Како Берлин неизбежно постаје доминантни војни чинилац унутар Европске уније, милијарде које ће бити уложене могу да оснаже или да поткопају Макронову визију европске одбране
Пише: Мухтаба Рахман, шеф европских послова у Евроазијској групи
Превео: М. М. Милојевић
Древни француски кошмар – онај у којем се помаља растућа немачка војна моћ – поново се израња из дубина подсвести.
Истина, страховање из 19. и 20. века о прекорајнској инвазији давно су ишчезла због француско-немачког партнерства у европским и атлантским савезима. Штавише,садашњи берлински планови да се удвоструче издаци за одбрану са добродошлицом се дочекују у Француској као брана насупрот руске агресивности и све слабије америчке укључености у европске безбедносне прилике.
Ипак, према наводима владиних званичника који су затражили да остану анонимни, француски председник Емануел Макрон је, кажу, „опседнут“ огромним фискалним простором којим располаже Немачка за пренаоружавање наредних пет година, насупрот финансијски занемоћалој Француској.
Он страхује од инвазије – не на француску територију, већ на земаљску истакнуту позицију као најефикасније војне и дипломатске силе унутар Европске уније. Такође је забринут да ли ће немачке милијарде бити искоришћене да се изгради или поткопа његова визија стратешки аутономне европске одбрамбене индустрије.
У теорији, обе земље су се обавезале новим обећањима у оквиру НАТО да ће опредељивати по 3,5 одсто бруто домаћег производа на одбрану до 2035. године. Али док Немачка располаже кредибилним планом да досегне овај пројектовани циљ до 2029. године, уколико не буде добила издашне грантове европског одбрамбеног фонда који можда неће ни постојати, Француска нема јасну путању како би могла да поштује и своје НАТО обавезе и да умањи буџетски дефицит на три одсто бруто домаћег производа у наредне четири године.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Уколико се у обзир узму разлике у БДП-у и броју становника, овогодишњи немачки и француски одбрамбени издаци су угрубо говорећи упоредиви – осамдесет шест милијарди евра у Немачкој насупрот шездесет две милијарде евра у Француској. До 2029. године, међутим, очекује се да Немачка троши на одбрану 150 милијарди евра; док би Француска, чак и уз нове експанзивне одбрамбене планове могла евентуално да добаци до осамдесет милијарди.
Ипак, неки виши француски званичници који су са нама разговарали под условом анонимности одбацили су страховања да би нова немачка одбрамбена моћ – и у извесној мери пољска – могла да поткопа париски положај у Бриселу. Они наводе да француски „посебан“ статус унутар ЕУ проистиче из њеног глобалног војног домашаја, места сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација и капацитета за нуклеарно одвраћање.
Француски војни заповедници који су такође говорили под условом анонимности одбацују да Бундесвер има капацитет да постане ефикасна борбена снага након осам десенија историјске одбојности према било чему што има везе са војском. Они кажу да је ова потрошња добродошла и важна, али да ће бити потребно много година пре него што немачка војска и ваздухопловство постану упоредиви са француским.
Оно што више забрињава на ближи рок, међутим, јесте правац којим се иде. Да ли ће немачка војна надградња изградити стратешки независнију европску одбрамбену индустрију, стварајући европске послове и јачајући европску економску моћ? Или ће се новац сливати са куповину расположиве америчке војне опреме и привилеговати савезништво са америчким одбрамбеним индустријским дивовима?
Понекад оно што изговара немачки канцелар Фридрих Мерц као да је ехо Макронових речи, говорећи да се раст националне одбрамбене потрошње мора сместити у европски оквир те да мора снажити „европски стратешки суверенитет“. У другим приликама, говорио је о „коалицији уговорима“ унутар НАТО и о важности трансатлантског партнерства.
У сваком случају, пука величина берлинске потрошње у наредним годинама ће неизбежно начинити немачку војну индустрију кључним чиниоцем европске војне иновативности и набавки. А у прошлости, велики део немачке индустрије је трагао за партнерима у САД или се окретао према немачким стартаповима уместо да сарађује са осведоченим играчима у Француској или у другим државама унутар ЕУ.
Држећи се ових старих образаца, Париз је неповољно говорио о недавној одлуци немачке компаније Рајнметал да склопи споразум са америчком компанијом Андурил о производњи дронова и ракета. Али уколико је можда превише касно да Немачка одустане од америчких борбених авиона, истина је да не може бити чврстог европског војно-индустријског комплекса осим уколико државе ЕУ не развијају у будућности сопствено наоружање.
Стога је од кључне важности да Берлин и Париз сместа установе обрасце за наступајуће године повећане потрошње и да се истрајније држе политичких обавеза о француско-немачкој сарадњи у одбрамбеним иновацијама, обуци и набавкама. Временски оквир за доношење ових одлука је узак – и након тога ће само моћи да се имплементирају одлуке које су сада донесене.
Гледиште које заступа већина у Паризу јесте да немачки програм наоружавања намеће питања „индустријске равнотеже“ пре него што су посреди питања „политичке равнотеже“ унутар ЕУ. Али Мерц такође добро разуме да уколико се не уклопи у европски консензус, немачка војна моћ може да постане политички проблем – и то не само за Французе.
Без обзира на то, Француска ће наредну деценију посматрати нервозно, док Немачка изнова буде задобијала положај кључног европског индустријског чиниоца, као и док буде постајала – због пуке своје величине – доминантни војни чинилац унутар ЕУ.
За Француску је неугодна истина да када је посреди стварање европске одбрамбене индустрије, и чак потенцијал за брзо увећање самих француских војних капацитета, стратешком аутономијом располаже Немачка.
Извор: Политико
