Пише: Милица Бакрач
Јутро јесени нове старе сунчеве зраке
слива низ наша лица и старе очне капке.
Ципеле нове, хладне старе калдрме газе.
Наши путеви нови старе продаше стазе.
Све је свечано, љупко, скупо, свилено, ново.
Итака стара ћути и старо Стражилово!
И ти си нови човјек, витез у старом боју,
са новим кованим мачем крећеш у стару Троју.
По нашој новој кожи ожиљци стари бијесне
и крви плавој, новој, старе су вене тијесне.
Све ново нам је старо, златни пехари, путири
чак наша нарав нова из старог сјећања вири.
Док нови сан нас хвата стари кошмари хуче…
Сеоба чека нас нова, чуј, Исакович Вуче!
Моји очњаци нови угризе старе памте.
Остају огњишта стара, тек луче нове пламте.
И… ко смо? Куда ћемо? Нови. Покисли. Сами.
Јутро, сунчано, ново у старој ужива тами.
Све ново нам је старо… И ми смо нове сјене.
Срећна нам нова сеоба и старе ћуди њене.
