Пише: Љуба Вукмановић
У едицији Алеф појавила се и књига која садржи само једну песму – чувеног “Црног човека” Сергеја Јесењина. “Црни човек” објављен је на руском језику и у преводима Миодрага М. Пешића, Слободана Марковића, Мирослава Топића и Звонимира Голоба.
Све верзије превода, по речима уредника Бранка Кукића, имају посебна, савршена решења, све носе свој ритам и температуру преводилаца.
Додат је и текст Изета Сарајлића, а Кукић у предговору пише да је књигу објавио у име једне ноћи када је са Милутином Петровићем, за једним “црним асталом”, уз “приличну количину алкохола и дувана, тих ноћних пратиља”, разговарао о песницима које су волели у младости, заставши код Јесењина и “Црног човека”.
Трагом Јесењина: Поема “Црни човјек”
Поема “Црни човек” први пут је објављена у часопису “Нови мир”, у јануару 1926. године, убрзо послије Јесењинове смрти.
Постојало је неколико верзија ове поеме, Јесењин је дуго радио на њој, а кажу да је она коју је пјесник рецитовао својим пријатељима била много “тежа”, трагичнија, од коначне која је објављена. Максим Горки пише да је дубоко потресен плакао када му је овај рецитовао једну од првих верзија “Црног човека”.
Послије Јесењинове смрти, када је објављена поема “Црни човек”, огласили су се многи критичари и напади на Јесењина су били немилосрдни. Оптужница се звала “јесењштина”. У њој је сабрано све што је у то вријеме, са становишта политике и идеологије, означавано као декаденција и туђе совјетском друштву. Сматрано је нарочито опасним за млади нараштај. Догматичари су у Јесењиновој поезији нашли “доказе”: декаденцију, индивидуализам (а тада се славио колективизам), пијанство, беспослица, невјерица у свакодневицу и њено јавно ниподаштавање, клонуће душе… “У овом животу није ново мрети”… Јединка, слаба да све то избјегне, брзо се приклони скитњи, алкохолу, изгреду, резигнацији, па живот није ништа…
Колебљиве и поводљиве комсомолце, а могло је бити много присталица и сапутника тог порока – јесењштине, требало је енергично удаљити од тих “нишчих духом”, “суманутих пророка” и тих “генија тренутка”. Вратити их масама, животном оптимизму, вјери у будућност комунизма. Тада су многи избачени из комсомола зато што су читали Јесењинове пјесме.
“Пјесник је болестан, он је у гробу!”, писао је А. Воронски о Јесењиновим последњим пјесмама, означивши их као материјал за психијатра и клинику. Критичар Г. Лелевич је тврдио да се у тој “кошмарној поеми” нашли крај мотиви “смртног мамурлука, болести, бунцања, полубезумља”.
Злокобност у стиховима “Црног човека” видио је и П. Медведев: поема је толико субјективна и јавно патологенична да је “из тога материјала” било тешко добити неко значајније умјетничко дјело. “То је агонија не само пјесника него и човјека”, тврдио је Медведев.
Огласили су се и многи својим “истинама” о Јесењину, ружним и лажним о тек сахрањеном пјеснику. Одјекивали су наслови: “Како је Јесењин дошао до самоубиства”, “Црна тајна Јесењина”, “О патологији у Јесењиновом стваралаштву”, “Од херувима до хулигана”… Појавио се и мучни “Роман без лажи” Анатолија Маријенгофа, кога је Јесењин сматрао најбољим пријатељем. У роману је изнио низ неистина о пјеснику, приказавши га као веома грубог човјека, а таквим чак и према својој породици, што је било најобичније опањкавање – то су знали сви они који су познавали Јесењина. Иако је Максим Горки јавно осудио ту књигу и неистине у њој, оставила је посљедице: стварала је ружну слику о пјеснику, а то се добро уклапало у хајку против њега.
“На ’јесењштину’ треба испалити прописан плотун”, загрмио је идеолог партије Николај Бухарин. И данас језовито звуче погромашке ријечи Бухарина. “Захваљујући Сергеју Јесењину, ’том посљедњем крику моде’, у читавој нашој књижевности, укључујући и пролетерску, размиљела се масна мрља тих ’правих руских’ палачинки. Међутим, јесењштина је најштетнија појава нашег књижевног тренутка, која заслужује да буде жигосана”. Признајући Јесењину таленат – његов “стих често звучи као сребрн поток”, Бухарин је мртвом пјеснику и његовој лирици упутио ријечи презира: “Јесењштина је у цјелини одвратно напудерисано и бестидно нацифрано руско псовање, издашно натопљено сузама пијанства и зато још одвратније. Необична мјешавина ’керова’, икона, ’сисатих женетина’, бреза, мјесечине, кучки, господа бога, некрофилије, издашних суза пијанства и ’трагичног’ штуцања од пијанства,’љубави’ према животињама и варварског односа према човјеку, узалудних напора да се човјек ’размахне’ (између тијесних зидова ординарне крчме), распојасаности уздигнуте на висини ’принципијелноси’ и тако даље: све то под маском лакрдијашког квази-национализма – то је јесењштина”.
Бухарин није презао ни од ријечи које су дубоко вријеђале успомену на Јесењина: “Кажу нам: у питању је сељачки пјесник прелазне епохе, који је трагично страдао због своје неприлагођености… Он чак може и да се објеси на тавану због душевне празнине”. (Требало је заиста имати дебео образ па за Јесењина рећи да је био душевно празан!)
Пажњу јавности привукли су и поједини професори психијатрије својим чланцима о Јесењиновом здрављу и лијечењу, које данашњи научници – међу њима и њихови ученици, оцјењују као мишљења без широке медицинске анализе, а највише сензационалистичким. Тако је, на примјер, професор Иван Галант сматрао да је Јесењин – слабоуман!
Кад је уз “Црног човека” почела да се помиње и ријеч лудило, Јесењинови пријатељи настојали су да шире објасне појам двојника у умјетничком стварању. Доказивали су да “Црни човек” није ни Јесењиново бунцање ни халуцинација, како су појединци писали, него прототип црног човјека који постоји у дјелима великих писаца, и прије и послије Пушкиновог “Моцарта и Салијера”. Помињу се Шекспир, Сервантес, Лопе де Вега, Едгар Алан По, Чехов, Гогољ…
У заштиту Јесењина устао је и Максим Горки. Горки пише белгијском књижевнику Францу Еленсу 1926.године: “Кад бисте ви знали, драги мој, какве је чудесне, искрене и дирљиве пјесме написао пред смрт, како је величанствена његова поема ’Црни човек’ која се управо појавила из штампе. Ми смо изгубили великог руског пјесника”. Горки је проницљивом анализом “Црног човека” уочио међу првима високе умјетничке и филозофске одлике поеме, што и данашња руска књижевна критика узима као највеће вриједности овог Јесењиновог ремек-дјела. У Јесењиновој драми Горки је видио дубоко поучну социјалну драму.
И Владимир Мајаковски је стао у одбрану Јесењина. Он пише: “Појавиле су се пјесме, чланци и успомене, чак и драме. По мом мишљењу, 99% онога што је написано о Јесењину просто је бесмислица, или штетна бесмислица”.
„…Јесењин је лагано пришао крају сцене, захвално је погледао публику, дубоко уздахнуо и затворио своје јасне очи. И свима се учинило да је пао мрак! Да су се Сунчеви зраци, који су продирали у салу кроз прашњаве прозоре, угасили. Свима је у души постало хладно и влажно. И у том, за тренутак заустављеном животу, зачули су се страдалнички стихови ‘Црног човека’”.
Пријатељу, пријатељу мој,
тешко сам ти, тешко оболео.
Сад не знам како
сколи ме тај бол.
Да ли то ветар цвили над
пустаром кроз до оголео
или к`о он по шуми у септембру,
по мозгу ми хара алкохол?
Глава ми ушима маше
к`о птица крилима.
Гледам – на врату јој
ноге да смотрим
ја више немам моћи.
Црни човек, црни човек,
црни човек на кревет ми седа,
црни човек ми не да
да тренем целе ноћи.
Црни човек-прстом-по књизи-клизи-мрској,
мрмља к`о црноризац
над раба божјег прахом –
житије ми чита о некој бекрији
и протуви дрској
мучећи душу тугом и страхом.
Црни човек, црни човек…
“Слушај, слушај –
уњка му глас мемљив-
сијасет мудрих мисли
крије свака страна.
Човек овај живљаше у земљи
најодвратнијих лупежа и шарлатана.
У децембру – снежна пређа
ту је ђаволски чиста.
Мећаве тад приреде
своја велика прела.
Тај човек беше авантуриста
првога реда-
права врана бела.
Бејаше красан,
а уз то поета
с невеликом
ал` живахном снагом
и неку је жену
од четрдесет и кусур лета
звао девојчуром
и својом драгом.
Срећа је – говораше – вештина ума и руку.
Невеште душе вечно удара коби пест.
Није важно што ти силну муку
зада лажни преломљени гест.
У олуји, бури, с оковима леда,
уз губитке тешке и оловну сету
чинити се природан и ведар-
највећа је уметност на свету.”
“Црни човече! Сит сам иследника!
Гњурац ниси, талог не извлачи!
Ста ме се тиче живот песника-изградника?
Другом ти то читај и тумачи!”
Црни човек ме гледа,
упорно, ока све тврђа.
Беоњаче му прекри
плавичаста скрама –
к`о да ми жели рећи
да сам тат и рђа
што опљачка неког
без стида и срама…
Пријатељу, пријатељу мој,
тешко сам ти, тешко оболео…
Ноћ мразом опрљена.
Раскршћа тихи спокој.
Ја стојим сам крај окна,
не чекам госта ни брата.
Равница сва под кречом,
у пени мекој, дубокој.
Дрвета-коњаници, у врту ат до ата.
У ноћи плаче птица,
злом слутњом срце леди.
Дрвени коњаници топот
сеју кроз мрак.
И опет онај црни у фотељи ми седи,
подигнувши цилиндар
и раскриливши немарно фрак.
“Слушај, слушај – хропће,
све ближе палаца,
нагиње се, уноси у лице.
Не видех да ико из рода подлаца
тако улудо, глупо,
пати од несанице.
Ах, рецимо да грешим.
На небеси луна.
Шта још насушно треба
свету што спи у миру?
Можда це тајно доћи “ОНА”,
месишта пуна, да слуша твоју рујну,
од туге липсалу лиру.
Што волим песнике!
Чудаке нашег доба.
У њима срце нађе
познато надахнуће:
бубуљичавој студенткињи
дугокоса ругоба
прича о световима
лучећи полно чезнуће.
Не знам, не сећам се…
У кући сељака, можда у Калуги,
можда у Рјазану,текао је живот некаквог дечака,
косе попут жита, ока слична лану.
Стаса, поста човек,
а уз то поета,
с невеликом
ал’ жилавом снагом,
и неку је жену
од четрдесет и кусур лета
звао девојчуром
и својом драгом.”
“Црни човече! Несносан си, збиља!
Одавно си мрзак,
озлоглашен гост”
Бесан сам, разјарен –
мој штап у њушку циља
право у нос дрски,
да му смрска кост…
…Месец је умро.
Прозор зора плави.
Ах, ти ноћи, шта си испредала?!
Никог нема.
С цилиндром на глави стојим.
САМ…
И парчад огледала…
завршио је Јесењин.
Мајаковски који је слушао “Црнога човека”, покривши лице длановима, пришао је Јесењину, загрлио га својим ручердама и пољубио. Опустошен, Јесењин је узео сако, скочио с бине и лагано, ни у кога не гледајући, кренуо између редова. Цела сала је устала као један. Неки студенти и студенткиње су, кад је Јесењин пролазио, падали пред њим на колена, брисали сузе и понављали: “Серјожа! Серјожа! Серјожа!” Он се само расејано осмехивао…”
(извор: Виталиј Безруков)
Јесењинова супруга Соња једини је свједок настанка коначне верзије „Црног човека“. Он јој је причао да је поему писао у иностранству, а током двије посљедње године живота читао је „веома ријетко, није волио да о њој говори и односио се према њој веома мучно и болесно“.
Она је сачувала оригинални рукопис завршних стихова ове поеме, написаних пред њеним очима у њиховом стану, али је о њима читала неистине које су грубо вријеђале успомену на пјесника. Била је ужаснута кад је штампа тврдила да је Јесењин стихове поеме моћног пјесничког звука и филозофског значења – писао пијан. Соња је причала: писање „Црног човека“ одузимало му је много духовне снаге, зато што је неколико варијанти поеме носио у мислима, све док посљедње није овјековјечио пером на папиру, за столом пред њом. „Сергеј готово и није спавао. Кад је рукопис завршио, одмах ми је прочитао. Било је страшно. Чинило се срце се кида…“.
Фасцинантна сцена с лирским јунаком пред огледалом, понављала се у варијантама поеме, писаним током двије посљедње године пјесниковог живота. Тако је људско и пјесничко „ја“ стално водило дијалог са тим епилогом поеме – нападом на црног човјека. Пјесник Насједкин, чест гост Јесењина, свједочи да је поема захтијевала колосални напор: стално суочавање са двојником.
Човјек суочен са злом у драматичном тренутку пред огледалом и у њему, врхунац је Јесењинове пјесничке умјетности, широко тумачен и познат свуда у свијету. Поема „Црни човек“ је страшна као израз Јесењинове личне драме и још страшнија као симболично овоплоћење човјекове титанске борбе против себе као свог сопственог непријатеља – упечатљиво о њој пише професор Миодраг Сибиновић, па луцидно уочава: „За Јесењиново је стање, међутим, карактеристично да се поема завршава тиме што лирски јунак разбија огледало из кога му се јавља црни човјек (сам црни човјек, дакле, још није уништен)“.
Јесењин је постао забрањен пјесник! Његов син је памтио дане када је трпјела цијела породица: његови другови бојали су да се са њим виђају, а многи су му чак предлагали да промијени презиме. Тек од средине педесетих, појавила су се нова издања Јесењинових пјесама и нова сјећања на њега. С највећим интересовањем читани су „Сусрети с пјесником“ глумице Августе Миклошевске, први пут објављени тек 1960. Ти записи издвајају се љепотом и искреношћу казивања и откривају много непознатог. Такво је и сјећање Миклашевске на једно од посљедњих Јесењинових читања поеме „Црни човек“, која је деценијама чекала праву ријеч о себи, каква се сада о њој пише у Москви: оно нипошто није ни „поема кризе“, ни „поема краја“, ни „поема судбине“, нити је „реквијем пјесника“, како се говорило за вријеме осуде „јесењштине“ и касније, него је пјесничко ремек дјело о вјечној борби Добра и Зла, борби која ја владала пјесником током цијелог његовог живота. Миклашевска је с тугом памтила излет у околину Москве:
„Као да сада гледам: на средини собе сто, самовар. Сједјели смо за столом. Јесењин је стајао и читао своју последњу поему – ’Црни човек’. Увијек је дивно читао своје пјесме, али је тога пута било страшно. Читао је тако као да никога од нас није било и као да се црни човјек налази овдје, у соби. Видјела сам да му је тешко, лоше, да је усамљен. Схватила сам да сам крива и ја и многи цијењени и вољени његови. Нико од нас није му помогао у правом тренутку“.
Извор: Феномени
