Док не стасамо до тог ранга витештва, у ком би нам сваки дан у години био такав, да се наше жене осјећају уважено, цијењено и вољено. До тада, трк у цвјећаре и посластичарнице, лијени и бахати мушки роде
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Кад је Творац већ дао полне разлике, и када оне не могу и не смију да се бришу, ред је да користимо сваку прилику да једни друге, мушкарци жене и жене мушкарце, обасипамо пажњом и љубављу, за све оно што једни другима значимо, и због чега – једни без других не можемо.
Јесте глупо да се само један од толиких дана у години – посвети женама, а још глупље да и ми мушкарци немамо неки еквивалентни датум. Бар један дан и за нас?
Али кад је већ навика пола природе, не бисмо смјели напуштати ово славље, бар док не смислимо неко боље. Никако и нипошто укидати 8. март, док се не изборимо за неки 9. или 10. са новим разлозима и мотивима.
Или док не стасамо до тог ранга витештва, у ком би нам сваки дан у години био такав, да се наше жене осјећају уважено, цијењено и вољено. До тада, трк у цвјећаре и посластичарнице, лијени и бахати мушки роде…
До читања у наредном броју…
