Превела: Милица Јовановић
Филипе Гомеш је жудео за свежим ваздухом и мирним животом када је са партнерком напустио хаос Лондона и преселио се у брда обавијена маглом поспаног португалског села Коваш до Барозу у ком је одрастао. Ову сеоску идилу сада нарушавају пробна бушења за четири велика рудника литијума. Мештани страхују да ће рудници загадити земљиште и исушити изворе воде. „Уништавају све“, каже Гомеш кроз тутњаву тешких камиона док разговарамо у његовом кафићу, једином у селу. „Немамо мира од њих.“
Коваш до Барозу се нашао међу првим насељима обухваћеним плановима Европе да своју економију пребаци на зелене изворе. Како се континент одвикава од фосилних горива која трују ваздух и загревају планету, нагло расте потражња за литијумом, кључним елементом у батеријама које покрећу електрична возила и стабилизују електроенергетске мреже с високим уделом обновљивих извора.
Људи који живе у близини налазишта литијума широм Европе нису одушевљени идејом отварања нових радних места у тим рудницима, нити их је брига за апеле да се тако спречи још већа еколошка претња. Покушаји да се пројекти спроведу упркос локалном отпору доживљавају се као нови облици колонијализма.
У Србији су прошле године широки слојеви друштва протестовали против рудника литијума у долини реке Јадар. У Француској је рудник литијума, предвиђен испод налазишта каолинске глине у Алијеу, узнемирио активисте и поделио мештане. У селу Коваш до Барозу на северу Португалије становници кажу да је њихово село – у средишту области коју су Уједињене нације препознале као важно пољопривредно наслеђе – постало „зона жртвовања“.
„То је уништавање подручја које је класификовано као пољопривредно наслеђе од глобалног значаја, пример одрживости, подручје са системом управљања водама који је стар најмање 500 година“, каже Катарина Алвес Шкарот, чланица протестне групе Уједињени за одбрану Коваш до Барозу (Unidos em Defesa de Covas do Barroso, UDCB). „Треба да жртвујете све то за површинске копове литијума. А онда почнете да се питате: због чега?“
Одговор званичника ЕУ и португалске владе гласи да је овај меки бели метал потребан да би се укинуо систем сагоревања горива који драматично погоршава екстремне временске услове, а да се притом Европа ослободи зависности од страних добављача. Европа готово уопште не производи литијум. Више од три четвртине светске понуде ове сировине потиче из само три земље: Аустралије, Чилеа и Кине. Кина доминира и у понуди рафинисаног литијума.
Што више својих рудника литијума. Европска комисија је прошле године поставила циљ да до 2030. задовољи 10% потражње ЕУ за критичним сировинама из домаћих извора. У марту је планирани рудник у Ковашу наведен као један од 47 стратешких минералних пројеката који би „координисаном подршком“ постали оперативни. Ову одлуку оспоравају организације MiningWatch Portugal, ClientEarth i UDCB, које су у јуну поднеле жалбу Комисији.
Могућност еколошке штете је један од разлога због којих су заједнице попут Коваша сумњичаве према оваквој врсти рударења. Кваси Ампофо, аналитичар за метале и рударство у BloombergNEF-у, каже да је привлачење инвеститора у послове рударења отежано историјски лошом репутацијом рударске индустрије у погледу безбедности, као и због недостатка квалификоване домаће радне снаге која би профитирала од овог посла: „Европској унији ће бити врло тешко да развије примарне изворе литијума на свом терену. Не немогуће, али врло тешко.“
У Ковашу се дугогодишња борба између мештана и инвеститора рудника интензивирала са порастом политичке подршке том пројекту. Португалско министарство заштите животне средине у децембру је одобрило британској рударској компанији Саваннах Ресоурцес једногодишње „административне олакшице“ које омогућавају истраживање на земљишту око Коваша. Мештани су поднели захтев за обуставу радова, процес је привремено прекинут, али је министарство убрзо дозволило наставак радова правдајући се јавним интересом.
Над селом се вијори већ избледели транспарент са слоганом „Не руднику – да животу“, док мештани тврде да су их инвеститори преварили, а влада оставила на цедилу. Они оптужују рударску компанију да је неовлашћено ушла на земљиште које није у њеном, већ у власништву општине. Они тврде и да компанија умањује обим пројекта и његову штетност. Али реакције у ширем подручју Ботикаса су помешане, па се неки мештани надају да би овај пројекат могао да подстакне развој запостављене руралне економије.
Компанија Savannah Resources одбија сваки коментар. Њени представници су својевремено изјавили локалним медијима да делују у складу са законом и да се труде да информишу људе. Према пројекцијама, рудник ће производити довољно литијума за пола милиона батерија за електрична возила годишње, због чега компанија тврди да ће то „омогућити енергетску транзицију Европе“.
Али отпор рударењу литијума широм континента указује на проблем који нерадо признају и зелене групе и рударске компаније. Мада анкете показују велику подршку јавности за озбиљније решавање климатске кризе – чак 80-89% према истраживању Гардијана – инфраструктура за економију без угљеника подразумева компромисе које погођене заједнице често нерадо подносе.
Неки становници Коваша, који је и сам угрожен шумским пожарима и сушама, кажу да разумеју проблем, али сматрају да је цена његовог решења превисока. „Ниједно село не би пристало на рудник“, каже шумар Жорже Ештевеш. „Код нас би копови били баш близу наших кућа.“
Гомеш, власник кафића, каже да би се борио и против нафтне бушотине кад би неко покушао да је отвори у Ковашу. „Не могу да пристанем на то, иако се то већ дешава. Морамо пронаћи неко решење за алтернативну енергију, али копање литијума то није.“
Студије показују да би одустајање од приватних аутомобила и управљање градовима тако да се људи већином крећу пешке или уз помоћ доброг јавног превоза, значајно ограничило раст потражње за литијумом, као и нагли пораст производње теренских возила којима су потребне велике батерије. Аналитичари указују и на значајне количине литијума у електронском отпаду, као што су телефони и лаптопови, који се не рециклирају. Такође, вађење литијума из слане воде наноси мање штете животној средини од његовог рударења из стена.
Али са 250 милиона аутомобила који имају моторе са унутрашњим сагоревањем на путевима ЕУ и готово нултом количином литијума произведеним у Европи, електрификација возних паркова без домаћих извора литијума и даље подразумева рударење ван Европе. Аналитичари страхују да би се то углавном дешавало у областима са слабијом заштитом животне средине и људских права.
„То није нужно нерешива дилема, али она постоји“, каже Tea Riofrankos, политиколошкиња са колеџа Провиденс која је посетила Коваш и неколико других рударских региона док је писала књигу о екстракцији литијума. Рудници најчешће наилазе на отпор када мештани и шира заједница нису укључени у процес доношења одлука, додаје она. „Еколошки ризици често сами по себи не изазивају протесте. Изазива их и немоћ људи који желе да се чује и њихов глас.“
Док шетам по зеленим брдима Коваша чини ми се да би отворенији приступ британске компаније и власти придобио мештане или ублажио њихов бес. А њихов гнев је опипљив. „Највећи шок ми није био утицај рудника на загађење“, каже Катарина Алвес Шкарот, која је одрасла у Ковашу, а сада живи у Лондону, „Био је то напад на демократију, процесе одлучивања и права људи који тамо живе.“
Извор: Пешчаник
