Piše: Maja Jovanović
Tabloidi ovih dana prenose preteći i zlokobni tekst anonimnog autora upućen mitr. Joanikiju koji se najpre pojavio na jednom tabloidnom blogu bez impresuma, na kome se može pročitati još nekoliko tekstova pisanih sličnim tonom i, očigledno, sa sličnim namerama. Time nas podsećaju na ne tako davnu prošlost kada su istim SNS rukopisom pisani slični tekstovi o njegovom prethodniku mitr. Amfilohiju.
Osnovni nedostatak ovog uratka je potpuno odsustvo teološkog promišljanja i želje da se piše u duhu Crkve, koji pomešani sa pretećim tonom i devijantnom interpretacijom crkvenih kanona, ne ostavljaju nikakav sadržaj koji bi mogao upućivati na žudnju za Carstvom Božijim, ljubav prema bližnjem ili bilo koju drugu hrišćansku vrednost.
1. Mitr. Joanikije se ne bavi kvalifikacijama kao što je „razbijači jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve”. Iako je tekst na koji su se osvrnula šestorica episkopa po njihovim rečima „sramotni pečat na telu Crkve” oni poučavaju brata po episkopskoj službi da ne dehumanizuje i nipodaštava mlade ljude, nego da ih prihvata sa razumevanjem i ljubavlju. Da je ovo obraćanje bilo isceliteljno i podsticajno za jedinstvo Crkve vidimo i iz događaja koji su se dešavali baš u eparhiji mitr. Davida gde je sveštenstvo prepoznalo ono što je u ovom tekstu pisalo i disalo istim duhom kojim i narod u danu kada su studenti pešaci na putu za Niš boravili u Kruševcu.
2. Izbor mitr. Joanikija za naslednika mitr. Amfilohija na katedri je svima koji su ikad sreli i jednog i drugog bio logičan i nesporan, pa je Sveti arhijerejski sabor SPC u tom trenutku prepoznao duh Crkve na prostorima Crne Gore što je važno da se čini prilikom izbora episkopa. Da li bi veću senku na nešto ovako nesporno ostavilo odlaganje ustoličenja, ili iskrcavanje na Cetinje iz helikoptera, ostaje istoriji da sudi, ali kao što niko ne dovodi u pitanje pažljivo izabran datum ustoličenja patrijarha u Pećkoj patrijaršiji, niko u Crkvi ne bi sporio ni mitropolitovu validnost i dostojnost na katedri da je ustoličenje obavljeno nekog drugog datuma. Otuda se nameće pitanje da li su možda „ustupak” i „rizikovanje života”, ako se oni uopšte mogu tako kvalifikovati, prerasli u sredstvo ucene. Čak i da nisu, ponos SPC je što ima episkopa koji ne menja svoj odnos prema istini zbog nečijih „ustupaka” ili ustupaka njemu.
3. Podrška mitr. Joanikiju, kao i narodu u Crnoj Gori desila se spontano kao opštenarodna radost i prepoznavanje istinskog duha Crkve. Za to niko ko je hodao u litijama ne duguje zahvalnost, naročito ne konkretnim pojedincima iz Srbije. Svi smo se nadahnjivali tim duhom i ako neko treba da oseti zahvalnost, to su onda oni koji su bili posmatrači sa distance ili povremeni učesnici.
4. Tadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski učinio je, kako je autor teksta lepo zapazio, kao i mnogi drugi episkopi normalan ljudski i pastirski gest – pružio podršku onima koji se bore protiv bezakonog zakona. Da je tada kojim slučajem neko od arhijereja iz Crne Gore bio na pogrešnoj strani, bilo bi strašno očekivati od tadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog da to ćutke podržava i sasvim je sigurno da on to ne bi ni učinio.
5. Šestorica episkopa su svoju poruku objavila na sajtovima svojih eparhija. Kako se desilo da Informativna služba objavljuje klevetničke i maliciozne tekstove nekompetentnih pojedinaca, preuzima sa eparhijskih sajtova čak i sasvim minorne informacije, tekst šest članova Svetog arhijerejskog sabora SPC može da ignoriše pitanje je na koje svi zaslužujemo odgovor. Nedoumica ostaje kako to da su samo portal nova.rs i kanal N1 došli do informacije koja je bila dostupna svim medijima na glasilima eparhija, dok su ostali mediji na ovu temu ostali nemi.
6. Mitr. Joanikije svojim postupcima ne odaje utisak nekoga ko razmišlja u parametrima ortačkog „ja tebi, ti meni” postupanja, nego savešću prosuđuje o postupcima koje čini. Politički gledano, možda ovo nije najmudriji potez, ali oko dostojnog episkopa Crkve vidi iz druge perspektive.
7. Zbog toga što se patrijarh Porfirije uvek bratski odazivao pozivima da podrži mitropolita, sveštenstvo, monaštvo i verni narod, mitr. Joanikije je imao obavezu više da sačuva i zaštiti one koji se ne čuju u saopštenjima na sajtu SPC a itekako se čuju u Crkvi u ovom trenutku i zbog toga su izloženi opakom klevetanju.
8. Jurisdikcija određenog episkopa, pa i patrijarha ne odnosi se na medije jer je etar širi od geografskih granica eparhija. Da nije tako, bilo bi potpuno nedopustivo da se „Verski kalendar” – televizijski serijal u produkciji Eparhije bačke emituje godinama na javnom servisu Republike Srbije.
9. Iz pisma šestorice episkopa vidi se da primarni cilj ovog njihovog obraćanja nije afirmacija studentskog pokreta apriori (iako je izražen nedvosmislen stav da je njihova borba „pravedna i dostojanstvena”), nego rehabilitacija povređenih neodgovornim ponašanjem i otrovnim rečnikom mitr. Davida. Iako ne bi bilo ništa sporno u tome da episkopi iznose stavove o društvenim dešavanjima (uostalom nedavno smo mogli da vidimo remezijanskog episkopa na mitingu SNS u Sremskoj Mitrovici i o tome se niko nije izjašnjavao), ovaj njihov gest je bio reakcija na nazivanje studenata „srpskim ustašama” (koje, koliko god ga kasnije mitr. David demantovao, jeste nedvosmisleno napisano baš tako).
10. Imajući iskustva sa savršenom sinergijom kosovskog premijera i srpske vlasti u proizvodnji spina (slika koja se ponavlja svaki put kada srpska vlast nekoga doživi kao pretnju svojoj apsolutnoj vlasti, Kurti tog podrži, tabloidi to prenesu i predsednik ga okarakteriše kao neprijatelja naroda), mitropolit pokazuje mudrost i iskustvo za koje, nažalost, mnogi u Crkvi nisu imali kapaciteta i ne dopušta da njegov stav bude usmeren tabloidnom naracijom. On gleda svojim očima, sudi jevanđeljskim rasuđivanjem i ostaje čvrst i nedodirljiv manipulaciji. Gledati svojim očima danas znači razumeti nameru naroda koji sopstvenom društvu želi da vrati dostojanstvo.
Na kraju, ali nikako ne najmanje bitno, postavljam i sledeće pitanje: Kako je moguće da se ograđivanje šestorice episkopa od pisanja mitr. Davida i njihova molba da se preispita uređivačka politika zvanične internet stranice SPC kvalifikuje kao napad na patrijarha? Da li pisac želi da nam kaže da je patrijarh izabrao stranu? Da li je autor teksta upravo oklevetao i patrijarha ili zna nešto što mi ne znamo? Bilo bi strašno da je ovo drugo i verujemo da nije.
Neoprostivo je što se paralelno sa ovim tekstom Crkvi baca teza o „semenu raskola” iako je više nego očigledno da je saborna svest mitr. Joanikija i njegove sapotpisnike upravo pokrenula na oglašavanje, da se oni koji se bore za dobrotu i čuvaju uspomenu na stradale ne bi osetili odbačenima i prezrenima jer zaslužuju upravo suprotno. Seme raskola danas seju samo oni koji žele da svi misle kao oni i zaboravljaju da je Crkva Telo Hristovo sa različitim udovima koji su svi jedni drugima neophodni po rečima Apostola Pavla (1 Kor 12). Patrijarh Porfirije je doktorirao na apostolu Pavlu. On zna o čemu govorim. Zna i šta se nadovezuje na pomenutu glavu Pavlove poslanice.
Izvor: Teologija.net
