Пише: Ратко Контић
Црна Гора мора истрајати на путу интеграција у међународну заједницу јер нам је то потребно из више разлога. Када смо превише самостални, долази до изражаја наш менталитет и крајње су нам потребна правила, ред и контрола јер, иначе, потпуно „подивљамо“. Одсуство тих принципа је довело државу, посебно на унутрашњем плану, у ситуацију каква је била до 2020. године, али је очито битно утицало и на развој размишљања и понашања једног дијела актера на политичкој сцени. Ко би рекао да је лидер ДПС-а Живковић спреман да постане „хајдук“ уколико „постоји намјера да се ухапси“ бивши предсједник државе и ДПС-а Мило Ђукановић?
Ко би рекао да ће Живковић на хајдучки начин предочити црногорској и међународној јавности да ће се они „организовати довољно добро и да ће такве науме спријечити“? Ко су они и која је то врста активности која би се супротставила намјери државних органа који би потенцијално покренули поступак против Ђукановића?
Да ли се ради о партијској, грађанској или можда некој параполицијској, паравојној, за сада јавности непознатој организацији?
Ко би рекао да Живковић са сарадницима већ има припремељен „радикалан одговор“ на такву активност, а коју могу једино спровести законом утврђени државни органи Црне Горе? Ко би рекао да ће објава „Јутарњег листа“ из Загреба, иначе наведена као „прича се“ и „наводно“ о потенцијалном хапшењу Ђукановића, пробудити „хајдука“ у Живковићу у тој мјери? Истина је да се и у демократији један дио политике одвија у јавности, а други у тајности, и да људи који су чланови или симпатизери регистрованих партија или неких илегалних форми политичког организовања употребљавају различите врсте „оружја“ у политичкој борби.
Дефиниција политике као „науке о управљању државама“ из 1870. године или политике као „вјештине и праксе управљања људским друштвима“ из 1962. године и многе друге, везане су за њено настојање да елиминише насиље и да могуће директне конфликте у једној заједници замијени дијалогом.
Још од античких градова – држава па до савремених система познате су и појаве организовања партија као полумилитаристичких формација. Уколико се дозволи такав вид испољавања политичке борбе, пракса показује да је прво долазило до илегалног отпора, а затим до отворених побуна које су углавном завршавале бруталним сукобима и жртвама.
Демократија је значајна у томе што омогућава дијалог у највећој мјери и допушта политичку борбу због неопходних периодичних промјена власти, али само ако се то дешава у оквиру демократских метода. Како је политичка борба веома сложен процес са предвиђањем стратегије и тактичких планова, а који посебно долазе до изражаја када су конкретне одлуке у питању, веома је забрињавајућа најава предсједника ДПС-а Живковића.
Ко би рекао да један млад човјек, како сам каже, „из просјечне породице, чији је отац остао без посла, са пензијом од 250 еура“ у компанији дискутабилног транзиционог бизнисмена блиског ДПС-у, неће баш због тога почети да се бори против неправде?
Ко би рекао да ће му чланство у тој истој партији бити важније од борбе за друштво са једнаким условима за све, а не за привилеговани статус појединаца, макар он био и његов бивши партијски шеф? Можда Живковић, ипак, негдје у дубини своје политичке свијести зна да Ђукановић има велики дио одговорности за негативне друштвене процесе који су се дешавали у последњих двадесет и више година и за све што је из њих проистекло, као што има и неспорне заслуге за неке одлуке које су биле добре за Црну Гору. Ко би рекао да Живковић није једноставно рекао да ће ДПС користити сва правна средства у одбрани свог бившег предсједника, односно ангажовати адвокате, уколико се покрене било какав поступак?
Ко би рекао да ће ДПС од Ђукановићеве баналне најаве „одласка у шуму“ након губитка власти и недавног циљног спомињања „крвне освете“ доћи до крајње индикативне Живковићеве најаве „радикалних одговора“ на могуће мјере и радње надлежних државних органа?
Ко би рекао да је ДПС спреман, ради одбране Мила Ђукановића, да насрне на уставни поредак, мир и стабилност Црне Горе, малтене извођењем „специјалних операција“ под командом предсједника најјаче опозиционе партије Данијела Живковића?
Извор: Дан
