Након што је Основни суд у Подгорици одбио тужбени захтјев градоначелника Подгорице Саше Мујовића који је тражио одштету од 5.000 еура због наводне повреде угледа и части од стране портпарола Демократске партије социјалиста (ДПС) Милоша Николића и те партије, Мујовићев правни заступник, адвокат Владан С. Бојић казао је да у овом случају судија није направила елементарну разлику између оштре критике јавних личности и политичара, случаја када се „исфабрикује и брутално монтира својство ‘прелетача и лажова’ на бази ‘фалсификоване фотографије и припадност партији’“.
Бојић је казао да тужени ниједним доказним средством није доказао да је Саша Мујовић, активиста, симпатизер, члан или гласач ДПС, иако је, како наводи, на њему по правном алфабету био терет доказивања. Упркос Статуту ДПС којим је прописано да се строго води евиденција о свим члановима, чак и о симпатизерима, нема доказа, додаје Бојовић.
Зато, како даље наводи, што Саше Мујовића у никаквим евиденцијама ДПС-а, нити га је могло икада бити – потврђено је, каже Бојовић, као дефинитивно да су салве таквих натписа тужених биле неконтролисана количина инфантилних и плиткоумних излива клевета и папагајских лажи.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
„Сваки ученији правник зна да се “не доказују негативне чињенице” а у овом смислу да се не може очекивати да неко пружи доказе о нечем што није био, рецимо члан, симпатизер и томе слично. Терет доказивања је на ономе ко тврди неку “позитивну чињеницу” ((као тужени) да је Саша Мујовић био члан и симпатизер ДПС-а. Али у судском поступку и заступнику ДПС-а и његовом портпаролу нестао је дах, па је умјесто извода из евиденција услиједио само мук и тајац. Истина, уз ону исту фотографију али сада нефалсификованог датума за разлику од оних датумски фалсификованих из кампање“, наводи Бојић у реаговању.
Поручује да је судија погрешно разумјела слободу изражавања и толеранцију на јавну критику коју, каже, наравно мора имати и подносити јавна личност и то нарочито у јеку политичких кампања, сваки политичар.
„Али, овдје уопште није ријеч о критици, ни оној најружнијој и најшокантнијој, нити овај случај има везе са слободом изражавања и толеранцијом, већ је посриједи вулгарна и простачка “подметачина” уз фалсификовану фотографију (потреба за фалсификовањем о свему говори све). Тужилац је непрестано данима називан лажовом и прелетачем из ДПС-а што се испоставило као идиотска лаж, међутим судија сматра да је то могло изазвати љутњу и нелагоду, али да није било подобно да пољуља углед, част и достојанство, односно право на психички интегритет Саше Мујовића“, додаје он.
Судија је, каже, такође јавна личност, па није тек реторичко питање да ли би „њено називање “лажовом и прелетачицом” изискивало њено морање да трпи и да има већи степен толеранције и тек нелагоду и љутњу или би то пољуљало њен углед, част, достојанство и њен психички интегритет.“
„По свим могућим прецедентима Европског суда – судија јесте јавна личност и мора трпјети критику али са (једним ограничењем) тиме – “да она није увредљива и клеветничка”. Да ли сада судија разумије и да ли може да направи разлику и да ли може “ући под кожу тужиоца” да је погром Саше Мујовића био и клеветнички и увредљив? Ако вас неко називе лажовом и “прелетачем” (који израз пер се веже непрегледан низ најувредљивијих најличнијих атрибута за сваког човјека који држи до човечности) свака даља расправа ту престаје. То не може да се правда потребама никакве политичке кампање, то је резантна клевета уз најтеже и најличније увреде части. Како мјери другима, судија би морао знати да ће неки други судија мјерити и њој“, додаје адвокат.
Закључно, наводи Бојић, судија није направила елементарну разлику између оштре критике јавних личности и политичара и „случај када се било коме па и јавној личности исфабрикује и брутално монтира и подметне својство “прелетача и лажова” на бази “фалсификоване фотографије и припадност партији” чији никад није био ни члан, ни симпатизер, ни активиста.“ То је, додаје, неодрживо, и каже да „нема благе везе с ниједним прецедентом Европског суда, већ с потпуно погрешним разумијевањем судије – растерећене толеранцијом и несређене усредсређености.“
„Овдје је у крајњем свакако ријеч о – неоптерећености потребним знањем судије. Јер, каква то “врата” судија оваквом конструкцијом мисли да прави за убудуће. Вјерујем да ће жалба ставити ствари на своје мјесто а све судије добро размислити и поћи најприје од себе. Нико није имун на одговорност, нити ће бити од ње на крају крајева – нико поштеђен. Заблуде су привремене“, закључује Бојић.
