Пише: Панкај Мишра
Предавање одржано 16. септембра после добијања награде Weston International за 2024. у музеју Royal Ontario.
„У почетку беше штампа, а онда се појавио свет“, писао је Карл Краус 1921. године. Библијска алузија није била реторички украс. Пошто је живео у апокалиптичном добу, аустријски писац и први критичар медија имао је разлога за веровање да новинарство више није неутралан филтер између народне имагинације и спољашњег света.
Краусова критика је постала оштрија током Првог светског рата, кад је почео да оптужује штампу да продубљују кризу уместо да о њој извештава. „Како се влада светом и како је он одведен у рат?“, упитао је Краус и сам одговорио на своје питање: порекло највећег европског рата треба тражити у пропадању сазнајних и имагинативних способности широм континента; штампа је покренула тај процес, а он је омогућио европским нацијама да забасају у рат који нису могле ни да предвиде ни да зауставе. „Током деценија праксе“, написао је, „[репортер] је у човечанству изазивао мањак имагинације и тако му омогућио да води рат до истребљења против самог себе.“
Чини се да је с наше уздигнутије, удобне осматрачнице лако ниподаштавати парохијални свет бечке штампе, који је Краус тако оштро осуђивао. Али како жестоки ратови непрестано бесне у Европи и на Блиском истоку, претећи ширим пожарима и цепајући друштвено ткиво неколико друштава, Краусова критика штампе, такозваног стуба демократије, постаје још релевантнија и, штавише, одзвања као шира анализа пропадања демократских институција на Западу.
Њихова унутрашња слабост одавно је била очигледна азијским и афричким поданицима европских колонијалиста. Мохандас „Махатма“ Ганди, који је демократију схватао дословно као владавину народа, упорно је говорио да је она на Западу само „номинална“. Сматрао је да она не може бити стварна све док постоји „велики јаз између богатих, на једној страни, и гладних на другој“ и док се бирачи „поводе за оним што прочитају у новинама, које су често непоштене“.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Трећи дио)
Ако бисмо данас говорили једнако директно, рекли бисмо да је систематски непоштен велики део дигиталних медија – сви они који живе од лажних вести и теорија завере. Најутицајније новине, често у власништву пословних тајкуна, одржавају претензије на политичку и етичку одговорност и представљају се као светионик у мраку у ком тобож умире демократије. Али током деценија које сам провео у новинарству докази о њиховој неадекватности, па и корумпираности гомилали су се злокобном брзином.
Моја каријера нефикционалног писца заправо је почела с ратом против терора, главним ратом овог века, који је опустошио велике делове Азије и Африке и испразнио од садржаја грађанске слободе на Западу пре него што се завршио његовим понижавајућим повлачењем из Авганистана 2021. У првом делу те године путовао сам по Авганистану и Пакистану да бих писао о тим земљама за Гранта и New York Review of Books. Дугачки чланци који су били плод тих путовања објављени су убрзо после 11. септембра; зато су многи у америчким и европским медијима почели да ме сматрају „експертом за тероризам“.
Нажалост, нисам довољно одлучно одбацио ту бесмислену етикету. У то време, у англо-америчкој штампи било је врло мало писаца незападног порекла; колумне су биле пуне затуцаних коментара против ислама. Мада сам се клонио детињастог питања, „зашто нас мрзе?“, желео сам да учиним све што је било у мојој моћи против даљег брутализовања дубоко оштећених друштава као што су авганистанско и ирачко, и даљег демонизовања мањина на Западу.
А могао сам само с неверицом да гледам документарац о глобално благотворним ефектима британске империје, који је ББЦ емитовао у ударном термину. У својим текстовима за западне часописе осећао сам притисак да се не удаљавам сувише од главних тачака њиховог консензуса: да је симултана инвазија на многе земље била праведна, исправна и нужна, да су њени циљеви били ослобађање становништва тих земаља, посебно жена, од сурових угњетача и унапређивање демократије.
Беспомоћно сам посматрао како најугледнији представници западне штампе не само подстичу рат заснован на лажи већ и свесрдно доприносе његовој расијализацији. У фантазијама данашњих националиста на екстремној десници, тамнопути, не баш сасвим људски непријатељ, данас набеђен да прождире кућне љубимце, чека ко запета пушка да уништи беле западне цивилизације. Али фантазије о насиљу над том црнпурастом nemesis годинама су цветале међу такозваним традиционалним недељницима и либералним интелектуалцима. „Време је да се размисли о мучењу“, изјавио је Newsweek неколико недеља после 11. септембра. „Фокусирана бруталност“, саветовао је Тиме. Док је инвазија на Ирак била у току, Atlantic је набрајао предности „благе тортуре“ у чланку на насловној страни. У свом тексту за New York Times Magazine, Мајкл Игњатијев није само подстицао Американце да пригрле своју империјалну судбину и нападну Ирак: тај професор људских права објашњавао је и како се црна и смеђа тела могу подвргнути „неким облицима лишавања сна“ и „дезоријентације (на пример, покривање главе затвореницима), који изазивају стрес“. Тај чланак се појавио у незгодан час, баш кад и прве слике затвореника покривених глава из Абу Граиба.
Убрзо после 11. септембра западне силе су дозволиле да прође некажњено погубљење безмало двеста писаца, универзитетских професора и новинара од стране израелских власти у Гази, уз забрану присуства јавности тим погубљењима. Године 2002, пошто је Израел бомбардовао и уништио радиодифузни центар на западној обали, Ен Еплбум, данашња истакнута критичарка „аутократије“ потврдила је да су „званични палестински медији права мета на коју Израел треба да усмери свој гнев“. Трампова „забрана уласка муслиманима“ и фантазије Џеј Ди Венса о насиљу чине се скандалозним само ако заборавимо да је 2006. Мартин Амис заверенички поверио новинару лондонског Timesa да „дефинитивно мора“ да каже да ће „муслиманска заједница морати да пати док не доведе своју кућу у ред. Шта учинити? Не треба им допустити да путују. Затим депортације. Смањивање слобода. Претресање до голе коже свих људи који изгледају као да су с Блиског истока или из Пакистана.“
Данас је широко прихваћено мишљење да је рат против терора био војни и геополитички промашај. Али он се још не схвата као масовни интелектуални и морални фијаско, као покушај западних медија и политичке класе да кривотворе саму стварност, који је претрпео страховит неуспех, али је ипак увео, дубоко и трајно, суровост и лажљивост у јавни живот. Делимично због тога што та катастрофа није призната – уредници и писци који су пласирали лажне наративе и поздрављали насиље великих размера остали су на својим местима и чак били унапређени – она се данас поново одиграва у начину на који западни медији извештавају о рату Израела против Газе, још једном рату који је бацио на ломачу међународне правне и моралне норме, и отупео и извитоперио савест многих људи.
***
Историчар Омер Бартов истакао је да Израел, под изговором да само одговара на нечувени терористички напад Хамаса, од самог почетка настоји да „цео Појас Газе претвори у место које није подобно за живот и да ослаби његово становништво до те мере да ће оно или изумрети или копати и рукама и ногама да побегне с те територије“. Данас, са свим бомбама од једне тоне које су им испоручиле Сједињене Државе, израелски челници с екстремне деснице настоје да даље милитаризују окупацију Западне обале и Газе и терористичким чиновима испровоцирају своје непријатеље у Либану и Ирану да започну шири рат. А главни западни медији свакодневно замагљују или чак поричу очигледне чињенице, па чак и уништење Газе, иако су све то, за разлику од многих других зверстава, директно преносили и починиоци и жртве.
Палестинци и Арапи деценијама су познавали многе скривене црвене линије које су спречавале расправу о израелској путањи. Моји некадашњи повремени покушаји да пишем о тој теми отворили су ми очи за подмукли западни режим репресија и забрана. Нису, међутим, биле сузбијане и игнорисане само незападне перспективе као што је моја.У последње време постало је јасније да су главни уредници на Западу наметнули ширу забрану у настојању да сачувају своју изопачен логику, по којој је, као што каже Гидеон Рахман, главни спољнополитички коментатор Financial Timesa, „подршка Израелу најбољи начин да се спречи хуманитарна катастрофа у Гази.“
У оштрој супротности према јасној идентификацији руског варварства у Украјини, кад се на Западу извештава о израелској окрутности, обично се користи пасив, што још више отежава да се види ко коме шта ради и у којим околностима. („Усамљена смрт Газанца с Дауновим синдромом“, гласио је првобитни наслов једног ББЦ извештаја о томе како израелски војници нахушкали пса дресираног да напада људе на палестинског инвалида кога су затим оставили да умре.) Извештај New York Timesa поводом једног страшног округлог броја – тридесет хиљада убијених Палестинаца, претежно жена и деце – објављен је под насловом „Животи окончани у Гази“. Новији извештај Associated Pressa о израелској тактици изгладњивања насловљен је „Десетомесечна палестинска беба престала је да пузи. Полиомијелитис је погодио Газу“. С друге стране, и новинари и амерички председник махали су непровереним извештајем о обезглављеним израелским бебама, који је касније раскринкан као лажан. Исто тако, заједнички су покрили велом ћутања документоване извештаје о силовању и мучењу у израелским затворима. Један чланак у Atlanticu, чији је садашњи главни уредник оперативац Израелских одбрамбених снага и трговац ноторно лажним извештајима о Ираку, усудио се да тврди, чак и после убиства више хиљада деце у Гази, да је „могуће легално убијати децу“.
Наравно, извештавање западних медија о израелској „самоодбрани“ показује радикалан раскорак између оног што говоре новинари најутицајнијих медија на Западу и оног што ми остали видимо да се догађа у свету. Не могу да избегнем осећај déjà vu, као ни старо питање: да ли је и даље могуће повећати когнитивну способност у оквиру све мањег краљевства западног новинарства – зачараног света у ком сам профитабилно провео већи део свог живота?
Најзад, ми живимо у много већем свету од оног у ком је живео Карл Краус почетком 20. века у Бечу, с бескрајно већом разноврсношћу искустава и перспектива. Данас има много више диверзитета у издаваштву и медијским кућама него у време кад сам ја почињао да пишем. Да ли се континуирани интелектуални и морални крах новинарства могао избећи мање конформистичком климом мњења и отвореношћу према различитим искуствима и гледиштима?
***
Вероватно, али први корак у том правцу је признање да су пред нама страховите препреке: живимо у времену које је врло збуњујуће, посебно за старију генерацију западних новинара и коментатора. Они су сазрели после краја Хладног рата и пада комунизма, када се чинило да су западни стил демократије и капитализам дефинисали будућност целог света.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
У последње три деценије уздрмана је и срушена свака претпоставка на којој су почивали западна политика и новинарство. Живимо у свету у ком будућност демократије није осигурана ни у Европи и Америци, а камоли у Индији. Западни капитализам изродио је сувише неједнакости, што сада изазива жестоку реакцију. Демагошки и деспотски лидери су у успону. Још више узнемирава чињеница да је национализам, после дугог застоја, опет постао изричита идеологија најутицајнијих политичких партија на обе стране Атлантика.
У време опште економске нелагоде, етнонационалисте у Сједињеним Државама и Великој Британији, као и у Немачкој, Француској, Мађарској, Пољској и Италији, ујединили су антипатија према имигрантима и напади на институције које они сматрају недовољно патриотским или сувише попустљивим према сексуалним, етничким и расним мањинама. Тај туробни сценарио може се даље елаборирати. Главне економске идеологије бескрајног раста и глобалног просперитета суочиле су се с еколошким ограничењима и технолошким иновацијама, као и уграђеним границама, и по свој прилици су неодрживе.
Уредници и писци угледних часописа никад нису били ментално припремљени за крах своје идеологије капиталистичке глобализације и за брзо опадање западне моћи, легитимитета и угледа. Захваљујући свом националном и класном пореклу и образовању били су одвећ привржени интелектуалним претпоставкама развијеним у време неспорне хегемоније Запада. Пошто су лично сувише уплетени у самртничке агоније старог света, сада не могу да осете порођајне болове новог. Они се, заправо, боре да схвате друштва која се драстично мењају око њих; опсесивно се баве пуким симптомима поцепаног друштвеног консензуса као што су „културни ратови“ и на крају цеде смисао из апстракција као што су „популизам“, „назадовање демократије“ и „криза либерализма“.
***
Већи проблем је то што интелектуалне и политичке елите на Западу немају довољна средства ни за разумевање, а камоли за објашњавање остатка света. Утицајни новинари покушавају да ухвате корак с брзином и размерама текућег светско-историјског преображаја – успона Глобалног Југа – служећи се квантитативном анализом и подастирући нам статистике о све већем уделу кинеске спољне трговине и о све већем обиму индијске, бразилске и индонезијске економије.
Али те чињенице и бројеви су пуки таласићи на поплави глобалне промене која са собом односи све за што смо некад знали да је истина.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Живимо у свету који се радикално разликује – како по својим политичким менталитетима и емоционалним перспективама, тако и по економским структурама – од света који је постојао пре само две деценије. Историја је увек била судар између наратива у којима људи теже да се препознају. Наша омиљена прича о прошлости усмерава нас ка свету какав јесте, даје нам место и идентитет и у широким цртама описује наше осећање могућности. Најчешће коришћен оквир западног новинарства изграђен је на западним тријумфима – поразима тоталитарних режима у два светска рата, послератном припитомљавању Немачке, Италије и Јапана и победи над комунизмом у Хладном рату, праћеној ширењем капитализма и демократије у целом свету. Ретко искуство напредовања послератне Немачке омогућило је оптимистичке генерализације о променама у осталим деловима света и о способности Запада да њима управља.
Али та прича у којој се самозадовољно препознавало неколико генерација западног новинарства сада се судара с другом, много већом, звучнијом и убедљивијом причом: оном о деколонизацији, средишњем догађају 20. века за велику већину људске популације. Реч „деколонизација“ први пут је употребљена да опише историјски процес који је почео 1940-их, када су „тамнији људи“ (израз који је користио Ви И Би Ду Бои) Азије и Африке почели да се ослобађају од директне и индиректне западне владавине. Али она данас не означава само помаке политичке и економске моћи. Деколонизација служи као скраћеница за описивање начина на који су се многи небели људи, међу њима и многи Афроамериканци и имигрантске популације на Западу, поставили у дужи историјски континуум – начина на који они виде своју прошлост и мере свој потенцијал у будућности.
Ако постоји аналитички оквир који може да објасни широк распон домаћих и међународних појава – од јачања кинеског национализма и успона екстремне деснице на Западу до културних ратова у Европи и Северној Америци, протеста због Газе на америчким универзитетима, раскола у америчком ПЕН-у или чињенице да је Кајли Џенер изгубила безмало милион пратилаца на Инстаграму – тај оквир је извесно деколонизација.
***
Зато западни лидери и коментатори, посебно они који су сувише заокупљени фантазијом о крају историје, нису само позвани да реагују на кључну историјску динамику – ребалансирање западне моћи која је првобитно била изграђена на империјализму. Они морају да схвате и многе друге културне и психолошке начине на које тај процес испољава. То је, наравно, тежак задатак. Наиме, чак ни неке елементарне чињенице глобалне историје – империјализам, деколонизација – није било лако открити: оне чаме у мраку иза монументалних наратива о западној цивилизацији у стилу „од Платона до НАТО-а“. Кад сам 1990-их почео да објављујем у Европи и Америци, писци и новинари обично су описивали своје земље као духовне наследнице атинске демократије, ренесансног индивидуализма и рационалности просветитељства.
Могли бисмо прочитати милионе речи о заслугама западне демократије и либерализма и злу источног тоталитаризма које су исписали англо-амерички интелектуални лумени као што су Мајкл Игњатијев, Тимоти Гордон Еш, Мартин Амис, Томас Фридман и Ен Еплбум, а да не наиђемо ни на један пасус о последицама ропства, империјализма и деколонизације. Рекло би се да су такозвани либерални интернационалисти фиксирани на злочине које су починили Хитлер, Стаљин и Мао, али једва показују да су свесни модерне западне историје ропства, колонијалне пљачке и геноцидних ратова против староседелачких народа.
Такво незнање, које је некад било приступачан луксуз, могло би бити кобно за млађу генерацију новинара и коментатора: они се суочавају с глобалним поретком у ком се више не подразумевају ни демократија ни либерализам, па чак ни обична политичка стабилност. Од њих се тражи да виде свет онакав какав јесте; не морају да улепшавају своју страну као за време Хладног рата. Они су у извесном смислу присиљени да тачно описују наш расцепкани геополитички и културни крајолик и да признају његове многоструке историје и географије, као и нове констелације снага.
***
То би пре свега значило признати да је оно што је ујединило различите борбе презрених на свету – и што је опстало упркос постколонијалним неуспесима многих националних држава – било заједничко уверење да глобални поредак више не сме почивати на расној привилегији. Данас асертивне, чак агресивне, историје и погледи на свет азијских, афричких, латиноамеричких земаља радикално мењају владајуће западне претпоставке. Сматрало се да је тријумф западног либерализма и капитализма ставио тачку на историју. Данас, међутим, припадници незападне интелигенције – архитекта у Џакарти, лекар у Куала Лумпуру, адвокат у Мумбају, социолог у Истанбулу, економиста у Дохи, професор у Лахореу, студент у Кејптауну – настоје да артикулишу сопствена искуства и истраже сопствене историје и традиције.
Они виде да лидери, политичари и новинари који су одговорни за катастрофалне ратове Запада до данас нису позвани да положе рачуне. Они такође виде велики контраст између великодушног гостопримства које Запад указује украјинским избеглицама и зидова и ограда које подижу европске земље и Сједињене Државе да би онемогућиле улазак тамнопутијих жртава њихових сопствених ратова.
Они памте да Запад није само ускраћивао сиромашнијим земљама технологију која би им омогућила да праве сопствене вакцине током дуге и разорне пандемије, већ је и гомилао вакцине којима је истекао рок трајања. Такав „вакцински апартхејд“ однео је милионе живота у Азији, Африци и Латинској Америци и многима још једном потврдио да Запад увек настоји да заштити сопствене интересе прикривајући то универзалистичком реториком демократије и људских права.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Ту изоштрену свест данас врло јасно видимо у гневном одбијању незападног света да прихвати насиље Израела и Запада на Блиском истоку. Наизглед непомирљиви антагонизам између Израелаца и Палестинаца почива на једној од најподмуклијих разделница модерне историје: на „линији боје“ коју је Ви И Би Ду Боиописао као средишњи проблем међународне политике, на „питању докле ће расне разлике бити основа за то да се већем делу света ускрати право да дели, колико је у његовој моћи, могућности и привилегије модерне цивилизације“. Међу глобалном мањином експлозивно расте гнев док представник Запада на Блиском истоку показује с каквом лакоћом црна и смеђа тела и данас могу бити затварана, ломљена и уништавана упркос ратним нормама и законима.
***
Много пре него што је избио рат и извештавање о њему постало бестидно лажљиво, људи незападног порекла захтевали су хитну деколонизацију западних система знања и промену слике бивших империја о самима себи јер та слика повлачи белу супрематију. То подразумева брижљив ремонт јавних култура, од мењања географских и других имена, статуа и музејских фондова, до промена у академским програмима, новинарству и политичкој реторици.
Наравно, многима на Западу тај захтев је неприхватљив. Они одговарају тако што удвостручују приврженост промашеним идејама и срушеним претпоставкама и свим снагама подупиру структуре неједнакости које су им доносиле корист. Бели национализам у политици данас има свој опаки пандан у домену културе, где се затире културна разноврсност док се лицемерно хвали демографски плурализам.
Видели смо како функционише та деспотска моћ у покушајима многих припадника политичких, корпоративних и медијских класа да сузбију научна и уметничка истраживања расизма и империјализма. Видимо то и сада у нападима на обично политичко неслагање. Требало је да одржим предавање о Израелу, Гази и Западу за London Review of Books, али ми је домаћин, лондонски Барбикен Центар, превентивно ускратио гостопримство. Кад сам дошао у Канаду, открио сам још случајева изопштавања људи који покушавају да се одупру наметнутој деполитизацији књижевности и уметности.
Године 2018, New York Times је назвао Ванду Нанибуш „једним од најмоћнијих гласова који представљају староседелачке културе у уметничком свету Северне Америке“. Онда је прошле године она наједном нестала после постављања постова о Палестини на Инстаграму, што злокобно подсећа на начин на који су у тоталитарним друштвима чак и моћници бивали преко ноћи избрисани из јавног живота.
Наоми Клајн пише да „необичне рације, хапшења и заплене имовине Индига 11 представљају напад на политички говор какав никад нисам видела у Канади“. Да ли је Globe and Mail случајно избрисао свако помињање Израела из овог говора кад је предложио да објави један његов део?
Јужноафричка списатељица Кагисо Лесего Молопе рекла је на гала свечаности организације Writer’s Trust, одржаној у Торонту пре неколико месеци: „Долази време кад ће свет почети да се извињава за оно што се догађа – а кад оно дође, питаће нас: како сте искористили моћ коју имате?“ То питање треба да поставе себи сви појединци и институције. Али многи од њих се, у најбољем случају, понашају као они демократски делегати у Чикагу који су запушили уши да не би слушали имена убијене палестинске деце док су излазили из конгресног центра.
У најгорем случају, неке западне институције – од Ајви Лиг универзитета до јавних емитера – прибегле су изразито антидемократским мерама прекршивши тиме сопствене принципе слободе савести и говора. Јуче је Универзитет Калифорније поставио на своју интернет страницу списак војног оружја које му је потребно да би водио рат против сопствених студената: на њему се налази три хиљаде пројектила бибер-спреја, петсто метака од 40 мм за несмртоносно оружје, 12 дронова и девет бацача граната.
У фебруару сам написао да гледамо неку врсту колапса слободног света. Отад се сведочанство у прилог те тврдње гомила злокобном брзином. Можда то не би требало да нас чуди. Тачна дијагноза интелектуалне некомпетентности и неморала четвртог сталежа постављена је у време кад је Краус упозоравао на „интелектуално самоуништење човечанства помоћу штампе“. У нама ближем времену, Ганди је предвидео да ће чак и „државе које су данас номинално демократске“ вероватно постати „отворено тоталитарне“ пошто режим у ком „најслабији пропадају“, а „неколицина капиталистичких власника се све више богати“ може да се „одржава само насиљем, скривеним ако не отвореним“. Вацлав Хавел, на Западу слављен као антикомунистички „дисидент“, тврди у свом есеју „Политика и савест“ (1984) да тоталитарни системи у Совјетском Савезу и Источној Европи представљају будућност западног света и упозорио на опасност коју доноси моћ што делује „без икакве савести, моћ утемељена на свеприсутној идеолошкој фикцији која може да рационализује било шта а да никад не дотакне истину“.
Кејтлин Џонстон: Како је Блинкен лагао Конгрес о израелским злочинима
Наша судбина је да беспомоћно посматрамо како моћ која делује без икакве савести, моћ утемељена на идеолошким фикцијама, може да рационализује чак и геноцид који се преноси уживо. После Газе извесно мање верујем у могућност да ћемо се опоравити од доба пост-истине. Оно што сам лично допринео књижевном и интелектуалном новинарству током више од три деценије рада сад ми изгледа безначајно, несразмерно признању и материјалним наградама које сам добио.
Не могу да не видим колико су нам хитно потребне нове идеје о томе како да изнова промислимо своју прошлост и исцртамо пут из садашњости у будућност подобну за живот. Чврсто верујем да ће те идеје доћи од млађе генерације писаца, уметника и новинара. Знам и то да продубљивање наше вишеструке кризе – неизбежни ратови, климатске катастрофе и политички потреси – појачава нашу жељу за поштеним описом света и да ће многи од нас осетити потребу да ту жељу задовоље.
Има много писаца и новинара који нам се неће придружити на том важном задатку. То су писци, професори и новинари које су убиле Израелске одбрамбене снаге. Не могу да се помирим с чињеницом да књижевне, академске и новинарске заједнице на Западу још углавном не признају вансудска погубљења наших колега и уништавање школа, универзитета и библиотека у Гази.
Све више се чини да је Арундати Рој била у праву кад је рекла: „Једина морална ствар коју палестински цивили могу да ураде јесте да умру. Једина легална ствар коју ми остали можемо да урадимо јесте да их гледамо како умиру. И да ћутимо. Иначе ћемо довести у опасност своје стипендије, грантове, хонораре за предавања и средства за живот.“
Данас морам да се придружим онима који покушавају да раскину нељудске ланце којима су оковане наше душе и умови. Посвећујем ову награду сећању на писце убијене у Гази. Добар део новца који с њом долази већ сам дао писцима и новинарима у Палестини, а даћу им и остатак. Хвала вам.
Извор: n+1
Превод: Славица Милетић/Пешчаник
