Пише: Проф. др Владан Ђокић
Универзитет у Београду је моћна државна институција. Не зато што располаже са инструментима принуде, нити зато што има било правну, било стварну могућност да својим одлукама трасира дешавања у држави. Моћ универзитета почива на знању и снази уверења припадника академске заједнице. И та моћ је увек тиха, неприметна и ненаметљива и од стране универзитета, никад злоупотребљена.
Великани који су стварали и кроз два века дугу историју развијали Универзитет у Београду, своје вредности и идеале, своју преданост науци и култури, пожртвованост према држави и приврженост народу, своје личности и своја имена уткали су у ту институцију. Тиме су и нас који универзитету данас припадамо својим делима обавезали да одговорношћу према садашњим и будућим генерацијама студената останемо на истом путу. Зато је институција универзитета место где се славна прошлост спаја са будућношћу и зато је наша мисија далеко важнија и од науке и од образовања понаособ. Ми смо обавезани да чувамо вредности. Ми немамо право да будемо неозбиљни.
Вредности које универзитет чува нису неке имагинарне категорије, већ управо супротно – то су исте оне вредности које у преамбули препознају Устав Републике Србије и Закон о универзитету. То су и принципи академске слободе, аутономије и академског интегритета. Слобода, аутономија, интегритет универзитета су увек опстајали и трајаће упркос променљивим друштвеним и политичким системима.
Како развој друштва мора да почива на високопрофесионалној и непоткупљивој, моралној личности, улога универзитетских професора је да студентима обезбеде такве узоре и амбијент у којем могу слободно да развијају своје вредносне и стручне ставове и истраживачке сензибилитете. Универзитет је последња инстанца у образовном систему где се морални стандарди и стандарди професије морају јасно поставити, одржати, али и стално преиспитивати и унапређивати. Зато су критика и самокритика, упорност и преданост, истинољубивост и доследност, аутентична и јака личност највиши домети образовног процеса.
Било је и биће изазова који се пред универзитет постављају, као што је било и биће нових покушаја власти да универзитет сведу на своју испоставу. Као што су такви покушаји били непримерени и по правилу неуспешни у прошлости, они ће то бити и у будућности.
Пример таквих, на неуспех осуђених, покушаја притисака на универзитет је и уредба владе у оставци којом се, у сврху притисака на универзитет, мења однос вредновања научног и наставног ангажовања наставног кадра. Ова уредба је донета мимо законске процедуре, без мишљења актера које закон препознаје као релевантне за креирање норми и стандарда и самим тим је противправна. Додатно, примена ове уредбе је неспроводива у реализацији актуелних студијских програма који су акредитовани према нормама које ова уредба директно мења. Изнад свега, оваквом уредбом владе извршен је атак на још један од кључних принципа дефинисаних Законом о високом образовању, а то је јединство наставе, научноистраживачког, односно уметничкоистраживачког рада и иновативне делатности чланица универзитета. Ово начело је суштина високошколског образовања и Универзитет у Београду је дужан да се избори за јединство наставе и истраживања, као и за права свих запослених. Без тог јединства универзитет се своди на образовну институцију која репродукује знање, уместо да га проширује и продубљује у све динамичнијем простору образовања.
Зато је ова уредба противправна и зато неће опстати. Питање је да ли ће њено постојање уопште и остати запамћено у историји универзитета. Али стварни разлог за њено доношење хоће.
А тај разлог је академски интегритет и честитост који у актуелном тренутку демонстрирају сви припадници универзитета – од студената до професора. Тај разлог је јединство у различитости којим ова генерација припадника универзитетске заједнице показује да су демократски процеси далеко више од идеала и да могу бити стварност. Тај разлог је одбрана државе и друштва, законитости и принципа, доследности и интегритета од свих напада којима је универзитетска заједница изложена. Тај разлог је моћ уверења академске заједнице, који је опстао и који ће опстати упркос притисцима и политичким потребама носилаца власти. Тај разлог је и понос који сви ми осећамо јер нисмо изневерили ни наше претходнике, ни оне који ће нас наследити.
Власт је пролазна, универзитет је трајна институција.
