Још лета 2016. године током своје прве успешне председничке изборне кампање, Емануел Макрон је више у шали набацио медијима да би волео да игра улогу Јупитера. Врховни бог римског пантеона је одлучно решавао проблеме, са висине је једним ударом муње наметао своју вољу. Да ли сада, на половини другог мандата и потакнут руским нападима, Макрон коначно улази у ту улогу?
Након краткотрајног рата у Грузији 2008. године Николас Саркози је одиграо улогу стабилизатора затеченог стања, покушавајући да Русију обавеже да не иде даље у акцијама контра Грузије и да је истовремено како-тако држи унутар широког европског безбедносног поретка. Када је крајем фебруара 2014. године букнуо рат у Украјини а Русија анектирала Крим и полу-тајно упослила своју војску у Донбасу, Саркозијев наследник Франсоа Оланд је био само део дуета чији је први члан била Ангела Меркел, а који је низом сусрета са Владимиром Путином успео да заустави рат примирјем потписаним у Минску 2015. Продаја два француска носача хеликоптера Русији је стопирана и они су упућени Египту који је компензовао Русију за њен финансијски трошак. У том тренутку већ није било могуће вратити се на старо. Русији су од марта 2014. године уведене санкције и већ је тада била умногоме изопштена из европског концерта.
Оландов мандат није протекао славно. Последице економске кризе из 2008. која се у Европу прелила као криза сувереног дуга, надмоћ Берлина у темама економских реформи, мигрантска криза те драматични терористички напади 2015. уздрмали су његов мандат а и целу Социјалистичку партију. Непопуларност му је била велика, таман да ни не покушава да затражи реизбор. Кандидовање Емануела Макрона, до лета 2016. слабо познатог министра у Оландовој влади, пратила су очекивања о ревитализацији француске улоге у Европи. Из више разлога Макрон у томе није био успешан. Није успео да превазиђе немачка противљења ремонту финансијског поретка у Европској унији, није успео да повуче остале државе у своје магловите визије о европској стратешкој аутономији (наспрам зависности од Америке), нити да превазиђе бројне поларизације на домаћој политичкој сцени и у друштву.
Од помиритеља до ратног председника
Пред почетак отвореног руског напада на Украјину покушавао је да уразуми Владимира Путина и да га упозори на бројне последице напада. Путин је остао при својим плановима, а отворено лагање у тим разговорима му Макрон извесно није заборавио. Француска се није посебно истакла у упућивању војне помоћи Украјини ако се гледају укупне бројке. То је и двадесетак пута мање од Немачке, мање и од малих Литваније, Естоније и Летоније. Француска је желела да се држи подаље и у склопу тимског напора, да се посебно не истиче. Додуше, Украјини је испоручила ракете дугог домета Скалп ЕГ које су из исте фамилије ракета као и немачке Таурус, које Берлин одбија да испоручи што је предмет и оштре унутрашње дебате. Опет, француска је блокирала могућност да се новцем ЕУ за Украјину купује муниција од произвођача који нису из Уније. „Купујмо домаће“ као стратешки приоритет наспрам украјинских потреба за муницијом.
Опет, у позадини су се кували нови Макронови ставови о рату. Стратешка дефанзива украјинске војске, пад Авдејевке, блокада америчке војне помоћи Украјини, и очигледна невољност Москве да разговара о миру док не оствари своје иницијалне намере, приморали су Макрона да промени плочу и предложи директнији војни ангажман како Француске тако и осталих земаља Европе. Из те визуре, колапс Украјине би био тежак стратегијски пораз за ЕУ и НАТО, и боље је постепено подизати улог са своје стране него остати при овом дељењу карата које не обећава ништа добро.
Прво, потписао је десетогодишњи споразум о војној сарадњи са Кијевом, отварајући врата лакшем и обилнијем снабдевању те земље. Јавно је предложио да би припадници европских војски требало да уђу у Украјину и преузму неке од послова – начелно у позадини – које сада обавља украјинска војска. Војна обука, чување позадинских база, разминирање, то је дато као практичан предлог. Додуше, остаје питање како би се вршило разминирање када су минска поља део линије фронта? И посебно, да ли би то значило корак ближе ратном сукобу са Украјином?
Да ли би руска војска пуцала на западне војнике? Да ли би испалила крстарећу ракету на украјинску базу у позадини у којој би се налазили и француски војници? Макронова стратешка двосмисленост поручује да о томе треба да брине Москва а не Запад, у Москви је схваћена, док је у бројним другим Западним земљама одбијена. Није сазрела политичка ситуација до те мере да јавност подржи слање војске у Украјину. А да ли ће, не знамо. Рат још увек није на измаку.
Велика игра у Африци
Руска паравојна група Вагнер, која се „прославила“ у Украјини и у покушају некаквог демонстрирања силе у самој Русији, је у својим раним радовима везана за Сирију и Централноафричку Републику. Бирајући неку од страна у локалним сукобима, комбинацијом војне и новчане помоћи, дипломатске наметљивости и ефикасности војних плаћеника, негде од 2018. Русија је јачала свој утицај у региону Сахела и тиме у суштини циљала етаблиране француске позиције, наслеђене још из колонијалних времена.
У последњих годину дана у неколико тамошњих држава дошло је до политичких промена на француску штету. Након два државна удара у Малију 2020. и 2021. власт је приграбио официр Асими Гоита, тренутни „в.д.“ председник земље. Француске трупе стациониране тамо од 2013. као контратежа радикалним исламистима са севера земље су се повукле, а рад је суспендовала и мисија ЕУ за војну обуку (ЕУТМ Мали), у којој су учествовали и наши војници. У Буркини Фасо је након државног удара на власт дошао исто официр, Ибрахим Траоре, који је земљу усмерио ка сарадњи са Русијом и Турском, потискујући француски утицај. У нигерском војном пучу генерала Абдурахмана Чианија у јулу је свргнут председник, а присуство вагнероваца у земљи је јавна тајна. Почетком ове године Русија је склопила политичке споразуме са новом владом у Нигеру о јачању војних веза. Нигер је посебно важан и као извозник уранијума, са око седам одсто светске трговине. Када је крајем јануара и чадски председник Идрис Деби допутовао у Москву, низ руских потеза на северу афричког континента јасно је оцртавао нове везе окренуте ка Русији.
За Русију су ово мали делови слагалице која подразумева одржавања тзв. светске већине, која није склона санкционисању Русије већ изградњи корисних веза, а за разлику од тзв. колективног Запада, са којим је Русија у сукобу. И самит Русија-Африка који је Путин уприличио прошле године у Санкт Петерсбургу, је део те политике.
За Француску, то је сигнал растуће руске агресивности директно против француских интереса и мимо Украјине, ширење поља конфронтације и на Франкафрику. Ако изузмемо руско-америчко надгорњавање, руско-француски фронт је сада највећи кад су у питању односи неке државе Запада и Москве. Сам Путин је јавно приметио да су Макронови нови ставови о рату у Украјини делом повезани са „оним што се догађа у неким афричким државама“. Лична дипломатија међу њима двојицом сада постоји само у све ређим телефонским разговорима, а хладноћа односа и одређена лична компетитивност су све присутнији.
Почетком другог мандата 2022, Макрон је себе упоредио са Хефестом, грчким богом заштитником ковача. Он је ковач, неко коме је дато да вруће гвожђе кује у готов производ, упорно али са мером. Ситуација сада заиста тражи Јупитера, бога из другог, римског пантеона, оног са амбицијама млађег политичара и искуством старијег, који може да за собом повуче остале лидера и који промишљено игра за будуће историјске читанке.
Милан Игрутиновић
Извор: Нови Магазин
