Piše: Branko Milanović
Danas je široko rasprostranjeno mišljenje da je era neoliberalne globalizacije pri kraju. (O tome sam pisao ovde.) Mnogo je manje jasno koja vrsta međunarodnog i unutrašnjeg sistema će naslediti neoliberalizam. Ima mnogo kandidata koji se priviđaju jer, da parafraziram čuvenog igrača bejzbola Jogija Beru, teško je davati predviđanja, naročito o budućnosti. Ekonomska istorija, međutim, tu može pomoći. Nova knjiga francuskog ekonomiste Arnoa Orana vodi nas u tom pravcu posmatrajući cikličnu prirodu svetskog kapitalizma u protekla četiri veka. Prema Oranu, mi ulazimo u jedan od perioda ponovnog podešavanja kapitalizma, od slobodne trgovine ka „oružanoj trgovini“, karakterističnoj za merkantilizam. U Oranovom tumačenju kapitalizma, epohe merkantilizma su bile češće od vremena laissez-faire-a i slobodne trgovine. Tri takva merkantilistička perioda po Oranu bila su: evropsko osvajanje sveta (u 17. i 18. veku), period od 1880. do 1945, i danas.
Najvažnija karakteristika merkantilizma jeste da se trgovina, a možda i ekonomska aktivnost generalno, posmatra kao igra sa nultom sumom, stvarajuću svet koji nikada nije u punom miru niti u punom ratu. Normalno stanje merkantilizma je dakle stalni sukob, bilo da se vodi oružjem ili mnoštvom drugih sredstava prinude (piraterija, etničko čišćenje, ropstvo ili nešto drugo).
Merkantilizam podrazumeva (1) kontrolu načina na koje se roba transportuje, što, kako u prošlosti tako i sada, znači kontrolu okeana i pomorskih puteva, (2) sklonost vertikalnoj integraciji proizvodnje i trgovine koja podrazumeva monopole i monopsonije, i (3) borbu za zemlju bilo kao izvor sirovina i hrane (naročito kada maltuzijanske ideologije preuzmu vlast), bilo kao zemlju u formi luka i entrepotova (pretovarnih mesta) za dopunu pomorske moći. Knjiga je shodno tome podeljena na tri dela (svako se sastoji od dva poglavlja) koji sukcesivno razmatraju pomorsku konkurenciju, monopole i otimanje zemlje u dve prethodne merkantilističke ere. Reč je o borbi za mora i kopna; otuda i naslov knjige Le monde confisqué.
Jedna od glavnih ideoloških uloga u knjizi dodeljena je američkom pomorskom strategu Alfredu Mahanu koji je formulisao ono što Oran definiše kao dva „Mahanova zakona“.
Branko Milanović: Uvek su se krale narodne pare, ali korupcije nikad nije bilo kao danas
Prvi se odnosi na to da države koje su veliki proizvođača robe, kao što je Kina sada, prirodno imaju potrebu da tu robu isporučuje u inostranstvo, a samim tim i da kontrolišu pomorske puteve. Takva zemlja mora postati pomorska sila ili, idealno, pomorski hegemon. Ona takođe treba da osigura sistem entrepotova (pretovarnih mesta) kao podršku svom pomorskom razvoju.
Drugi Mahanov zakon je da ne postoji jasna razlika između trgovačke i ratne mornarice. Pošto je i sama trgovina „naoružana“, razlika između te dve vrste mornarica u velikoj meri se briše. Oran za to daje mnoge istorijske primere, na osnovu kojih se vidi da su holandske, engleske, švedske, danske i francuske bilo trgovačke ili ratne flote, igrale obe ove uloge. To uspostavlja opštu atmosferu „ni rata, ni mira“. Ratovi su, moglo bi se reći, „tous azimuts“, posvuda, ali bez dubine.
Merkantilizam je „kapitalizam konačnosti“, veoma lep termin koji je Oran uveo (ili možda skovao?), a koji se odnosi na spoznaju da su prirodni resursi ograničeni ili da se ekonomska aktivnost doživljava kao igra sa nultom sumom. (Vratiću se na ovo kasnije.) Slobodna trgovina bi, podrazumeva se, odgovarala epohama kada je naš pogled na svet ekspanzivniji, širi i optimističniji: skloni smo da verujemo da će (na kraju) svega biti dovoljno za sve. Merkantilizam je pak svet u kome „neće biti dovoljno za sve“ – završna je rečenica knjige.
Oran u knjizi daje izuzetno bogatu istorijsku sliku evropskih osvajanja i unutarevropskih „polu-ratova“ na stranim teritorijama tokom 17. i 18. veka. Ključnu ulogu u tome igrale su holandske, britanske i francuske kompanije u istočnoj Indiji, zapadnoj Africi i drugde. Oran naglašava da su ove kompanije često preuzimale vladine funkcije (najpoznatiji je slučaj Istočnoindijske kompanije), tako što su oduzimale „kraljevska“ prava od matičnih vlada i vladama pokorenih zemalja nametale se silom. Iako sam poznavao opšte konture tadašnjeg pomorskog nadmetanja, u prva dva poglavlja knjige našao sam mnogo toga što mi je bilo novo (posebno u pogledu francuskog osvajanja zapadne Afrike), a za čije poznavanje je trebalo više od usputnog bavljenja pomorskom strategijom.
Danas se smatra da Kina i njene državne kompanije (posebno COSCO Shipping) nastavljaju istim putem kao nekada holandski VOC i britanske i francuske istočnoindijske kompanije. Kina se takođe, prema Oranu, povinuje prvom Mahanovom „zakonu“: od kontinentalne industrijske sile ona mora da proširi svoj prekomorski uticaj kako bi otpremala i prodavala svoju robu. Skreće sa pažnja na kvantitativno pomorsko povećanje raznih kineskih flota (u broju plovila i njihovoj interoperabilnosti između komercijalnih i ratnih funkcija) i odgovarajući pad američke flote: od sedam američkih brodogradilišta sposobnih za proizvodnju velikih brodova tokom 1990-ih, danas je ostalo samo jedno.
Sada bih se fokusirao na dva pitanja. Najpre, u knjizi je dato potpuno drugačije čitanje istorije ekonomske misli koje podrazumeva pogled na kapitalizam kao merkantilistički sistem. Tu su francuski predfiziokratski autori kao što je Forbone; zatim Hugo Grocijus, pravni savetnik VOC-a koji je opravdavao oružanu trgovine uključujući zaplenu brodova u stranom vlasništvu; Gustav Šmoler i Nemačka istorijska škola sada su ključne reference. Iz ortodoksnog kanona, tu je samo Adam Smit (koji je, mislim, neizbežan jer njegovi radovi stoje na tačnoj ideološkoj i hronološkoj granici između slobodne trgovine i merkantilizma), kao i „preživeli“ Karl Marks i Jozef Šumpeter. Dejvid Rikardo, Alfred Maršal, Leon Valras, teoretičari opšte ravnoteže, Kejns i mnogi drugi jedva da se pominju, ili se ne pominju uopšte.
Ovo nije hir autora. To direktno sledi iz njegovog tumačenja kapitalizma kao sistema prinudne proizvodnje i oružane trgovine. Konvencionalno obrazovani ekonomista ulazi u potpuno drugačiji svet: kao u dvorani iskrivljenih ogledala, mnoge karakteristike su poznate ali su prikazane na nov i naizgled iskrivljen način, dok su mnoge druge potpuno nove.
Moja jedina nedoumica (ali ona nije mala) tiče se Oranovog objašnjenja prelaska na merkantilističku „konačnost“, posebno na kraju knjige gde se bavi kontrolom teritorija: to je predstavljeno kao posledica iscrpljenosti resursa. Smatram da je ovo neubedljivo. Trenutni prelazak sa slobodne trgovine na merkantilizam i na percepciju trgovine kao igre sa nultom sumom, nije posledica neke vidljive promene u dostupnosti prirodnih resursa. Svet nije iznenada u proteklih pet ili sedam godina otkrio da neće biti „dovoljno za sve“ u fizičkom smislu. On je to otkrio pre u ideološkom smislu. Zašto?
Moj argument je da se tranzicija ka „kapitalizmu konačnosti“ dogodila ne zbog spoznaje o predstojećim stvarnim oskudicama u resursima, već zbog uspona Kine i Azije generalno. Uspon Kine, novog i velikog igrača na međunarodnoj sceni, sa političkim sistemom drugačijim od zapadnog, predstavlja hegemonistički izazov. Održavanje neoliberalne globalizacije kao do sada – Zapad je to shvatio – znači osiguranu konačnu dominaciju Kine. Percepcija pada Zapada (ako se ništa ne promeni) pomerila je Zapad na radikalniji i ratoborniji stav po kome se svet zaista vidi kao ograničen, jer „ako ima više za Kinu, manje ima za nas“. Evolucija koju Oran tako prikladno opisuje nije posledica „prave“, fizičke promene u količini resursa, već staromodnog strateškog takmičenja za primat u svetu. Uzroci koji stoje iza prelaska na merkantilizam nisu „objektivni“ i fizički već politički.
P.S. Ova poslednja tačka je, inače, tema moje knjige koja uskoro izlazi, Velika globalna transformacija: Liberalizam nacionalnog tržišta u multipolarnom svetu, Penguin’s/Alen Lane, novembar 2025.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
