Организатори карневала у Новом су изазвали резонанцу која није била сврсисходна и потребна овом времену
Такозвано „спаљивање“ Андреја Николаидиса у Херцег Новом је изазвало бурну резонанцу у јавности, јер је „премртвим носиоцима идентитетских хушкања“ са Ђукановићевих портала одавно недостајао јак повод за дизање медијске прашине.
За то вријеме, „спаљени Николаидис“, жив и здрав задовољно трља руке уживајући у публицитету, општој подршци колега из старог тима: с којима је заједно играо шовинистички валцер тридесетак година и био идеолошка потпора злом систему Мила Ђукановића.
Организатори карневала у Новом су изазвали резонанцу која није била сврсисходна и потребна овом времену.
Међутим, иницирали су једну тему која може бити корисна и поред огромне халабуке коју сада дижу медији трулог политичког и идеолошког система срушеног 30.08.2020. године.
У тим реакцијама интересантна је била теза да је у Новом на карневалу спаљена лутка „живог Николаидиса“!?
И то од стране оних који „нису примјетили или се не сјећају“ да је на карневалу у Котору 2002. године спаљена лутка „живе Весне Перовић“, предсједнице парламента Црне Горе испред ЛСЦГ у периоду 2001./2002. године.
Тако испада да се лутка једне коректне, толерантне политичарке може „спалити“, а лутка једног осредњег писца, јаких импулса мржње, који је награде добијао на основу политичке и идеолошке подобности- не може?
Збиља, која су то правила игре?
Протест због „спаљивања Николаидиса“ у Херцег Новом су упутили представници ДПС-а, СДП-а и СД-а, што је симпатично ако се узме у обзир да су ДПС и СДП били политички организатори дотичног „спаљивања Весне Перовић“ у Котору.
Бизарно је што је потпредсједник ДПС-а, у задње вријеме врло чудни Јевто Ераковић такође „дигао глас“ поводом „спаљивања писца“, иако је недавно у Бару за комшије које не мисле његовом политичком главом, скандалозно рекао: „то нијесу наше комшије већ својеврсни издајници“.
Јевто, „спаљивач свих комшија“ који другачије мисле од њега се, дакле, успротивио спаљивању лутке на карневалу у Новом!?
А додатно, није му сметало спаљивање друге лутке на карневалу у Котору и то лутке једне политичарке и даме.
Толико о Јевту, луткама и спаљивању лутака.
Што се тиче реторике, заиста није било примјерено што је тужитељака карневала назвала Николаидиса ликом који шири смрад.
Када је Николаидис Херцег Нови назвао „балегом од града“ и пласирао мисао да „православље, попут кужне лешине смрди све до неба“, он сигурно није ширио смрад.
Или јесте? Да није то био реторички миомирис?
Да, радило се о „миомирису идеолошке канализације“ којој је припадао, а која је имала специфичну препознатљивост у свом времену.
Додуше, она постоји и сада, мада су јој позиције сличне пробушеном балону јер без скандала убрзано одлази кроз одумирање.
На карневалу је „умјетност Николаидиса“ оцијењена као фекална црногорска књижевност, што је прилично тачна дефиниција.
Били су и цитати, који то потврђују.
Ипак, теза са карневала да је Андреј Николаидис рекао да је Свети Петар Цетињски био геноцидан на дјелу, а Његош на перу, није тачна.
То је, рекао један други Николаидис, Јован, који је „исте памети“ као и Андреј.
Наиме, у Побједи од 28. фебруара 2004. године, Јован Николаидис је објавио текст под насловом: “Његош и посљедице”.
У том скаредном тексту је написао сљедеће: „Црногорци морају и Његоша и Светог Петра Цетињског ставити на хируршки сто, да би отпочео час анатомије.
Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу, спасити и од њих самих и од наших параноидних склоности идолопоклонству… “
То је та матрица идеологије двојице Николаидиса, која има дозу суманутости.
Ако је то право на слободу мишљења, у чему је тада проблем са слободом мишљења „тужитељке“ карневала?
Елем, поједине колеге су у својим реакцијама на социјалним мрежама истакле да је боље било да су организатори карневала у Новом: лутку Николидиса „окупали“, умјесто што су је „спалили“.
Јесте, то је било боље рјешење иако није у традицији карневала.
Мада, нема тога средства за чишћење који би могао спрати „миомирисе нетрпељивости и шовинизма“ по којима је тај луткарски лик и синекур препознат у књижевности и публицистици.
Што се тиче организатора карневала, боље би било да су показали више суптилности у одабиру теме и лутке, иако је карневал специфична манифестација коју увијек прати нека необичност, па чак и пожељна доза скандала.
Као примјер могу узети спаљивање лутке Дритана Абазовића на карневалу у Котору, гдје Ђукановићеви медији нису имали никакве примедбе што је спаљен „жив човјек.“
Управо зато, боље би рјешење било да је у Новом „спаљена лутка“ Јевта Ераковића, јер није „књижевник“ већ политичар и то врло грешан.
Тада би видјели интересантне реакције Ђукановићевог медијског „оркестра за свадбе и сахране“, тога остатка сумбурне прошлости.
Видјели би им чудне и бизарне антипринципе на којима граде политику, а којима је грош цијена.
Војин Грубач
