Пише: Милан Милошевић
“Трубадур протеста шездесетих” стигао је у Њујорк 24. јануара 1961, усред најхладније зиме у последњих 28 година, мада то није ништа у односу на студен у градовима његовог детињства.
Роберт Ален Цимерман, који се сада зове Боб Дилан, рођен је 24. маја 1941. у Дулуту на северу Минесоте, у коме је почетком 20. века трећина од 100.000 становника била рођена у иностранству, јер је тај индустријски град брзо растао, привлачећи имигранте из Скандинавије, Немачке, Пољске, Италије, Аустроугарске и Руског царства.
Његов отац Абрам Цимерман причао му је да су, кад је он имао осам година, у том граду тројица црнаца, упосленика путујућег циркуса, била оптужена за силовање беле жене и у ноћи 15. јуна 1920. одведена из притвора и обешена на углу Прве улице и Друге источне авеније. На почетку Диланове песме “Desolation row” помиње се историјски факт: у Дулуту су некада продаване разгледнице са сликама вешана…
Кад се Диланов отац разболео од дечје парализе, породица се преселила у Хибинг, рударски град од 15000 становника близу канадске границе, око миљу низ пут од највеће рупе на свету коју је направио човек – отвореног рудника гвожђа Хал-Раст-Махонинг, из кога је за време Првог и Другог светског рата US Steel вадио три четвртине свеукупне руде гвожђа у САД.
Отац због болести није отишао у рат, а ујаци Морис, Џек, Макс, Луис и Вернон су ратовали на Филипинима, Сицилији, у северној Африци, Француској и Белгији, преживели и отуда донели немачке наочаре за прашину, пиштољ “лугер”, јапанску кутију за цигарете од сламе и сличне трофеје.
Кад је Дилан 1951. пошао у школу, учили су их, између осталог, да се сакрију под сто кад чују сирене, јер Руси могу да их нападну бомбама и сваког часа могу да се спусте падобранима. Исти они Руси са којима су се неколико година раније ујаци борили против Немаца? У аутобиографској књизи “Хронике” пише да их је “спаљивало” питање како су Руси тако брзо постали такви монструми који долазе да пресеку њихове вратове.
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
Кад престане сирена, требало је да остану лицем према поду, ни мишић да не померају и не праве никакву буку, јер су “црвени” жељни крви свуда около, говорили су његови учитељи, који су били и учитељи његове мајке Беатрис (Бити), али у њено време били су млади, а у његово стари.
Двадесетак година касније Дилан ће песми “Бог на нашој страни” (1964) уз гитару и усну хармонику певати да долази са Средњег запада, где је научен и васпитан да земља у којој живи има Бога на својој страни, да је коњица јуришала, Индијанци падали и гинули, а земља је била млада са Богом на својој страни. Након набрајања ратова с Богом на њиховој страни каже: “Опростили смо Немцима, а онда смо се дружили иако су убили шест милиона, у пећима испекли, и Немци сада имају Бога на својој страни.” Додаје још како је целог живота учио да мрзи Русе, па ако дође још један рат, да се, са Богом на својој страни, мора борити против њих, мрзети их и плашити их се, бежати и скривати се. На крају каже: ако је заиста Бог на нашој страни, он ће зауставити следећи рат…
“Идеално место да се из њега оде”
Са једног краја главне улице Хибинга могао се видети крај градских граница на њеном другом крају. А за Боба то било “идеално место да се из њега оде”.
У књизи “Мој живот у украденом тренутку” тврди да је почео да бежи од куће када је имао десет година, али увек би га покупили и послали кући. Када је имао тринаест година, путовао је са карневалом кроз горњу Минесоту и Северну и Јужну Дакоту, и поново су га покупили. Када је имао осамнаест година, отишао је из тог града заувек.
Међутим, репортер “Вилиџ војса” довео је у питање ту његову побуњеничку митологију када је, 1975. године, летимичним увидом у школске књиге закључио да су Бобове оцене биле “просечне као пита од јабука” и да се он није се много разликовао од типичног радничког тинејџера из педесетих.
У школском аламанаху су прогнозирали да ће се придружити Литл Ричарду, који је почео да свира рокенрол пре Елвиса Прислија.
Боб, са косом зализаном уназад à ла Џејмс Дин, у то време у чизмама од цераде и кожној јакни, много је вежбао са својим бендом и на школским скуповима и по граду прилично често певао блуз, који је ноћу слушао на радију из Литл Рока.
Његова девојка Ечо Хелстром причала је како нико није волео њихову музику, а најмање Бобов глас. Када је бенд једном требало да наступи у Оружарници, била је нервозна као и обично, зажмурила је и запушила уши јер није желела да види или чује како се људи смеју. Тако је седела и молила се да све буде у реду када јој је девојка поред ње склонила руке са лица и вриснула: “Слушај!”
“У почетку нисам могла да чујем ништа осим бенда. Изводили су неку врсту бугија Реја Чарлса, веома гласно. Али постепено је постало тако да сам могла да разликујем Бобов глас… И, знаш шта је певао? Завијао је изнова и изнова: ‘Имам девојку и њено име је Ечо!’ смишљајући стихове док је певао. Претпостављам да је то била прва песма коју сам чула да пева, а коју није написао неко други. И радило се о мени! Знате, људи се те ноћи нису ни смејали Бобу. Али ја сам плакала…”
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
После је њен Боб причао да је прву песму посветио Брижит Бардо, на коју је Ечо личила – плаве очи, шведска дуга плава коса, сукња изнад колена, црне лаковане чизме…
Диланолози препознају Ечо у песми “Девојка из северне земље” (1963) која има сличан мотив као фолк балада о првој љубави “Сајам у Скарбороу”. Поготову када Бод Дилан и Џони Кеш певају:
Ако путујеш на северни сеоски сајам
Где ветрови јаки ударају на граници…
Ако одеш кад падају пахуље
Кад се реке заледе и лето се заврши
Молим те, види да ли носи капут, тако топао
Да је сачува од завијања ветрова…
Ечо и Боб су у оно време много причали о томе како је шоу бизнис сјајан и о венчању као начину да оду из Хибинга, али Боб је увек говорио да не могу ни да размишљају о томе, јер то би ометало њихове каријере. Ечо Хелстром каже да је заиста желео да Нешто покаже свима и имао је шта да покаже, али то је мало људи у Хибингу уопште могло да брине.
Родитељи су у почетку толерисали његове младалачке снове, али једном су му поцепали слику бунтовника без разлога Џејмса Дина.
Један од нас мислилаца и пијанаца
Отац, ни богат ни сиромашан припадник средње класе, намеравао је да му повери своју трговинску радњу електронске опреме, па га је 1959. послао на универзитет у Минеаполису у Минесоти.
Уредници студентског фолк магазина “Литл санди ривју” Дилана тог лета 1960. описују као тихог неупадљивог младића са тамним наочарима, негованог и уредног у униформи кампуса: панталоне, џемпер, кабаница од пуплина, беле оксфордске патике.
Студентске дане углавном је проводио певајући у кафеу “10 O’Clock Scholar” и са малих бина Динкитауна, боемског кварта, названог тако по трамвају званом dinky, малиша.
Бразилски уметник Едуардо Кобра, који је 2015. насликао у Минеаполису сада педесетак метара висок калеидоскопски мурал “Времена која се мењају”, приказује Дилана кроз три карактеристична периода у његовом животу: од младића који свира у кафићима у Динкитауну до фолк звезде и мистериозног трубадура.
“Мајами њус тајмс” бележи једно студентско сећање: “Били смо мислиоци и пијанци, уметници и свирачи, а Дилан је био један од нас…”
Он у Хроникама пише да га је “превратничка” атмосфера у Динкитауну навела да замени своју електричну гитару акустичном и почне да истражује дубине коренске музике, нове и старе.
На питање репортера магазина “Ролинг стоун” зашто је оставио градске песме и певао сеоске, кантри песме, Дилан је одговорио: “Када свирате свако вече пред публиком, знате шта она жели да чује.”
Касније је објашњавао да су рокенрол песме тог времена биле превише једноставне, а да су фолк песме животније. У есеју који је као добитник награде за књижевност припремио за Нобелов комитет 2016. године каже да је певао регтајм блуз, радне песме, џорџијске морске напеве, апалачке баладе и каубојске песме у којима се зна о чему се ради – да је Стагер Ли био лош човек, а да је Френки била добра девојка, и како је похотни Лорд Доналд забио нож у своју жену…
Песме из посуде за прашину
На универзитету се задржао нешто мање од две године. Запао је у личну кризу и у јесен 1960. по леденом путу возио двадесет четири сата с намером да у психијатријској болници Грејстон у Њу Џерсију посети патријарха фолк музике Вудија Гатрија, да му се исповеди.
“Дилана је Вудију Гатрију привукло оно што је нас привукло њему. Рудари неколико миља од Хибинга у коме је одрастао инспирисали су оно што је један од Диланових најранијих учитеља гитаре назвао ‘песме које ће ухватити дух и душу читаве генерације Американаца’”, закључује “Гардијан”.
Аутор алтернативне химне левичарске Америке “Ова земља је твоја земља” Вуди Гатри из Оклахоме је током Велике депресије тридесетих, остављајући своју младу породицу на дуже време, као хобо (скитница у потрази за послом) или минстрел вагабунда често путовао по југу и западу САД.
Посебно је био познат по песмама о егзодусу са Средњег запада у Калифорнију током катастрофалне пешчане олује зване “Посуда за прашину”, која је пустошила прерију 1934, 1936, 1939… Свом сину је дао име једног од ликова из дела Џона Стајнбека “Плодови гнева” (1924) о фармерима из Оклахоме из породице Џод, која је приморана да бежи из Посуде за прашину у обећану земљу Калифорнију, до које многи не стижу.
Иако је Гатри потицао из средњокласне породице на ивици сиромаштва, иако су његов “народни” нагласак, одећа и манири били више намештени него аутентични, многи су његове песме доживљавали као радикално јеванђеље ере Њу дила и глас обичног народа из руралних подручја.
Фолк и амерички идентитет
Пошавши за Гатријем, Дилан се шездесетих, заправо, свесно или несвесно придружио тадашњем таласу препорода фолк музике, који је започео у дубини Велике депресије раних тридесетих и био сузбијен у доба макатизма педесетих.
“Њујоркер” пише да су тридесетих активисти тзв. такозваног „коренског“ покрета веровали да ће лакше допрети до обичног народа преко песама које су певали људи у руралним подручјима или су их, када су мигрирали током Велике депресије, доносили у велике градове па и у Њујорк.
У дисертацији на Универзитету Вандербилт “Музика за народ: препород народне музике и амерички идентитет, 1930-1970”, Рејчел Клер Доналдсон описује како су од тридесетих година чувари културне традиције, научници, музичари, политички активисти и музички предузетници и љубитељи народне музике заједно настојали да заштите, очувају и промовишу изузетно разнолику слику америчке нације, амерички културни плурализам.
Сакупљали су тзв. “брђанску музику”, “америчку коренску музику” у региону Апалачи у источним државама САД, као и старе енглеске и шкотске баладе сачуване у изолованим енклавама, те кантри музику југа и југозапада, коју је 1925. тако назвао кантри пијаниста Ал Хопкинс, вестерн, госпел…
“The American Songbag”, антологија америчких народних песама коју је саставио песник Карл Сандбург (1878–1967), садржи и мелодије и стихове из различитих региона: од каубојских балада, преко јужњачког блуза, до мексичке песме “La Cucaracha”.
Певач Пит Сигер (1919–2014), који је као упосленик у Архиву америчких народних песама Конгресне библиотеке тридесетих путовао по југу САД са својим оцем, музикологом и класичним композитором Чарлом Луисом Сигером, веровао је да фолк музика открива суштину америчког националног идентитета. А Гатријеву горштачку личност су сиромаштво, економска миграција и незапосленост усмерили ка америчким комунистима.
Средином тридесетих, када се фашизам ширио Европом, а комунисти се са другима борили против фашистичке претње, на гитари Вудија Гатрија писало је: “Ова машина убија фашисте”.
Прогресивцима и либералима у културној сфери тада је било релативно лако да се помире с комунистима, који су касних двадесетих почели да признају како је мало вероватно да ће револуција доћи у Сједињене Државе у скорије време. Тако није мислио FBI. Група “Almanah singers”, коју су 1941. формирали Вуди Гатри, Пит Сигер и још неколицина музичара, а коју је FBI означио као побуњеничку, распуштена је 1942. године.
Након што је током Другог светског рата био војни авио-механичар и наступао на концертима за америчке трупе, Пит Сигер је 1950. године са још неким певачима бившег “Алманаха” основао “Виверсе”, групу чија је хит била песма “Лаку ноћ, Ирена”, са стиховима “Ако ми Ирена окрене леђа/Узећу морфијум и умрети…”
Наслов песме је постао народна пословица која описује ситуације са катастрофалним закључком. “Ако се то деси – онда, Irene Goodnight…”
Кад се у САД подигао хладноратовски талас, који се често назива „Црвени страх“, Пит Сигер је изведен пред Комитет Представничког дома за испитивање антиамеричке активности. На питање да ли су “Виверси” комунисти и на сва друга одговарао је да на основу првог амандмана на амерички устав Комитет нема право да га испитује о његовим политичким уверењима или удружењима. Оптужен је за непоштовање суда 1957. и осуђен 1961. Пресуда је поништена 1962, али је остао на црној листи телевизијских мрежа до касних шездесетих.
Виверси су и даље били под присмотром FBI и нису могли да се чују на радију. Покрет препорода фолк музике углавном је све до шездесетих био отеран у подземље.
А Вуди Гатри је доспео на црну листу, баш када је почео да осећа симптоме Хантингтонове болести, прогресивног обољења нервног система, које обично резултира поремећајима у кретању и у размишљању.
Јуриш на лутајуће трубадуре
Дилан каже да није знао да је Гатри био комуниста, а да тада чак није знао ни шта је то комунизам, већ да је за њега он био први и последњи уметнички узор: “Могли сте да слушате његове песме и заправо научите како да живите или како да се осећате. Био је као водич.”
А комуниста, каже, ваљда је у Њујорку било прилично, било је и пуно левичара који би постали диктатори и десничарских диктатора, радикала свих боја и фашиста…
Црна листа из Макартијеве ере пореметила је животе многих, али фолк препород и отпор културном конформизму и макартизму нису угушени.
Пит Сигер, који је током ескалације Хладног рата сматрао да је фашизам у Америци жив под маском макартизма, заправо је већ 1955. поново открио песму “Where Have All the Flowers Gone?”, коју је својим извођењем прославила Марлена Дитрих. (“Где је све оно цвеће? Девојке су га побрале. Где су девојке, све су се удале. Где су мушкарци, сви су у војсци.”) Мото песме иначе представља варијацију козачке народне песме “Колода-Дуда”, преузете из Шолоховљевог “Тихог Дона”.
Традиционалне песме које су лутајући земљом сакупљали Вуди Гатри и Пит Сигер у време ширења америчких предграђа раних педесетих и раних шездесетих нашле су дом и у кафеима, клубовима и књижарама у Гринич вилиџу.
У том релативно јефтином боемском кварту, који су многи поредили с Левом обалом Париза двадесетих, још од прве деценије 20. века становали су интелектуалци, припаднице феминистичког покрета и левичари. Тамо је 1913. живео Џон Рид (аутор књиге “Десет дана који су променили свет”). Током бурних двадесетих, званих такође доба џеза, ту су звезде били Дјук Елингтон, Луј Армстронг и Беси Смит.
Почетком шездесетих то је било стециште боема, припадника покрета контракултуре, хипика, пацифиста, активиста раног студентског покрета и покрета за грађанска права. На Вашингтон скверу су се, у свим временским условима, око музичара који су поред фонтане уз гитару или бенџо певали често за напојнице или само из чисте забаве окупљали писци, песници, глумци Ливинг театра. Девојке које су тек изашле са колеџа Ајви лиге гледале су историју уметности уживо.
Када је средином 1955. уметничка сцена почела да се сели из Гринич вилиџа у Ист вилиџ, били су утицајни малобројни битници окупљени око Џека Керуака, Петера Орловског и Алена Гинсберга. Мада малобројни, битници су били утицајни због неконформистичког понашања: одбацивали су друштвене конвенције, били су сексуално промискуитетни и зависници од дроге, усвојили су алтернативни стил облачења, манире и такозвани хип речник џез музичара, уз чију пратњу су понекад читали своја дела. Сматрани су претходницима хипика и јипија.
“Битници су били толико одбачени од друштва да су мрзели фолк музику, али слушали су је из протеста”, рекао је једном Ван Ронк, један од ретких рођених Њујорчана међу именима тадашње фолк сцене, човек кога су звали “градоначелник Мекдаглас стрита” због његовог доприноса фолк препороду. Злобници кажу да је Дилан ценио његове песме више него своје – па је стару баладу “Кућа излазећег сунца”, коју је од њега научио, пре њега снимио на својој првој плочи.
Израел Гудман Јанг, звани Изи Јанг, важан човек фолка, шведско-амерички држављанин, иначе потомак пољских Јевреја, почетком 1957. у близини је отворио легендарни Фолк центар у коме је свирао свако ко је постао Неко у фолк року шездесетих.
Удружење Вашингтон сквера и комесар за паркове захтевали су 1961. да парк буде миран и тих. Полицији је наређено да из парка уклони “лутајуће трубадуре и њихове следбенике”.
Изи Јанг је недељу, 9. априла 1961, против те забране организовао “нереде битника” које неки зову “фолк нереди”, а у којима је учествовало око 3000 људи, а међу њима и деветнаестогодишњи Боб Дилан. Једна група је седела у фонтани и певала “Нећемо се померати”, а друга је певала песму о америчкој застави са светлуцаним звездама “Star Spangled Banner”, наивно мислећи да полиција неће пендрецима напасти такво испољавање патриотизма. Многи су били ухапшени. Било је још протеста. Око 1500 људи је потписало петицију. На крају забрана је укинута.
Зима у којој је Дилан посетио Вудија Гатрија иначе је била суморна. Било му је тешко да нађе посао. У горкој песми “Говорећи о Њујорку” власник кафића му презриво каже: “Звучиш као горштак. Хоћемо фолк певаче овде.” Онај певач који би се свидео власнику бара добио би такозвани бреад баскет гиг. Након песме пронели би корпице за хлеб од стола до стола скупљајући бакшиш за музику. Дилан је понегде свирао за долар и сендвич. Неких ноћи је спавао у метроу.
Једном недељно су у клубу “Горки крај” одржаване журке фолк музичара зване хоотенаннy. Тај локализам из Апалачког региона у источним америчким државама, који означава ствари чији је назив заборављен или непознат, Пит Сигер и Вуди Гатри су чули 1941, током гостовања на сличном окупљању у политичком клубу Њу дила у Сијетлу – на северозападу САД. Донели су га у Њујорк и почели да организују такве журке, сличне џемсешну џез музичара, током којих су почетници добијали прилику да се покажу, да уче и “краду” једни од других.
У једној од таквих прилика Боба Дилана је уочио и предложио му да нешто одсвира Фред Нил, “Краљ Мекдугал стрита”, познат по томе што је написао песму “Сви говоре” у филму “Поноћни каубој”, о наивном момку из Тексаса који је дошао у Њујорк да буде мушка проститутка и склопио несигурно пријатељство с болесним преварантом.
Боб је после тога свирао с Нилом.
Биће трубадур, ако не експлодира
У септембру 1961. Боб Дилан је наступио на дебитанском догађају у Фолк центру званом “Пети клин” (“Fifth peg” по урбаном речнику, пето пиће, а можда и нешто безобразно). Роберт Шелтон, критичар фолк музике у “Њујорк тајмсу”, у наслову рецензије назвао га је особеним фолк стилистом, а у поднаслову “светлим новим лицем “Фолк центра”.
То није промакло ловцу на таленте у продуцентској кући Колумбија рекордс Џону Хамонду, који је од тридесетих година открио или унапредио каријере Бруса Спрингстина, Бенија Гудмена, Били Холидеј, Каунта Бејзија и Арете Френклин. Чувши га, и сам рекао је Дилану да је талентован и да ће бити све у реду ако се фокусира и контролише свој таленат. Ставио је уговор о снимању првог албума под насловом “Боб Дилан” пред њега и рекао му да потпише “овде и овде”.
На фотографијама из тог периода Боб Дилан изгледа као опуштено одевени следбеник Вудија Гатрија, у прашњавим антилоп ципелама, изношеним платненим панталонама, добро изношеним памучним кошуљама.
Први албум продат је само у пет хиљада примерака. У Колумбија рекорсу Дилана су због тога називали Хамондовим каприцом. Хтели су да га се отарасе, али Хамонд је пророчански рекао: “Само преко мене мртвог.”
Пит Сигер је у то време говорио: “Дилан би могао да постане најкреативнији трубадур у земљи – ако не експлодира. И на сцени и ван ње, чини се да је једва у стању да задржи своју невероватну енергију.”
Немам појма шта то значи, али добро звучи
Дилан у “Хроникама” каже да је пре доласка у Њујорк из руралне Минесоте растао у културном спектру у коме му се мозак замутио: Џејмс Дин, Мерилин Монро, Џо ди Мађо, CBS-ов ситком Луси из 1951, судија Ерл Ворен, Хрушчов, Кастро, Литл Рок и Пејтон, Тенеси Вилијамс, Едгар Хувер и Макарти Хестингхаус, Холидеј ин, hot rod shevies…
У Њујорку се то завршило. Гладан у сваком погледу, отворених очију и ушију.
У задњој просторији Јанговог Фолк центра, која је имала пећ на дрва, Боб Дилан је седео и слушао плоче, читао књиге, нотне записе, све што нађе.
Кад би се код пријатеља код кога је спавао на каучу пробудио, очи су му испадале пред зидом од пода до таванице испуњеним књигама: у “Хроникама” помиње Тукидида, Дикенса, Тацита, Балзака, Мопасана, Макијавелија, Дефоа и Моли Фландерс, Гогоља, Толстоја, Достојевског, Фројда из кога је прочитао неколико пасуса. Каже да није много читао. Нешто је читао, по нечему ходао: “имање руског племића које ће касније обићи”. У тексту за Нобелов комитет цитира Џона Дона, песника-свештеника из Шекспировог доба: “Сестос и Абидос њених груди. Не љубавника пар, већ љубави две у гнезду.” Па каже: “Немам појма шта то значи. Али добро звучи.”
А када нешто добро звучи, онда мора да то нешто значи.
У љубавном ламенту “Чизме од шпанске коже”, које ипак жели да му пошаље девојка која је отишла преко океана и никако да се врати, више смо осећали него препознали да је “шпанска чизма” назив средњевековне справе за мучење стезањем ногу.
Диланолози кажу да је песма вероватно посвећена Сузи Ротоло, коју су педесетих година звали “беба црвених пелена”. Њен отац је био Ђаоакино “Пит” Ротола, илустратор, штампар и синдикални организатор, а мајка Мери, уредница и коментаторка америчког издања италијанског комунистичког листа “Унита”. Сузан (Сузи, по сопственом избору) и њена старија сестра Карла слушале су Вудија Гатрија и Пита Сигера док су још биле у креветићима. Кад је била тинејџерка, тада већ без оца, који је умро од инфаркта, придружила се маси од 10000 ученика Марша младих за интегрисане школе, који је у Вашингтону предводио “краљ калипса”, црна мегазвезда Хари Белафонте, један од повереника Мартина Лутера Кинга.
Кажу да је она том младићу уз руралне Минесоте била први културни и политички водич: упознала га је са сликама Пола Сезана и Василија Кандинског, са драматургијом театра окрутности Антонена Артоа, са стиховима Пола Верлена и Артура Рембоа. Заједно су ишли да виде Пикасову “Гернику” и “Убиј пијанисту” Франсоа Трифоа. У Театру де Лис Дилан је 1963. с њом гледао извођење “Опере за три гроша” Бертолта Брехта и чуо песму пираткиње Џени, љубавнице Макија Ножа, када је, како ће писати у “Хроникама”, схватити да се могу писати и такве песме.
Ти ниси Дилан, ја нисам Пети Смит
Заједно су слушали песме ирских побуњеника у таверни “White Horse” у којој је “Диланов старији имењак”, аутор драме за гласове “Не одлази нежно у ту тиху ноћ”, велшки песник Дилан Томас, тадашњи становник Челзи хотела, по предању, попио 28 вискија пре него што је умро од упале плућа, цирозе јетре и којечега још.
Боб Дилан ће се касније преселити у Челзи хотел, то доступно боравиште интелектуалаца од Марка Твена до Чарлса Буковског, као и тадашњих прилично распуштених рок и фолк икона попут Пети Смит, Џимија Хендрикса или Леонарда Коена.
“The Times They Are a-Changin’ ”… Тада је Едгар Морен у “Духу времена II” писао да “убудуће више неће бити двојства између ‘масовне културе’ и ‘културне културе’.”
Данас, популарна Тејлор Свифт, која својим девојачким песмицама у 33. години зарађује милијарду долара, помиње име живих светаца узалуд када у песми “Одељење за мучене песнике”, “The Tortured Poets Department”, каже: “Смејем ти се у лице и кажем: Ти ниси Дилан Томас, ја нисам Пети Смит. То није Челзи хотел. Ми смо модерни идиоти.”
Извор: Време
