Лако ће се, релативно, „рехабилитовати“ династија Петровић-Његош. Како, међутим, рехабилитовати Црну Гору.
Пише: Александар Живковић
Сто двадесет година уставности у Црној Гори није посебно обиљежено. А Устав Књажевине који је подарио народу Господар Никола I 1905. године, настао несумњиво и као посљедица револуционарних гибања у Русији, земљи покровитељки Црне Горе, вишеструко је значајан датум. Њиме почиње период уставности, вишестраначког система, свега онога што је у основама и данашњег политичког живота у Црној Гори.
Премијер Милојко Спајић најавио је при сусрету са принцом Николом II да ће Влада и Скупштина предузети мјере да се до краја године „рехабилитује“ династија Петровић-Његош. Није најјасније како се то мисли рехабилитовати једна светородна и краљевска лоза. Сигурно да има простора да се њен положај и учешће у друштвеном животу Црне Горе унаприједи.
Аутор ових редова мисли да је, ипак, прешније да се унаприједи уставност у Црној Гори. Посљедњи и важећи Устав, донијет је за потребе владавине једног Предсједника, незваничног Краља, али и те како опипљивог Господара. Као такав, садашњи Устав неупотребљив је за развој Црне Горе као парламентарне демократије. Данас се ријетко помиње промјена Устава, а, чини се, да је неопходна и за унапређење система власти и грађанских слобода у Црној Гори, али и за одбрану од ауторитарних пријетњи које су се надвиле над данашњи свијет. Видимо да су толики популисти зајахали и прилично зауздали институције и у земљама снажније традиције уставности и подјеле власти. Имамо такво искуство донедавно и у Црној Гори. И, имамо садашње искуство које показује да је страначка снага испред државних функција.
Поред тога, земља је прилично неинтегрисана, амбиције локалних главара су све веће, а идеолошко-идентитетски комитети, владини и невладини, све агресивнији.
Тренутно једини интегративни фактор црногорског друштва, који спаја различите области, генерације и страначке припаднике, јесте институција која је под сталним ударом дијела медија – Српска православна црква.
Ако је ситуација већ таква, зашто не бисмо пробали са уставном монархијом са краљем из куће Петровића, јаком парламентарном владом и осталим демократским институцијама? Неки ће помислити да је то корак уназад, други се можда досјетити да корак унапријед није требало ни да правимо.
Не ради се, ипак, о носталгији типа „без краља не ваља“, мада је и носталгија у политици и народном животу сасвим легитимна. Ради се, можда, о ријешењу које би помогло да изађемо из садашњих лутања младе демократије. Подразумијева се да пројекат обнове Краљевине, који би могао да донесе и многе предности у међународним односима, мора да сачека на успостављање владавине права (реформу правног система); не би ваљало да монархијом „гурнемо под тепих“ огромне проблеме које имамо у тој области. Другим ријечима, не васпоставља се Круна на једва и не до краја превазиђен проблем државног криминала.
Та примједба стоји. Али већ сада је легитимно да се размишља о уставној реформи и, у оквиру ње, о успостављању уставне монархије. Није толико упитно да ли треба „рехабилитовати“ династију Петровић-Његош. Важније је рехабилитовати Црну Гору и припремити је за суочавање са изазовима савременог свијета.
