Piše: Slađana Vukašinović
Za razliku od zaostavštine istorijske prošlosti još od vremena Države Slovenaca, Hrvata i Srba, koja je promenljiva kategorija i zavisi od tumačenja sa koje strane dolazi, ona koja je nepromenljiva unazad 150 godina je ekonomska, koju nijedna politika i sistem nisu mogli da izmene. Ta ekonomska konstanta pokazuje da još od vremena ove zaboravljene tvorevine pa do danas, gledano po dohotku, nije se promenilo ništa, odnosno Slovenija je prva, Hrvatska druga, a Srbija treća.
Tu zaboravljenu činjenicu, ili možda svesno skrivanu na našim prostorima, aktuelizovao je na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu profesor Branko Milanović, jedan od najvećih svetskih autoriteta za globalnu nejednakost. Ona za stručnu javnost nije bila nepoznanica, ali za običnu jeste. Ovo tim pre što se pomislilo da je taj nepovoljan redosled poslednjih godina prevaziđen, jer su brojke naših zvaničnika bile takve da smo poverovali da su dobri ekonomski parametri uticali i na ovu rang-listu. Doduše, na te pozitivne parametre, da smo jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi, ukazivale su i međunarodne institucije. Ipak, čini se da sve to nije bilo dovoljno da se sruši ovaj “ekonomski zid”, pa već 150 godina odnos dohotka između tri zemlje ostaje isti: ako Srbiju označimo sa jedan, Hrvatska je na 1,5, a Slovenija na dva.
Ovakvu činjenicu profesor Milanović je izneo na jednom od panela na srpskom Davosu, govoreći o nejednakosti i na ovim prostorima.
„Ono što je interesantno, bilo koju poziciju, bilo koji decil da izaberete, vi vidite da Slovenija uvek dominira, a Hrvatska dominira nad Srbijom. Ako je Srbija jedan, Hrvatska je 50% iznad nas, znači 1,5, a Slovenija je duplo iznad Srbije, dakle dva. Niko se kod nas nije bavio činjenicom da je negde od 1850. godine do danas u uporednom dohotku između tri nekadašnje SHS jedinice odnos ostao isti. Samo u nekim vanrednim periodima se menja i obično se vrati na ono što je bio. Zato se, pored ostalog, nijedna bivša jugoslovenska republika ne može smatrati uspešnim primerom tranzicije. Nisu ni blizu onome što su uradile Poljska, Estonija ili Albanija“, rekao je Milanović.
On je naveo i da su ti podaci zanimljivi i sa aspekta nejednakosti.
„Zanimljivo je i ako pogledate niske decile, relativno siromašno stanovništvo, Srbija i Hrvatska imaju isti dohodak. I onda isto primetite da prilično bogati u sve tri republike imaju relativno slične dohotke. Ono što je zanimljivo je zašto je taj odnos ostao nepromenjen od vremena Austrougarske imperije, preko Kraljevine Jugoslavije, vremena socijalizma, planskog, decentralizovanog i samoupravnog, do vremena tranzicije. To je zanimljiva tema. Prvo, zanimljivo je empirijski doći do svega toga, a zatim je zanimljivo analizirati kakvi su bili ti periodi. To je značajno, ali mi se time ne bavimo. A, s druge strane, bavimo se nekim temama koje se tiču nečega što se desilo pre šest meseci, i što se apsolutno zaboravi kroz tri nedelje“, rekao je na Kopaonik biznis forumu Milanović.
Ekonomisti kažu da istorijska konstanta relativnih ekonomskih odnosa između Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavlja jedinstveni fenomen koji zahteva dublju analizu. Takav stav deli i Gordana Bulatović, doktor ekonomskih nauka, koja za NIN kaže da je za transformaciju regionalnih ekonomskih odnosa potreban pristup koji cilja dublje strukturne faktore.
Miroslav Zdravković: Poljoprivredna razvijenost u SFRJ po opštinama u 1980. godini
„Profesor Milanović je govorio o zanimljivom ekonomskom obrascu koji deluje poput fizičkog zakona inercije, pa ga možemo nazvati i `ekonomskom inercijom`. Istorijska konstanta relativnih ekonomskih odnosa između Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavlja jedinstveni ekonomski fenomen, koji zahteva dublju analizu od jednostavnog fokusa na godišnje stope rasta. Ovaj fenomen sugeriše da konvencionalne ekonomske politike koje ciljaju samo povećanje BDP-a neće nužno promeniti fundamentalne odnose u regionu. Čak i kada Srbija beleži izuzetno dinamičan rast, kao poslednjih godina, i Hrvatska i Slovenija rastu proporcionalno, održavajući istorijsku distancu“, navodi Bulatović.
Ona dodaje da ova inercija proizlazi iz dubokih strukturnih faktora koji oblikuju regionalni ekonomski razvoj.
„Ti faktori su vezani za geografsku poziciju i infrastrukturnu povezanost. Srbija, iako na važnoj raskrsnici evropskih puteva, istorijski je bila manje povezana sa razvijenim zapadnoevropskim centrima u poređenju sa Slovenijom i delovima Hrvatske. Tu su i institucionalno nasleđe, različiti istorijski uticaji, vezani za osmansko odnosno austrougarsko poreklo, koji su stvorili i različite pravne, administrativne i poslovne kulture koje se pokazuju iznenađujuće trajnim. Pored toga, ovakav odnos treba vezati i za industrijsku specijalizaciju, obrazac gde Slovenija razvija industrije više dodatne vrednosti, Hrvatska kombinovanu ekonomiju sa jakim turističkim sektorom, a Srbija ostaje fokusirana na industrije srednje tehnološke sofisticiranosti i poljoprivredu“, ističe Bulatović.
Baš zbog ovakvih različitih faktora, malo je nelogično da kreatori srpske ekonomske politike je nisu prilagodili novim izazovima nastalim kroz vek i po, već i dalje “tapkaju” po starim obrascima. Zato se stiče utisak da je ovo “kaskanje” za Slovenijom i Hrvatskom nastalo zbog toga što ekonomske pravce trasiraju ponavljači, pa se greške ne ispravljaju. Doduše, treba biti realan i konstatovati da u moru tih ponavljača ima i odlikaša, koji su neke reforme trasirali dobrim putem. Međutim, ti izuzeci su nevidljivi, jer je u Srbiji sve politika pa i ekonomija, a njenim kreatorima neopravdano se pripisuje i ono što je dobro, i ono što je loše, iako nije sve tako.
Zato je posebno važno u ovom novom vremenu, kada se globalni trgovinski sistem, formiran kroz decenije liberalizacije, suočava sa fundamentalnim izazovom, izraženim pre svega kroz Trampovu novu realnost i njegove carine, postaviti nove postulate.
Doktorka ekonomskih nauka Gordana Bulatović za NIN kaže da u takvoj novoj realnosti postoje razlozi za verovanje da bi nove trgovinske barijere mogle dodatno učvrstiti postojeće nejednakosti i da Srbija treba da bude spremna i na to.
„Razlog za takav svoj stav vezujem za različite pozicije u evropskim integracijama, Slovenija, kao punopravna članica EU i evrozone, ima pristup mehanizmima koji mogu ublažiti trgovinske šokove. Hrvatska, kao novija članica EU, takođe uživa određenu zaštitu, dok je Srbija u ranjivijoj poziciji. Tu su i razlike u ekonomskoj strukturi. Slovenačka ekonomija, sa većim udelom industrija više dodate vrednosti, ima veći kapacitet za prilagođavanje kroz inovacije i preraspodelu resursa, nego ekonomije Hrvatske i posebno Srbije“, navodi Bulatović.
U takvim novim izazovima, stari obrasci, koji su na sceni 150 godina na relaciji Srbija, Hrvatska i Slovenija, moraće da se promene u Beogradu jer, u protivnom, biće sve izraženije nejednakosti u ove tri države. Ako se to desi, ova ekonomska inercija neće se posmatrati samo kao fenomen, već kao apsurd institucija države Srbije koje nisu znale da nađu izlaz iz lavirinta ekonomskih problema.
Izvor: NIN
