М.Савић: Ваша књига “Време чуда” по неким иманентним порукама, постаје све актуелнија. Јунаци ваше књиге страдају у борби против догме или, пак, као средство догме. А догматизам се поново појављује на историјској сцени. Колико се идеје из “Времена чуда” могу односити на стаљинистичку епоху?(У последње време појавили су се натписи: “Ођек” – Љубомир Тадић, “Студент” – Андрија Крешић, који говоре о извесним аналогијама између хришћанске и стаљинистичке догматике.)
Б.Пекић: Упркос привидној сложености света, при испитивању појединачних људских историја увиђамо извесну монотонију облика, као да се увек исте људске судбине скупљају око истих модела стварности као око неког магнета. Увек исти или занемарљиво различит костур дешавања испуњен је месом увек истих или занемарљиво различитих појединачних судбина. Ове једнаке моделе стварности, ове магнетске костуре дешавања, који репродукују увек једнаке или занемарљиво различите људске ситуације, у недостатку бољег израза, назовимо неком врстом архетипских формула. Њих сам (и једино њих) имао у виду при писању “Времена чуда”.
Уколико се одређене историјске ситуације поклапају са тим формулама, утолико се и моја књига односи на те ситуације. Није ми ни издалека била намера да књижевним средствима подвргнем критици (за коју ја, уосталом, нисам ни меродаван) један одређени друштвени или политички систем; желео сам само да изложим човекову позицију у оквирима једног већег система неспоразума, зла, патње, и, наравно, наде.
Желео бих још нешто да додам: не улазећи у иманентне вредности појединих догми (не на њима заснованих догматика) и не узимајући у обзир оне које су већ по очигледним последицама нељудске, немојмо заборавити да су поједине од тих догми биле и остале покретачи историје, ма каква иначе она била. Човек несумњиво захтева исвесну стабилност. У преносном смислу речено: ако му одузмете Бога, клањаће се Златном телету. Човек такође, бар према мом мишљењу, не захтева толико слободе колико бисмо ми можда то желели; он, у ствари, не жели да буде одговоран, он жели да преживи, не да надживи.
Понекад му једино догме то омогућују. Оне га лишавају одговорности које му намеће слобода. Одузимајући му личну свест о свету, оне га складно утапају у једну општу, то јест, у оно свеспасавајуће МИ, које не познаје дилеме, савест, сумње, очајања, и које га чини, на мала врата, опет неодговорним оруђем судбине.
М. Савић: Према вашој књизи, све идеологије су лажне, створене су из ко зна којих интереса. Вође и пророци су обмањивачи (Христос који уместо вина даје воду). Реците нешто о томе?
Б. Пекић: Ја не тврдим да су све идеологије лажне, још мање да су, бар оне највредније међу њима, створене из себичних интереса и за задовољење тих интереса. Напротив. Исус Христос ЖЕЛИ да спасе свет, он у основи верује у своје позвање. Он не обмањује. Врло би једноставно било претпоставити да је свет насељен искључиво хуљама, и да је историја досадна приповест о томе ко је кога и где преварио.
Ја не сумњам у мотиве извесних вођа. Ја само сумњам у могућност реализовања тих мотива у оквиру оних архетипских модела стварности о којима смо разговарали поводом вашег питања. У крајњој консеквенци, вођи су не мање обманути од вођених, они су то на неки начин и више, јер док се вођени понекад опису “обмани” – вођи је махом до краја слепо следе. Оно што из тога произилази по наше животе долази по сили околности. За овакав ваш закључак ко је инспирисао ово питање вероватно је крива моја погрешна интерпретација Месијине улоге у причи “Чудо у Кани”. У новом издању књиге ова прича је измењена у том смислу што је вода претворена у вино ОДИСТА вино и за чудотворца и за оне који су чудом опијени. Она то није једино за Јуду.
М. Савић: Критичари су вам замерили на једностраности. Истина је, према вама, веома поражавајућа. Свака негација није и стварање …
Б. Пекић: Зло се не може ни уништити, нити из чега створити. Његова количина је стална и непроменљива. Тако би могла да гласи нека врста закона одржања зла. Овај закон у дејству је, у неку руку, тема “Времена чуда” и “Времена умирања”. Међутим, без обзира на јадне изгледе, постоји револт, постоји нада, постоји најзад Сизиф који гура свој камен.
Камен се мора гурати узбрдо чак и онда ако смо свесни да ће се, чим га тамо догурамо, опет скотрљати натраг. У том камену је наш живот, и не смемо га испустити, јер нам је само једном дат. Нада којој се при том подајемо тема је књиге “Време васкрсења”, којом ће се завршити овај библијски циклус. Тиме не желим да кажем да ће он постати мање поражавајући. Биће само стварнији.
М. Савић: Литература и мит?
Б. Пекић: Мит је један од облика отуђења. Кроз мит се отуђујемо од своје властите историје, или од себе отуђујемо своју историју. Предавање дела воље – вођи, дела љубави – предметима поседовања и тако даље, све су то облици отуђења. С дуге стране, алијенација је један од најбитнијих облика реализовања личности. То је један од разлога који ме приморава да се бавим митом у једном свету који је митолошки.
Бављење митом је, осим тога, за мене и бављење историјом. То захтева известан истраживачки напор у коме уживам често више него у писању. Уосталом, никад се не бих бавио литературом ако би се она састојала само у препричавању онога што сам лично доживео.
М. Савић: “Време чуда” сматрам, поједностављено речено, ангажованом прозом (иако су то тврђење многи побили). Реците нам своје мишљење о ангажованости писца у данашњем свету.
Б. Пекић: Доба у којем живимо је доба апсолутне превласти политике над свим другим облицима испољавања људског духа и воље. Ма колико, иначе, драматичан, технички напредак је само оруђе у борби политичких идеја и политичких реалности. Књижевност је, такође, својеврсна политика. Да парафтазирам Клаузевица: књижевност је продужење политике другим средствима.
При том политику схватам у знатно ширем смислу него што се она, по природи посла, схвата у неком професионалном политичком телу. И такође, наравно, са знатно безазленијим последицама по људе. Наиме, погрешке књижевности плаћа ограничен број њених љубитеља који, поврх тога, нису присиљени да прихвате смисао и поруку неког књижевног дела, док последице једне рђаве политике трпе сви грађани, најчешће без икакве могућности да их избегну, позивајући се на своју невиност.
У тој релативној недејствености књижевности крије се и њена ограниченост. Њоме се ништа битно не мења, она чак и не упућује у начине којима би се нешто мењало. Она само може да констатује човекову позицију, евентуално да кука над њом. Она најбоља може можда и да нас револтира. Али, опис неке неправде никада не може имати исто мобилно дејство као неправда на делу.
Зато је све што ми писци радимо, на неки начин, из друге руке. Тражити исувише од писца, у смислу вашег питања, значи захтевати од њега нешто што он није у стању да учини по природи средстава која му стоје на располагању. Дејство књижевне речи је ограничено, саме су речи ограничене, више извесне, а поврх свега оне врло често у коначном исходу немају оно значење које смо желели да им дамо.
Поводом ангажованости желео бих да скренем пажњу на један морални предуслов који не мора да буде значајан за повољне последице нечије ангажованости, али има такав значај за онога који се ангажује. Постоје људи (они не морају бити само писци нити људи од духа уопште) чије ангажовање, ма какво било, ништа не мења у њиховом животу, они својим ангажовањем ништа не жртвују, ништа не ризикују, не дају никакву залогу за своју искреност.
Други, међутим, који су приморани да своје ангажовање остварују под неповољнијим спољним условима, понекад су принуђени да жртвују знатно више од онога што тим ангажовањем постижу. Моје симпатије упућене су овим другим.
М. Савић: Велики број писаца на примеру свог трагичног живота (Данте, Бабељ, Пиљњак и, рецимо, Солжењицин) показао је да је прави уметник увек у сукобу с друштвом. (Ово тврђење би ишло у прилог оној школској фрази да су писци увек испред.) Парадоксална је појава, рецимо језиком наших политичара, да у социјалистичком друштву писац дође у сукоб са социјалистичком стварношћу. А ето и то се дешава (а ти писци нити су контрареволуционари, нити “плаћеници” Запада). Постоји ли могућност да једно социјалистичко друштво прихвати и оне писце који се критички отвореније постављају према њему?
Б.Пекић: Ако друштво није слободно и хуманистичко, није ни социјалистичко. Оно уопште није никакво друштво, него организован чопор који се држи на насиљу и грегарском инстинкту. Ако, међутим, оно садржи хуманистичку тенденцију у свом развитку, онда му хуманистички ангажовани писци не могу сметати.
Они су у ствари његова претпоставка. Затим, немојмо изгубити из вида да писци никада нису у сукобу са идеалима једног друштва, него са његовом реалношћу. А та реалност, ма каква да је и ма какве изгледе пружала, никада не може бити објект обожавања.
Из књиге Борислава Пекића “Време речи”, Београд, БИГЗ, СКЗ, 1993. Избор Љиљане Пекић.
Борислав Пекић/Милисав Савић
Извор: Феномени
