Пише: Свештеник Гојко Перовић
У основној школи социјалистичке Југославије, сусретали смо се са ријечима чије значење нико није тумачио, а није их се могло избјећи у планираном школском штиву. Тако смо нпр. за саобраћајни знак налик ћириличном слову “X” чули да се зове “Андрејин крст”, и да служи за појачани опрез учесника у саобраћају, који се приближавају жељезничкој прузи. Како је у мом разреду била једна Андреа, помислио сам: какву привилегију има дјевојчица по којој се зове саобраћајни знак! Проћи ће пуно времена да схватим како свака личност носи свој сопствени крст, уз кога, мирне душе може да се стави и лично име. Али ми је требала теолошка школа, како бих сазнао, зашто ова форма крста носи име моје школске другарице? Односно, како бих њено име, и имена толиких Андерја, Андрија и Андријана, повезао са Светим апостолом Андријом, који је свој мисионарски живот скончао, разапет на крсту баш таквог облика.
У земљама Запада, чијим стандардима тежимо, основци та знања добијају у својим школама, на вјеронауци.
Слично је било и са “јутрењем” из наслова приповјетке Лазе Лазаревића. Иако потичем из традиционалне хришћанске породице, сам појам “јутрења” ми је, у том дјетињем узрасту, био непознат, и више ми је личио на одлазак у лов и риболов, него на недјељно богослужење које претходи Светој литургији. Наставници у основној школи су олако претрчавали преко тог детаља који се “казује сам” тек на самом крају радње, и који нам се, у интерпретацији фабуле презентовао као мање битан, готово епизодни.
У земљама Запада, чијим стандардима тежимо и о чијим добрим обичајима брујимо, школарци не само да знају шта је јутрење, него њему, по слободном избору, могу и да присуствују. Негдје у склопу наставе вјеронауке, а негдје у склопу кућног реда разних “католичких”, “англиканских” и сличних школа, која имају право јавности, и које могу, ако (родитељи) хоће, похађати дјеца свих грађана неке западноевропске земље, без обзира на њихову расу, језик или нацију. И многи, бројни, то тамо чине.
И тако даље… Као Титов пионир, имао сам читав низ преспајања у глави, па ми се Шантићево “Претпразничко вече”, упркос јасном помињању кандила, икона и Божића, преплитало са засједањем АВНОЈ-а, и осталим догађајима који са иконама нијесу имали везе, али који су нам личили на празнике јер због њих – за разлику од Божића тада – нијесмо ишли у школу. Најљепши стихови на мом матерњем језику, попут оног “пута Богочовјека” и “тамо, до Голготе”, од истог Шантића, до Његошеве славе која је надвисила “Витлејем”, “Атонску гору” и “свето Кијево”, нијесу, и до данас немају, примјерено објашњење у школским програмима. Ти програми предвиђају читање и рецитовање истих, али не и њихово крајње објашњење. Да не говорим о толиким библијским мотивима који су присутни у већини великих свјетски познатих дјела из књижевности, музичке и ликовне умјетности. Ми овдје нијесмо, ни до данас немамо, плански и програмски предвиђено појашњење и приближавање дјечијим главама, оних тема које су инспирисале сва та дјела. Дјела којих су препуни њихови уџбеници.
Наравно, у земљама Запада, чијим стандардима тежимо, све је то другачије.
Али, вратимо се Светом апостолу Андрији (ближа ми је ова народна од старијих и изворнијих, грчких и старословенских, варијанти његовог имена). Поменути облик крста који носи његово име, могао би се визуелно препознати у многим државним заставама свијета. Ипак, колико је мени познато, само је застава Шкотске намјенски конципирана тако да указује на Светог Андрију заштитника ове земље. Као таква, послужила је за основ “цртања” и заставе Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске (која је у себе поред шкотског, уцртала и енглески и сјеверно-ирски барјак). А да то није само стилизовано подсјећање на познатог свеца у традиционално хришћанској земљи, говори и призор из британског парламента, гдје у једном од холова стоје мозаици са ликовима четири хришћанска свеца, заштитника четири државе конституента Уједињеног Краљевства: Свети Ђорђе заштитник Енглеске; Свети Патрик заштитник (Сјеверне) Ирске; Свети Давид Велшки и Свети Андрија – заштитник Шкотске. И све то наравно, у секуларном здању у ком раде и живот проводе сви политичари ове земље, а међу многима атеисти, агностици, хиндуси, муслимани. Коначно, све то у земљи, чији је тренутни премијер етнички Индијац Риши Сунак.
Дакле, по правилима земље чије стандарде треба да досегнемо, земље секуларне, мултинационалне и грађанске, хришћански светитељи и апостоли посвуда, у школама и у парламенту – и то не смета никоме. Овдје се једнодимензионална и једнопартијска свијест спрдала са сликовитим исказима премијера Здравка Кривокапића, да су му министри налик “апостолима”. Иако је, и у једном и у другом случају, ријеч о двије државе које су у готово једнаком историјском трајању обиљежене хришћанском традицијом, и које су симболе те традиције задржале на својим државним обиљежјима. Само, на Западу дјецу уче одмалена шта значи њихова традиција, а ми овдје тек треба дјеци да објаснимо шта нпр. представља лав на нашем грбу и на ког хришћанског светитеља указује. Али то је ваљда разлика између традиције Острва и традиције “голог отока”.
Поменута Шкотска, у односу на нас овдје у Црној Гори, има веће чудо од чудовишта из Лох Неса. Има, наиме, референдум о независности који се збио прије тачно десет година, и гдје је омјер “за” и “против” изласка из УК, био сличан оним резултатима референдума у Црној Гори. 55,3% против независности, а 44,7 % за независност. Питаћете, па какво је то чудо? Па такво што упркос тијесној разлици о овако врло важном питању нико никоме тамо “очи не вади”, нити икоме пада на памет да људе који су били против независности Шкотске прогласи непријатељима државе или издајницима. Грађани Шкотске живе у много већој међусобној љубави и јединству послије тога референдума него ми овдје, иако је, одавде гледано, разлога за независност било неупоредиво више тамо него овдје, с обзиром на разлику између Шкота и остатка краљевства (језичку, културну, духовну, етничку) и бројне крваве ратове до истребљења, између Шкота и Енглеза. Дакле, кад се пореде Шкотска и Црна Гора: пуно веће културне и етничке разлике у односу на споља – тамо него овдје; сличне политичке разлике изнутра – тамо и овдје; слично истицање поноса, традиције, државног трајања, те високих брда и морала – и тамо и овдје; а пуно мање тензија у овој сјеверној британској земљи, него код нас на Медитерану. Зашто?
Донедавно, није било тако. И поред свих великих историјских потреса и диоба, никада се, У Црној Гори, није оволико форсирао језик подијељености. Па шта се то онда, колико јуче, десило? Сви актери друштвеног и политичког живота Црне Горе, у посљедњих пола вијека, мање- више су исти, и по именима и по учењима и програмима које заступају и по својој реторици. Ништа се, у исказу и понашању, није толико промијенило да би правдало причу о узроку “највећих подјела до сада” међу црногорским грађанима. Нити је Црква, цијело то вријеме, мијењала своје име и структуру, нити је мијењала своје учење; нити је својевремено референдумско груписање и аргументација двије опције тада проузроковала анимозитет међу групама грађана, каквим неко хоће да га прикаже данас. Једина јасна и недвосмислена промјена, најприје у облику најаве и слутње, а од прије четири године и у конкретном чину, јесте – промјена кључних људи на власти. А самим тим и промјена у држању бројних друштвених монопола. За тај феномен наша земља не зна у миленијуму свог историјског трајања, а да га нијесу пратиле ратне несреће и муке. Први пут се то десило мирно и демократски. Међутим, Зло не мирује. Зла авет подјела и мржње као да у садашњој (добрим дијелом медијски фабрикованој) омрази и привиђању нових “четника” и “партизана”, жели да испостави цијену за чин, који се у земљама чијим стандардима тежимо, сматра најнормалнијим, најприроднијим. Чин демократске смјене власти и чин цивилизованог, законског уређења живота цркава и вјерских заједница унутар једне државе.
Наравно, све су то, код нас, посљедице једнопартијског једноумља, и до максимума развијеног модела “држава то сам ја”, – из кога се једино може изаћи усвајањем традиционалних европских норми и стандарда друштвеног живота, о којима сам писао на почетку овог текста, и за које се овдје, једним дјелом знало и које смо живјели онда кад се нијесмо понашали као да смо “од јуче”.
Извор: Вијести
