Пише: Младен Мрдаљ
Осим промене изборног система, мислим да постоји основ да се предложи и друго системско решење, а то је да се РТС подели између власти и опозиције. Постојећи закони чврсто предају РТС под контролу скупштинске већине (дакле, партије на власти).
Како је тренутно немогуће осигурати избор непристрасног уредништва РТС, много је мање зло увести првило да посланици који су гласали за избор владе такође бирају уредништво РТС, а посланици који су гласали против избора владе да бирају уредништво РТС2. Но, каква год била одлука о конкретном референдумском захтеву, да се вратимо референдумској стратегији.
Према Уставу Србије и закону о референдуму и народној иницијативи, Народна скупштина је обавезна да распише референдум на захтев 100.000 бирача. Добро организована референдумска кампања може скупити 200.000 или 300.000 или 500.000 потписа, у сваком случају довољно да се не може оборити на основу недостатака валидних потписа. Међутим, пошто полазимо од тога да ће партија на власти варати, да видимо где би све могли покушати да варају и какви би одговори могли бити.
Прво, могли би тврдити да нема довољно валидних потписа. Друго, могли би урадити као са народном иницијативом „Крени-промени“ – заборавити је у фиоци. Треће, могли би покушати да краду на гласачким местима. Четврто, могли би покушати варање након гласања, додавањем фантомских гласачких листића.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Лепота референдумске кампање је у томе што се током ње, дакле и пре одржавања самог референдума, мења клима у друштву на начин који никако не одговара властима.
Прво, студенти и њихови подржаваоци демонстрирају раст подршке кроз јавно видљиво скупљање потписа. Друго, студентска страна демонстрира самопоуздање, јер је она та која прозива власт на пребројавање кога има више. На тај начин се избегава изборна замка коју Вучић редовно користи, јер је на изборима лако поделити опозицију питањима Косова, Сребренице, НАТО, геј права и сл. На референдуму тога нема, фокус је на конкретном питању и подели на „за и против“.
Треће, Вучић и СНС се приморавају да оспоравају нешто што и део њихових искрених присталица лако може подржати: зашто да уговори буду тајни? Зашто да се посланици не бирају директно на име и презиме? Зашто да само владајућа партија увек контролише РТС?
Четврто, референдум даје прилику незадовољницима унутар СНС да минирају своју партију. На изборима је то немогуће, јер знају да као отпадници немају шансу ни да привуку опозиционе гласове нити да као отворени противници Вучића привуку Вучићеве гласаче.
Додатно, нико не брани организаторима референдума да формирају фантомске групе (бар на друштвеним мрежама) које би биле „за председника Вучића, али против СНС“, односно „за Вучића, али и за студентске референдумске захтеве“. Чак те фантомске групе могу ширити наратив да се Вучић противи референдуму јер није обавештен добро („лажу га његови“) или јер је уцењен (бар је лако рециклирати насловнице таблоида о толиким заверама против њега, од којих су неке биле и унутар СНС).
Пето, пројекција самопоуздања студентске стране као већинског дела Србије ствара дилему унутар војске и полиције, а већ та дилема може служити за испитивање расположења унутар система силе: ко је спреман да подржи, а ко да остане пасиван у случају да већина народа одлучи да силом уђе у своје институције?
У овом погледу студенти могу врло корисно да се ослоне на младе пензионере система безбедности који још увек имају свеже контакте „унутра“. Осим тога, и припадници система безбедности имају децу студенте који не траже смену Вучића, већ само поштен референдум. Исто важи за синдикате јавних предузећа од којих зависи систем: водовод, струја, енергија…
На основу изложеног, Вучићу је много јефтиније да допусти одржавање референдума и да на њему покуша да вара. Али, на сваком кораку на ком он покуша да минира или украде референдум, он ће се сусрести не са студентима, него са стотинама хиљада грађана који су сами себе мобилисали потписивањем референдумског захтева и учествовањем у референдумској кампањи.
Уколико Вучић одбије референдум, самим тим ће признати да је у мањини, чиме се легитимише мобилизација већине која на основу права своје већине мора силом те већине ући у државне институције и спровести неопходне реформе.
Уколико Вучић пристане на референдум, уз наду да ће га покрасти, излаже се ризику да крађа на бирачким местима буде много тежа против уједињеног опозиционог студентског фронта, а да чак и његово проглашење референдумске победе заврши пребројавањем на улици. До тада би требало бити јасно свима на чијој страни је већина.
Извор: Талас.рс
