Пише: Градимир Гојер
Сувремена књижевна продукција писаца који живе на територији негдање Југославије и стварају на језицима на којима се сви мање-више добро разумијемо и комуницирамо има своје, логичне висове, али и снизилице. Јер тренд објављивања којекаквих јефтиноћа, недостатак квалитетне читатељске популације можда је најтачније дефинирао у саркастичном тону бањалучки филозоф Миодраг Живановић реченицом: ”Овде сви пишу, па нема ко да чита”.
У таквој атмосфери у којој ни класике не читају, а и накладнички критерији за објављивање у појединим срединама су изнимно ниски, па је објављивање недигнитетних књига и свеопћега скрибоманства постало готово маниром.
Ријетке су издавачке куће, попут ”Most Art Југославије” из Земуна које могу задовољити и укусе најпробирљивијег читатељства. Темељем записа које је објављивао у загребачким Новостима, овај је мали, готово алтернативни издавач недавно објавио велевриједну књигу ”Пенелопин разбој” Синана Гуџевића, у својој библиотеци ”Libretto”.
Синан Гуџевић афирмиран је пјесник, како у границама наших језика тако и у иноземству. Као преводитељ Овидија имао је изнимних интернационалних успјеха, а недавно му је, пак у наклади загребачке Фрактуре изишла књига ”Максимир и Мирогој”.
Понијевши из родног Граба, са планине Голије, здрав језички израз, али и начин приповиједања карактеристичан за писце из тога краја, у широком луку од Авде Међедовића до Ћамила Сијарића, непатетичну причу са свим атрибуцијама живописне приповједности, Гуџевић у овим записима доноси суптилну сувременост и кад збори о архаичним људима и збивањима.
Бирајући теме и протагонисте истинитих и проживљених догађања Гуџевић етички резон ставља испред свега осталог! У ”радар” његове поетичне и мудре приповједности ући ће и млинари, боксери, ногометаши, писци-бохеми, врхунске поете попут Васка Попе и Изета Сарајлића, бизарни догађаји од којих Гуџевић плете најфинију приповједну пређу и ствара најнестварнију различитост у односу на најчешће примијењен прозни рурал, који је, нажалост и у поезији и у прози дуго био ”ин”.
”Смрт у Паризу” примјер је, бар за мене, врхунске виртуозности ”миксања” особа, догађања, атмосфере, познавања литерарних тајни и минуциозности у одгонетању људског духа…
Сјећајући се својих младалачких, широм разрогачених очију и отворених уста док су он и његова генерација слушали на првим радио апаратима, тада достижним Југославенима, преносе чувених утакмица још чувенијих Партизанових ногометаша у првим успјешницама на еуропском плану, Гуџевић ствара прозне слике уистину неупоредиве са свим, што је у посљедње доба писано на нашим просторима.
Судба једне уништене сплитске коштеле овоме ће списатељском велемајстору послужити да ”уплевши” у опис једне акције чувања природних добара ”стави у функцију” поетску изврсност Васка Попе.
Суптилно, како само он то зна и може, Гуџевић ће писати о београдском боему-приповједачу, његовом надгробном споменику, али и о модном беспријекору и чистоћи чувеног пјесника и уредника ”Нолита” Боре Радовића.
”Дживе и инфлација” чудесна је прича о првим пишчевим суочењима с феноменом инфлације, али и свеукупној друштвеној слици и посљедицама инфлације, кроз творачку гестуалику економског ”махера” Милутина Дживе Митровића, аналитичну и изнимно практичну.
О књизи, пак ”Суза за гледање” Румуњке Doine Ciuree пише нешто између приповијести и изнимно моћног есеја.
Није овога врсног писца и проницљивог анализатора свега што проживљавамо ”машило” ни премудро закључивање о болестима и њиховим посљедицама у тексту ”Корона и вариола”. Никад изравно, књижевно суптилно писат ће он и о власти и властодршцима гдје ће његова луцидија рећи све, ”баш све” о почасном грађанину у Новом Пазару преко разликовања двоје ”почасних” Пазараца…
Као изврсност сматрам у овом дјелу и кориштење жанра ”моно” казивања. Вјештом редатељу такви текстови којима Гуџевић оживљава сторије својих јунака не би била потребна драматизација за казалишно упризорење ових судби.
Нисам наишао до сада нити код једнога књижевног творца прозних цјелина овакву логичну коегзистенцију текста и фотографије као документа.
О боловању и умирању хрватске списатељице нитко није писао тако потресно.То је и пријатељски опроштај, опис посљедњих дана блиске му велике Дубравке Угрешић, али у књижевном смислу далеко више од било какве некрологијске сухопарности. Дапаче, људски топло, на свој начин обитељски интонирано свједочење, без патетике и било какве сувишности.
Сам аутор своје текстове назива ”записима”. Њихово књижевно и језичко богатство овакво Гуџевићево ”жанровање” поништава, јер у случају књиге ”Пенелопин разбој” ради се о врхунској књижевној имагинацији и мајсторији, која се жанровски не да укротити!
Чудесност изворних сокова с Голијиних падина, воденица и планинских љепота које је понио из дјетињства и младости, дометнуто сјајним искуствима боравка у свјетским метрополама, све се то Гуџевићевим мајсторлуком претвара у амалгам чисте врхунске литературе, у којој аутор невјеројатно лако прелази из репортажног скицирања у сериозну приповијест, да би трен након тога без упорабе и једнога политичког термина проговарао о погубности политике и њених протагониста у данашњем добу.
Све се може казати с неколико ријечи: овдје се ради о врхунској мештрији генија с Голије!
Књига која се не испушта лако из руку, врхунски је потез челног човјека Most Arta Југославија, Драгана Стојковића, њенога накладника!
Извор: Аутограф
