Piše: Aleksandar Žikić
Kad je 1979, uoči vremena koje će nešto više nego što je uobičajeno biti naklonjeno kreaciji i eksperimentu, objavljen prvi album Slađane Milošević „Gorim od želje da ubijem noć“, Beograd je za trenutak prešao na višu vibraciju, brujeći na način koji je najavljivao važnu umetničku pojavu, čija osnovna karakteristika će biti i ostati jedinstvenost. Jedinstvenost, naime, koja je bila rezultat nesvakidašnjeg jedinstva životne energije, talenta, inteligencije, lepote i volje.
S obzirom na okolnosti i iskustvo, iznenađujuće veliki deo javnosti želeo je da učestvuje u njenom svojevrsnom osvajanju slobode i pružao joj je bezrezervnu podršku na tom putu.
Njena popularnost nije se bitno smanjivala ni u godinama kad nije bila fizički prisutna u ovim krajevima ili je iz nekih drugih razloga nije bilo na sceni. Ljudi koji su je voleli – voleli su je toplinom kakvu je, u to nema nikakve sumnje, potpuno zasluživala. Ona im je zauzvrat neprestano priređivala nove predstave i iznenađenja, koja su proizlazila iz njenog dubokog i posvećenog odnosa prema svemu čime se bavila. Ako bi Slađanin opus bio predstavljen kao niz uvek dobro upakovanih kutija, iz svake od njih bi iskočio čupavac sasvim drugačijeg izgleda. I svaki čupavac bi donosio nešto uzbudljivo i atraktivno, ali nikada površno, nikada plitko, nikada bez „razloga za pesmu“.
Slađana je, sa svojom plemenitom muzikalnošću i, u svakom pogledu nesvakidašnjim, vokalnim performansama, letela visinama koje su za većinu ostajale zauvek nedostupne. Bila je u samom vrhu među ovdašnjim vokalnim solistkinjama (taj izraz joj je, koliko se sećam, bio mnogo draži) baš zato što je bila tako mnogo više od pevačice. Bila je kompletan stvaralac, neko ko je u svakom trenutku znao šta može, šta hoće i, što je najvažnije, kako i zašto da to uradi. Svako od muzičkih ostvarenja koja nam je ostavila, od prvog albuma, preko mističnog pulsiranja „Neutral Design“ i disertacije o evergrinu sa Darkom Kraljićem, do art metala (njen termin) „Animal Tested“, na kome je sve stvari, od olovke do gitare, uzela u svoje ruke, nosilo je iskre posebnosti i radosti istinskog stvaranja.
Na lokalnom takmičenju za Pesmu Evrovizije oba puta kad je učestvovala učinjena joj je značajna nepravda: „Recept za ljubav“ (1981) bio je superioran u odnosu na konkurenciju na isti način na koji je Slađana oduvek bila superiorna u odnosu na, potencijalnu ili stvarnu, konkurenciju, ali je nonšalantno sklonjen u stranu. Drugi pokušaj, tri godine kasnije, ostao je, međutim, zabeležen kao možda najupadljiviji, najočigledniji i najsramotniji propust u istoriji ovog festivala. „Princeza (Izvan planeta)“, verovatno najbolja pesma Sanje Ilića, koju je izvela u duetu sa Dadom Topićem, morala je da ustupi mesto nekoj drugoj pesmi, zaboravljenoj čim je napravljena.
Tokom čitave karijere bavila se istraživanjem, otkrivanjem i usavršavanjem. Sa njom je moglo da se razgovara o najrazličitijim temama, a svaki od mnogih razgovora koje pamtim bio je prijatan i sadržajan – bilo joj je veoma važno da svoje misli izrazi na dostojan i dostojanstven način i u tome je uspevala sa pripadajućom elegancijom i gracioznošću.
„U ovakvom društvu“ – rekla mi je jednom, a sada kaže i vama – „nositi u sebi bilo kakve ekstreme vrlo je komplikovan, zapravo nadljudski zahvat. U mom slučaju iz takvog konflikta izlazi se upravo insistiranjem na ekstremu i svesnim podvlačenjem vlastitog javnog lika pod jednu takvu karakteristiku. Drugim rečima, iza paravana ekstremnog i ekstravagantnog dobijam pravo da radim ono što želim. Mislim, u stvari, da sam tek sada došla do svog pravog statusa antizvezde. Nisam očekivala da ću ikada postati zvezda u klasičnom smislu, ali trenutak je bio takav da sam, boreći se za egzistenciju u muzičkom svetu – a ne želeći da prihvatim pravila koja su mi nametali ozbiljna muzika i društvo sa svojim konzervativnim shvatanjima o svemu i svačemu, te neslobodom mišljenja i postojanja – došla do pobede na način na koji je to bilo jedino moguće“.
Izvor: NIN
