Пише: Ђуро Радосавовић
“У чему је проблем?” то је најчешћа реченица којом се људи бране од небрањивог. Постоји још једна краћа верзија, премоћна одбрана, кад неко само каже једно слово, а то је “И?”. То и је заправо скраћеница од “И што ћемо сад?”. Али тон је битан, мора да се погоди тај пркос, то признање и истовремено курчење, кад се каже то једно једино слово и!
Ово је тај случај. Никад ми пало на памет не би да ће Ђукановић бити у праву. Јер, све очи су упрте у то што је Мило Ђукановић куповао у Дубаију. Сви се сладе по којим је бутицима ишао, је ли куповао сатове, торбице, брошеве, сви забијају нос гдје им није мјесто. Јер, кога брига што је и гдје куповао. Важне су друге ствари, од којих је пара куповао, којом картицом, да ли је законски то било све у реду, односно да ли је пријављивао те трошкове како треба и кад треба у вријеме док је обављао званичну функцију.
Јер, ако кренемо да се пецамо на те форе што је куповао и које брендове, опет се неће ништа десити. Толико пута су фотографисали Лидију Милову са торбицама и накитом који кошта кознаколико потрошачких корпи црногорских, па се ништа није десило. Сад испаде да поред силних кућа, рачуна, приватизација, браће и сестара, хидроцентрала, тендера, афера, коверти и богатих пријатеља, Ђукановића терете што је волио скупо. Воли човјек скупо, то је очигледно, деценијама се то види. Није скроман лик. Шепури се, понаша се не као власник бутика него као власник државе. И што се онда ко чуди што је трговао по Дубаију? И? И?
Није Ђукановић попут предсједника Уругваја Хозе Мухике. То су крајности, два потпуно различита имиџа. Ђукановић је себе брендирао као бигспендер лика. Онога који има и може му бит. То је опште познато. Зато није нико изненађен том чувеном картицом па ни листом трговине. То се ваљда подразумијевало. Бахаћење је дио те (не)културе која је никла из ничега, изданци транзиције, они који су себе звали “побједницима транзиције” како би нагласили да су сви други заправо “губитници транзиције”.
Има у књизи Слободана Селенића једно кључно питање које оптерећује покушај класног друштва на Балкану. Сцена кад Јелена треба да одговори на питање “Има ли нешто страшније од смрти”, а она као припадница некад више класе одговара да има, “Сиромаштво”. За њу је сиромаштво страшније од смрти.
Наши политичари су скоројевићи, велика већина њих. Није баш да им празилук из дупета вири, али њихове очи сијају и врте се около као кад новопечени лупеж сиђе са ферибота и крене да ординира по Барију. Једноставно је, скоројевић не може да одоли да не покупује све што види. Има двије руке али десет сатова, има двије ноге али тридесет пари прескупих ципела. И све тако у круг, купује јер није имао, купује да надокнади, купује јер не зна до кад ће све да траје. Зато жели да се што прије наужива то што може. Купује, купује и купује.
Али треба опростити Ђукановићу ово, у нади да ће се некад открити све оно велико и стварно што се деценијама чека да исплива. Ово је за некога велико као кућа, премного људи из Црне Горе никад није напустило Балкан и није видјело Дубаи, а да не говоримо о томе да се шопингује тамо. Али кренули смо са погрешне стране. Ништа ново није откривено, само се банализује ситуација и даје се прилика да се прогласи изнова жртвом и да закука како му се задире у интиму.
Неко прави погрешне потезе у процесуирању Ђукановића. Или је много глуп или се прави глуп, или нешто теже од обоје.
Извор: Вијести
