Пише: Јања Гаћеша
У Бриселу је завршена још једна рунда дијалога Београда и Приштине, и ништа. Не знам ни како бих назвала то састанчење, јер толико је бесмислено из угла нас којих би највише требало да се тиче, и шта друго да кажем него нека је Лајчак још једном прозвао присутне и забележио да су се преговарачи у Бриселу састали.
Искрено, Срби који живе на Косову и Метохији овом састанку нису посветили више од минут свог времена, ма ни толико. Занима нас у контексту онога да ли смо постигли још неки аутогол, ето. Зашто? Зато што ти састанци немају никакве везе са оним што се на терену дешава, и зато што се затварају очи пред правим проблемима.
Најкраће, београдски преговарачи причају о ЗСО, приштински о нормализацији односа (не осећајући никакву обавезу да испуне са своје стране нешто од договореног – и што би када их на то нико не присиљава), а Лајчак поручује на друштвеној мрежи „Икс“ да су разговарали о примени Охридског споразума, која, како је рекао, тек треба да почне у суштини. Док овај бесмисао у Бриселу траје, никога не занима како стварно живе Срби на Косову и Метохији. Укратко, црно нам се пише, ако може црње од овога.
Перфидни метод
Последњих месеци све је приметније добацивање и узнемиравање Српкиња, без обзира на године, на северу Косова и Метохије, од стране Албанаца. Оно је свакодневно без обзира које је доба дана. Јужно од Ибра то никад није ни престало, и толико смо навикли на те гадости да више ни пажњу не обраћамо. Само ходамо, гледамо право и ћутимо док прођу.( Већ сам писала о узнемиравању жена од стране Албанаца у централном делу КиМ и вулгарностима које нам се говоре из аутомобила.)
Пастирски апел верном народу епархије-рашко призренске на Косову и Метохији
Са тим проблемом упознати су КФОР, Европска унија, такозване амбасаде у Приштини, и ништа. Сада им се са истом муком јављају и са севера покрајине, и ништа. НВО „Актив“ из Косовске Митровице отворила је телефонску линију да жртве могу да им се обрате. У полицији кажу да је било пријављених случајева узнемиравања на улицама, али то не престаје. Неће ни престати, јер се не дешава случајно.
Све је више Албанаца на северу покрајине и ово је стари метод застрашивања. Тачно знају шта сваког родитеља може највише да погоди, и ту циљају. То је најгори вид притиска (јер како га доказати?), и верујем да је зато посебно шокантан за све Србе из тог дела покрајине, јер више од две деценије нису били суочени са таквим видом насиља.
Само, постоји једна разлика када је ова мука у питању. Срби јужно од Ибра раздвојени су једни од других, односно нисмо у толиком броју сконцентрисани на једном месту. Ако су се усудили да на тај начин шиканирају Србе, тамо где су у огромној већини, онда се осим притиска крије и опасан план провокације. Као да желе да изазову немире на северу и за то имају дозволу – како другачије то објаснити? Страшан терор трпе Срби, страшан.
Ово о чему пишем је, нажалост, нешто са чиме смо одрастали и жалосно је што наша држава на то не подсећа кроз конкретне случајеве таквог и још горег насиља над Србима, српским девојчицама, девојкама, женама, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, па и раније.
Сведоци смо да за Запад не постоји страдање Срба на КиМ у последњих 25 година, нити кршење људских права, етничко чишћење које је очигледно. О времену пре доласка на власт Слободана Милошевића да не говорим. Када им ту тему поменете, као да им сипате живу соду у очи – имала сам таква искуства и оптуживана сам да ширим пропаганду. Ако ћемо право, за њих овде ништа није ни постојало пре Милошевића. И није то највећи проблем, већ чињеница да смо им се и ми придружили у томе. Зато нам се све враћа.
Пастирски апел верном народу епархије-рашко призренске на Косову и Метохији
Они своје проверене методе не мењају и иза себе имају институције које их штите. Ми сами поништавамо истину, своје страдање, заборављамо своје жртве због безалтернативног пута у Европску унију.
Онда када се сво то зло дешавало, чували смо братство и јединство југословенских народа и народности, и толико пута сам то до сада рекла. Све се то коси са здравим разумом, али то је наша реалност. Није да званичници у Београду ћуте, причају они о тренутном насиљу и прозивају, али дела су им спорна; или да се грубо нашалим – теорија им иде некако, али пракса баш никако.
Равнодушност на делу
Посебно нас излуђује равнодушност огромног броја странаца који су за ове две и по деценије прошли Косовом и Метохијом, и извлаче из нас оно најгоре. Сећам се приче проф. др Стојана Секулића, дугогодишњег директора КБЦ „Приштина“ који је тренутно измештен у Грачаници.
Наиме, примио је једног дана припаднике мировне мисије овде на Косову и Метохији и, колико се сећам, били су из ОСЦЕ-а. Било је то време након једностраног проглашења независности када су Срби јужно од Ибра били на страшном искушењу од стране Албанаца. Време када је све везано за КиМ премештено у Брисел, а ми са ове стране Ибра већ изгубили већину веза са Београдом.
Тада је почела несташица лекова, санитетског материјала, и дешавало се да су људи куповали све што им треба у приватним апотекама чији су власници Албанци, и одлазили у болницу. Сналазили су се лекари и поменути директор како су знали и умели, и увек у резерви имали довољно свега за три-четири хитна случаја. То се односило на евентуално рањавање или тешко повређивање Срба. Сви су те залихе чували, и медицинско особље и народ који је требао да се лечи.
Др Владан С. Бојић: „Када нема предаје, то се на српском језику каже – Косово“
Елем, причао ми је поменути доктор како су дошли и како је он одмах почео да прича о тешком стању у болници, о десетинама хиљада пацијената који су упућени на овај здравствени центар, о томе како би и они могли да помогну и да својим возилима допремају медицински материјал и лекове. Говорио им је како њих неће смети да претресају, јер би све могло да иде као хуманитарна помоћ. Упозоравао их је да ће у супротном настати права катастрофа.
Слушали су га, и када би он застао упадали су му у реч питањем: „Дошли смо да питамо како радите јер ништа вам се не допрема, ни лекови ни остали материјал?“ Неколико пута доктор је игнорисао њихово питање и причао своју причу, наводећи конкретне примере, надајући се да ће из њих извући нешто хумано. Његова прича је трајала, као и њихово понављање поменутог питања све до тренутка док им доктор није видно изнервиран одговорио речима: „Зините да вам кажем како радимо и чиме лечимо људе.“
Рекао ми је да није могао да верује да је баш тако одреаговао, али и да су га толико изнервирали том својом незаинтересованошћу за реалне проблеме, небригом о људима, деци која се у породилишту у Грачаници рађају и чињеницом да је питање, ако нешто пође лоше, да ли могу да помогну.
Спремност на жртву
Сличан пример стар је свега неколико дана. У посету општини Грачаница дошао је такозвани амбасадор Велике Британије Џонатан Харгривс. Председница општине проф. др Љиљана Шубарић искористила је прилику да му, како је речено, пренесе забринутост због одлуке власти у Приштини о преносу делова катастарске зоне општине Грачаница хуманитарној организацији Балканска сирочад. (Та одлука донесена је, тврде у локалној самоуправи у Грачаници, без претходних консултација и њихове сагласности.)
Она је затражила од њега да снагом свог ауторитета и са позиције коју обавља утиче на ткз. косовску владу да преиспита и повуче одлуку којом се поменутој општини одузима 13 хектара и 33 ара земље близу насеља Падалиште у Грачаници у циљу реализације пројекта изградње „Косовског резиденцијалног центра за аутизам, Даунов синдром и инвалидност за децу и старије особе“.
Како је даље пренесено у саопштењу општинске информативне службе, ткз. британског амбасадора је интересовало како функционише здравствени и образовни систем на територији ове локалне самоуправе, уз она формална питања о развоју општине и реализованим пројектима. Нема ни слова о томе да је било шта рекао о молби представника општине.
Пастирски апел верном народу епархије-рашко призренске на Косову и Метохији
Запад од свог плана на овом нашем парчету земље не одустаје. Од самог почетка су ту да планирано спроведу у дело, и баш их брига за Србе и њихова људска права. Брига их и за Албанце, али њих користе као машице, да своје руке не горе. Толико је све провидно да о томе међу собом више ни не причамо, нити обичан народ прати шта раде – само трпи.
Све што су до сада урадили је на штету Срба, да нам живот додатно отежају и да нас отерају одавде. Ако буде требао сукоб, па и њега ће изазвати – нисмо ли нешто слично имали у марту 2004. године? Још увек има Албанаца који ће то урадити за њих, иако је чињеница да што више времена пролази све су мање шансе да ће их нове генерације слушати попут оних које су затровали у последње три деценије прошлог века, када су коначно кренули у реализацију својих давно смишљених поганих планова.
Зато имамо такав однос према свему што долази из Брисела, са Запада уопште, и зато замерамо властима у Београду што учествује у томе, знајући да ће њихов народ да испашта. На силу су нас натерали у њихове институције и сада трпимо последице. Нисмо себични, и свесни смо чињенице да је можда, али само можда, морало тако јер не може сав остали српски народ да испашта због нас на Косову и Метохији.
Прихватили бисмо ту жртву, само да на терену гледамо како држава Србија брине о нама. Трпели бисмо тада, чак и много више него што трпимо и страдамо сада, само када бисмо видели трачак наде да то води ка нечем бољем. Борба за Заједницу српских општина није борба за нас, већ оправдање за преговараче. За све оне који су се ухватили у коло са онима који су нас бомбардовали, и зато мислимо да ће то бити последњи ексер у ковчег за огромну већину људи овде.
Опет ће се све пребацити на плећа Срба са Косова и Метохије, и бићемо криви што ћемо одбити да живимо у тој идили. Таква се политика и у комунизму водила. Како год да окренеш сав гнев пада на нас, обичне људе. То је наш крст, био и остао.
Лично сам мишљења да Косово и Метохију можемо сачувати само ако смо спремни на жртву. Не само нас на КиМ, не само народа у остатку Србије, свих Срба на свету, већ и државе и политике коју води. Није овде питање одбране једног дела земље, овде се брани отаџбина. Ту се победа без спремности жртву не остварује. Косово и Метохија су наши онолико колико је свако од нас спреман на жртву због њих, овакву или онакву – како буде рекао Бог. Просто је и нема даље!
Извор: Нови Стандард
