Пише: Милорад Дурутовић
Он је морални немирко. Његова савјест растргнута је између савјесног интелектуалца и удобне фотеље, која му још омогућава да се с времена на вријеме огласи јавно и буде паметан пет или шест минута.
Потом се претвара у пужа, док се — посрамљен од једнократне славе — увлачи у своју кабинетску кућицу. У свом малом царству проради у њему срце питона. Човјечуљак вреба и чека хоће ли ко упутити телеграм охрабрења. Човјечуљак тада нараста у сопственим очима, стаје испред огледала и поставља увијек исто питање. Одговор му уши разоружа, те наш питон-човјечуљак стане да се топи од стида — све док опет не постане човјеколики пужић.
„Пусти, пужу, рогове!“
