Пише: Борис Кнежевић
Осамнаесетог септембра биће тачно пола године, од смрти Андрије Делибашића. А тога дана, Андријиној породици, биће уручена награда „Ослобођења Никшића“. Код свих твојих и мојих суграђана, са којима наравно волим да размијеним мало ријечи, осјетих радост, због награде додијељене теби.
Опрости поштовани Андрија, што те узнемиравам у коначном миру. Разумјећеш да ми је лакше писати теби, него било ком пријатељу, рођаку, морао бих бити бити приватан, а не само личан, као што ћу бити, јер знамо и ти и ја, ово ће читати други. Додијељена је ти је награда твог родног града, и знам да се чудиш, јер си био толико скроман, да ти је неко и најавио да ће те кандидовати за било коју награду, ти би то у старту одбио. Теби је додијељена с највишим разлозима. Ти ћеш знати да дијалог живих и умрлих није ни непримјеран, ни необичан, и није ништа друго до вјечита самозапитаност и, што је важније, вјечито обнављање оне основне људске теме – како уопште бити човјек. А ти си био човјек. И фудбалер, и навијач Партизана. И навијачи Партизана су те кандидовали за ову награду, само да знаш. Као навијачу, а ту смо сви једнаки, само ту, ако смо, то јест, истински навијачи, и као ономе ко разумије, да је бити гробар, са наводницима или без њих, ствар посве шекспировска. Ми гробари, водимо загробни живот прије смрти, то је наша предност, дантеовска такорећи. Партизан твој, мој, њихов увијек је био чојствен, и стога другачији. Као што је твој легендарни гол у дресу репрезентације Црне Горе, посве шекспировски.
У једном сам тренутку помислио да замолим, моје и твоје, гробаре да те, ипак не кандидују. Само због сјећања, на твоју скромност. И срећом, нисам. Партизан никада није био централна ложа. Партизан си ти, Моца, Јусуфи, Бобек, Манце, браћа Чајковски, браћа Милутиновић, Саша Илић, Ћурковић, Матекало, Калоперовић, Младинић, Галић, Владица Ковачевић…
Човјек се по скромности познаје. То је Андрија знао и то је Андрија исповједао. И зато је највећи: у свој занат, који је тако лако претворао у умјетност, уносио је сопствену скромност. Андрија отишао у историју. Али у вјечност.
Свака његова утакмица, сваки његов гол све се то у Андрији слило у симбол људске духовне врлине, у највишу еманацију њену, у онај час када наступа скромност пред новим добом, које ту особину више и не признаје. Теби је, награда родног града, додијељена с највишим разлозима. Каква је то ријеткост и каква драгоцјеност треба ли уопште говорити, у овом изглобљеном добу, било тебе познавати.
Једна прича о теби има тужан крај. Друга о теби, нема краја…
Извор: Дан
