У свету, заснованом на материјалистичкој цивилизацији, материјалистичком концепту живота, неизбежно је све мање природног, спонтаног, слободног, изворног, правог, а све више неприродног, неизворног, индукованог, ропског, лажног, све више артефаката, сурогата, симулација, привида, анимација, све више манипулативног, вештачког, синтетичког, неоригиналног, стереотипног.
Интервју
разговор водио Здравко Зима, „Вјесник“, Загреб, 1. 2. 1985.
З.Зима: Познаваоци вашег опуса најчешће застају пред питањем како је било могуће да се писац вишетомне породичне саге (“Златно руно”) опредијелио за паралитерарни жанр? Мислим, дакако, на ваш последњи објављени роман “Беснило”, којим сте постигли велик успјех и који је већ тискан у два издања.
Б. Пекић: У свету, заснованом на материјалистичкој цивилизацији, материјалистичком концепту живота, неизбежно је све мање природног, спонтаног, слободног, изворног, правог, а све више неприродног, неизворног, индукованог, ропског, лажног, све више артефаката, сурогата, симулација, привида, анимација, све више манипулативног, вештачког, синтетичког, неоригиналног, стереотипног.
Укратко, један пара-свет, псеудо-свет постепено замењује прави-свет, пра-свет, а да ми и сами живећи пара-животом, псеудо-животом, то све мање примећујемо. Једнако као што не примећујемо да старимо, док се једног јутра не пробудимо, погледамо у огледало и видимо да смо остарели – и то, дабоме, не током предхиодне ноћи већ током целог живота – и да против тога ништа не можемо предузети.
Пара-свет неизбежно замењује Свет, не једино у пољу његове материјалности, физиса, већ и у нашој духовности, моралности, људскости, нашим друштвеним односима, па и политици. Уместо морала имамо пара-морал (понекад бисмо га могли назвати и трговачким, комерцијалним, следећи разлику између пара-књижевности и књижевности);
Политика фукционише као чиста пара-политика; пара-циљеви се представљају као прави циљеви, понекад чак и као пра-циљеви историје. Kао из болесне море, свет се пестимистичном оку јавља с жигом производње неке тајаствене, монструозне Свефирме, која је кроз хуману еволуцију, из ко зна каквих разлога, за нас неприметно, наш прави свет заменила једним лажним, вештачким, синтетичким псеудо-светом, пара-светом; давно још уморену нашу природу, њеном холо-сликом, испразним привидом ишчезле стварности; а људе – анимираним лешевима, у ствари, хуманоидним стројевима
(како се то збива у мом новом роману „Атлантида“, где се, код малог броја ипак заосталих правих људи, пра-људи, чак и пре спознаје да живе у артифицијелном, мртвом свету, отуђеност јавља као ужасавајући осећај да се не борави међу својима, у свом свету, у својој стварности, него у некој туђој, несхватљивој и погубној, у моделу који само личи на хумани свет, али то није).
А ако пара-животом живимо, логично је да њега најскладније изражава пара-литература. Само, пазите, у нашој би метафори из тога следило да је стварна пара-литература, заправо, она што смо је досада држали правом; класична, дакле, јер само она изражава суштину пара-света. (А то не можемо рећи, јер се њена успела дела редовно и доследно налазе у отпору против таквог не-људског, лажног света.)
Права би литература, затим, ако пођемо корак даље, била управо она коју сада, с нешто индукованог, нешто хињеног, а нешто и оправданог одбијања, зовемо пара-књижевношћу; јер само она изражава и наличје тог пара-света.
(А то не можемо рећи, јер ова још, ни у форми, ни у снази, не само да не достиже и просечна дела класичне књижевности него ни значај својих властитих садржина и тема.) Стога, да непотребно не бисмо вређали осећања поштоватеља Велике уметности, пођимо другим, заобилазним путем. Погледајмо како ствар стоји с односом прозних садржаја, тема, идеја и реалности наших живота, и код тзв. пара и код тзв. праве књижевности.
Очито је да се ова друга, у већини, па и најбољих примера, бави проблемима суштински везаним за прошле векове, нарочито XIX, и то без обзира колико они, по себи или посредством рукописа, изражавали оно универзално и „вечно људско“.
Очито је, такође – премда, услед несавршености форме, знатно мање – да се претежно тзв. пара-литература засада бави и неким битним проблемима овог времена, или онима који ће то, благодарећи неспоразуму око значења речи „прогрес“, ускоро постати. (Kасније ћу дати и примере за то.)
Разлози извесног несклада између тема „праве“ књижевности и нашег правог живота (мада је, у пара-свету, и он лажан) најмање су двоструки. Прва је ограничавајући притисак традиције, изражен кроз историју дисциплине.
(Друго сабирање добрих примера најзад ибразује норматив, затим закон, најзад табу, од кога се врло тешко одвојити, некад чак и опасно, чему сведочи, додуше привремена, жалосна судбина експеримента у уметности.)
Други је процесно везан за први и лежи у непоседовању одговарајуће књижевне форме за те нове садржаје, форме која би спојила све предности ове врсте књижевности, а избегла њихове мане, рецимо некомуникативност код једне, тривијалност код друге.
(Процесна веза садржи се у томе што табу спречава пробе с новим садржајима, а без проба, па и неуспеха, нове се форме не постижу.)
То би, мало површно, били разлози. А закључак: да је „пара“-литература, у погледу романескних садржаја, предходница „праве“ (за критику, јамачно, и жртвено јање); у тематском пољу, ма како несавршено, формално недостатно, понекад збиља „фушерски“, често плитко, она ипак обрађује битне теме будуће историје књижевности, у којој ће, доведена до високе форме, данашња пара-књига бити и права, а пара-литературу ће заступати неке сасвим друге теме и форме.
Заостатак „праве“ је привремен. Kњижевност никад није трајно остала равнодушна према великим проблемима времена. Научна фантастика, већ одавно и с правом примљена на књижевни „Олимп“, још, додуше, као демијург, та фантастика, која ће, несумњиво, за пар хиљада година, ако их Врста доживи, бити ондашња стварност, отворила је у зиду табуа брешу, коју су, кроз историју уметности, отварали први „обични људи“ у књижевности, звукови машина у музици, утисци уместо бића и предмета у сликарству, а у вајарству најпре људи уместо надљуди и богови, потом плехани хепенинзи уместо људи.)
Обећао сам примере. Ево их из области космолошког, термонуклеарног, биолошког, еколошког, психонеуролошког, кибернетичког, технолошког и социјалнополитичког хазарда с којим живи човечанство.
Не видим зашто тема озбиљне књижевности не може бити – у пољу односа с Kосмосом – и прича Спиелберговог „Блиског сусрета треће врсте“, осим ако наш знаменити антропоцентризам сваки други живот у Свемиру дефинитивно није одгурнуо у зону немогућег, па тиме и у забавну белетру?
Не видим да терористичко нуклеарно кремирање Неw Yорка, испричано у роману „Пети коњаник“, не сме постати сиже и „праве“ књиге, ако је већ прилично дубоко у сижеу данашњих техничких могућности?
Не видим зашто и тзв. прави писци (за разлику он неких „неправих“ с маргина уметности) не смеју замишљати свет после нуклеарне катастрофе, када се могућностима организованог живота после ње већ увелико баве компетентне владине службе.
(Будући строго научне, оне, додуше, не тврде да ће се свакако моћи живети; само испитују како ће се живети, ако се то уопште буде могло.) Уосталом, Грасс већ пише књигу о Земљи под доминацијом пацова. А не заборавимо да је за Русију с почетка XИX века Наполеонова најезда била права „нуклеарна катастрофа“ – у сразмери с ондашњом технологијом смрти – после које смо добили један „Рат и мир“.
Не видим да биогенетички хазард, којем смо изложени, треба заувек да остане фабула једино пара-романа, као што су Цоцова „Kома“ (у коју је уплетен још један темељни квалитет наше цивилизације: купопродаја свега, па и људских органа) и Схобинов „Нерођен“ (што у суперинтелигентном фетусу наслућује нов тип хуманитета, засада тек недовршен нацрт на дизајнерским пултовима науке)? Уостало „права“ је књижевност, да споменемо само Хуxлезја, већ у такве теме суверено ушла.
Не видим да ће уметност своју част довести у питање ако од Ј. Херберта, писца „Пацова и Легла“, преузме његове еколошке теме, или једну још радикалнију из Селтзеровог „Пророчанства“? (О трилогији „Дуне“ Франка Херберта, ремек-делу еколошки оријентисане прозе, нећу да говорим, јер је она у већини својих формалних аспеката већ у ономе што смо и досада сматрали – уметношћу речи.
Парапсихологија је вћ одавно тема класичне књижевности – и ње и наших живота – да би приче Kинговог „Творца ватре“ или Блаттyјевог „Егзорцисте“ биле за њу неподобне. Kад већ нису подобне, ни неважне за полиције и тајне службе света, што би то биле за уметност?
(Имам, наиме, апсолутно поверење у способност полиције да, само ако то хоће, раздвоји истину од лажи.) У лабораторијама за парапсихолошки рат, реч је о нашем уму, нашој слободној вољи – о нашој кожи, дакле – а све што се наше коже тиче, тиче се и наше уметности.
Kомпјутеристика и кибернетика већ увелико утичу на наше животе – а временом ће утицати све дубље и фундаменталније – да би се људским проблемима везаним за ову револуцију, пресуднију од свих досадашњих, бавили једино тзв. трећеразредни романи, премда, истини за вољу, међу њима има формално успелијих од осредњих дела тзв. праве литературе.
Истичем и чест парадокс: успела паралитература подразумева код читаоца већу верзираност, солидније образовање од већине књига лепе књижевности. И најозбиљнији урбани романи читају се без нарочитог интелектуалног напора, уколико се сам писац није потрудио да их направи досадним – што мени редовно полази за руком – али за понеке од ових других, „нижих“, потребно је опет се вратити у школу.
У „Луциферовом кључу“, на пример, тема је криминално репрограмирање комјутера Пентагона и њујоршке берзе, с циљем да се изнађе формула помоћу које ће се сви комјутери света ставити под јединствену оперативну контролу. Извесне странице као да су исечене из уџбеника Више математике.
И ако ми сада кажете да је то немогуће, да су писци превазишли техничке могућности злочинаца, позваћу вас да отворите новине и прочитате вести о све чешћим „интервенцијама у званичне комјутерске програме“, да се уверите како је машта писаца само предухитрила машту криминалаца.
Живимо у условима глобалне и вишестране социјалнополитичке манипулације и растућег индустријскотехнолошког хазарда. У Бопалу је, на пример, доказана комерцијална повезаност индустријске несрећа с несрећном политиком јефтиних, али недовољних сигуроносних стандарда у Трећем свету.
Из тога следи да теме Хаилеyјевог „Преоптерећења“ (распада електросистема у џиновском граду са свим невољама што их он људима доноси), или Wалласовог „Документа Р“ (завере за стављање ван снаге једног амандмана о заштити уставних права грађана, којим се припрема тоталитаристички преврат) природно морају постати део тематског фонда и тзв. праве литературе, ако ова уистину жели да живи и делује данас.
Излазимо из бурног, неизвесног, опасног астролошког знака Рибе и улазимо под знак Аквариуса, који нам обећава љубав, слогу, просперитет. Ништа, на жалост, ово обећање не поткрепљује.
А у кући где сви страхују и тугују, не може једино писац бити весео. Ако ћемо право, уосталом, ни она Велика, Права књижевност, никад није била нарочито егзалтирана животом.
А ако је у овој дисциплини како се нешто радеи важније од тога шта се ради – како ја држим – форма увек битнија од садржине, јер друга припада стварности, а само форма уметности, онда, у начелу, нема теме, сижеа, фабуле, идеје, приче коју погођена, успела, савршена форма не може увести у књижевност.
Јер, ако је писац прави, права је и књижевност.
Ако није, никаква га допуштена, „легална“ литерарна тема правом неће начинити.
З. Зима: Претпоставља тада да се не слажете с тезом да сте направили “неуобичајен” скок и да у континуитету вашег рада налазите и те како оправдане разлоге за писање жанровске прозе?
Б. Пекић: Пре него што потврдно одговорим на питање,допустите ми да посумњам у вредност популарне одреднице „жанровска проза”. Мислим да она потиче делом од заблуде да “жанровска дела” првенствено одређују, па тиме и лимитирају, нарочита Правила жанра, делом од наше псуедонаучне потребе за класификацијама, а делом од пуританске жеље да “чисту” књижевност сачувамо од извесних садржаја, који су, више због несавршене, ниже форме уметничке реализације него услед властите безвредности, остали ван њених званичних граница.
Опет се, видите Форма јавља као пресудан чинилац у томе хоћемо ли неко дело признати за књижевно, или га оставити у пара-литерарном лимбу. А та Форма није једино начин писања, већ и начин схватања стварности као литерарне грађе.
То је фактор због којег криминалистичку причу “Злочин и казна” сматрамо дубоком уметничком студијом људске душе, злочина и морала, једну другу, “Име руже”, читамо као литературу, понеком Сименону бар процентуално признајемо књижевне вредности, али – Цхандлера, Арцхера, Форсyтха, Схелдона, Деигхтона, Хиггинса, Ладлума или Уриса држимо у забранима жанра.
Оно што мути слику је несумњиво постојање извесних Правила игре код сваког појединог жанра. Само она постоје и у књижевним жанровима, бар колико вас спречавају да љубавни роман пишете као што правите ратни, или да историјски остварујете средствим научнофантастичног (премда у “Атлантиди” управо то покушавам.)
Мислим да је неспоразум у томе што смо појам Форме заменили појмом Правила игре. А они нису подударни, ни по пореклу, ни по функцији. Форма је термин за “уметничку стварност” једног дела;
Правила игре су, међутим, форме саме стварности. Правила игре, стога, жанр преузима из стварности којом се бави.
Али Форму можемо изети једино од уметности. Ако, дакле, постоје Правила игре жанра – најуочљивија код детективске приче – она аутоматски постају општекњижевна кад се Форма домогне одређене књижевне висине, кад се начин писања усаврши и начином схватања изабране материје (Е. А. Пое у “Убиству у улици Моргуе”; савременији доказ томе су и неке књиге Г. Греена).
З. Зима: Чини се да вам је стало до тога да докажете како ваша нова “фаза”, означена понајпре “Беснилом”, не значи неку необавезну дигресију или одмор од “озбиљног” писања, већ да је посреди логично трасирање давно започетог пута.
Б. Пекић: Ако, дакле, пристајете да, бар за потребе овог интервјуа, формулу “жанровска проза” схватимо као двомисао којом настојимо да је ослободимо обавеза да у форми буде добра као и свака друга литература, па књижевним критеријумима подложна као и свака друга, мени ће бити лакше да објасним зашто “Беснило”, “1999” и “Атлантис” не сматрам искорачењем ни ван уметности, ни ван мојих тема, па ни ван мојих духовних интереса.
У погледу Форме, ове три књиге су покушај да се на жанровским темама, посредством све уметничкијег рукописа, постигне неко јединство “пара” и “чисте” литературе. Другим речина, да се, уз поштовање Правила игре, пара-књижевност пише формалним средствима праве, да, тако, и постане – права.
Пут личи ходању по жици и ни најмање није једноставан. Сваки се погрешан корак плаћа. Ако вас омаме дубине (садржаја) и могућности покрета (форме), пашћете у амбис књижевног ексклузивитета, па и неразумљиви постати; а ако се, пак, по разапетој жици (приче) исувише спретно, вешто, лако крећете, упашћете у клишетиране, стереотипне покрете имитатора, чија је акробатика успела само зато што је на исти начин већ безброј пута опробана.
Што се тиче идеја, тема, садржаја, ствар је, чини ми се, још јаснија, а природна повезаност и међуисходност општег духа “Беснила” и “1999” и, рецимо “Златног руна” (нарочито VII тома који је у припреми) још видљивија.
Она је у антрополошком карактеру мог рукописа, без обзира на степен у коме се она у појединим делима испољава. Моје књижевне тежње ишле су увек у правцу антрополошког романа, уколико се под њим може подразумевати нарочита форма која за доминантан интерс има човека-врсту пре него човека-јединку, судбину човека као таквог више него усуд овог или оног хуманог узорка, без обзира колико се појединачног морало синтетизирати да би се добила нека антрополошка општост – романа, дакле, коме је антропос доминантна тема, а његове психолошке, интелектуалне, емотивне, социолошке или историјске одреднице тек помоћна средства у обликовању тог основног циља.
Антрополошки карактер “1999” не треба доказивати. У причама у којима је човек сведен на општи биолошки појам, и где, осим декоративних елемената, једва да има нечег што би једног јунака од другог разликовало, у причама у којима једине разлике међу људима потичу од припадности различитим типовима човечанства, антрополошке су, дакле теме, и роман је природно – антрополошки.
Али ја сам с том намером писао и “Златно руно”. Ја у њему нисам писао само фантасмагоричну повест Дома Његована у Београду, Срба или Балкана, већ сам покушао да предложим једну уметничку антропологију рађања цивилизације од имагинарног тренутка њеног одрицања од виших могућности хуманитета, садржаних у спиритуелној алтернативи, чија је митска метафора пловидба Аргонаута на Исток, по златно руно Живота.
И ја у “Атлантису”, који пишем, без обтира на крајње актуелну тему људске слободе и садашњости у којој се она догађа, не причам причу о једном нарочито издвојеном, изабраном човеку, већ о човеку уопште, причам мрачну повест антрополшких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.
З. Зима: Тако је, као наставак ваших уметничко-антрополошких истраживања, настала “1999”, која управо излази у издању загребачке редакције Цанкарјеве заложбе. Нисте ли, у међувремену, следили и своју амбицију да сваку нову прозу обликујете на друкчији начин?
Б. Пекић: Не, уверавам вас да нисам; свакако не – због неке новине. Тачно је да увек трагам за новом формом – новом, наравно, само за мене, јер стварно новог нема – али никад зато да бих по сваку цену радио нешто у чему се до тада нисам окушавао, него зато што ме је књижевно искуство научило да сваки садржај има своју форму, и то сваки поједини једну једину стварно одговарајућу, ону праву, само њему својствену која све друге искључује – иначе тајна форме у уметности не би постојала – и да је једна од примарних дужности писца, професионална обавеза тако рећи, за њом да трага, а нипошто да се задовољи с првом која му на ум падне и у коју своју идеју некако успе да угура.
Један се исти садржај кроз различите форме може исказати, али само кроз једну између њих потпуно исцрпсти. И у томе је често битна разлика између рђавог, просечног и доброг романа на исту или сличну тему.
Не бих претерао ако бих казао да, заправо, за своје књиге никад не тражим форму – ја. Траже је, у моје име – моје идеје. Оне одбацују форме које им, из комодитета, натура моја списатељска рутина, оне упорно траже облике кроз које ће се најбоље изразити, и постају литерарном причом тек ако их и када нађу.
Ако их не нађу, не реализују се као романи; остају по мојим бележницама као литерарне химере или надгробни споменици неуспеха, како хоћете.
Можда је управо за ово што говорим „1999“ и најбољи пример. Она, у извесном смислу, није самостално дело, премда се без тешкоћа чита као да јесте. Она је , у ствари, прелудијум за „Атлантис“, роман који радим на неким неразвијеним или неискоришћеним, а битним идејама четврте повести из „1999“, под насловом „Блага вест“.
Изгледаће као да „Атлантис“ следи и развија „Благу вест“ кроз историју, кроз коју, ограничена темом, „Блага вест“ не може да се креће. А истина је управо обрнута. „Блага вест“ је сажимање једног споредног аспекта „Атлантиса“, који је пресудну важност добио искључиво помоћу контекста „1999“, једне нове форме.
Јер, када сам решио да „1999“ пишем, све припреме за „Атлантис“ биле су готове, и ја сам већ давно био неке одломке у београдском часопису „Савременик“. „Атлантис“, који је стварно био готов, требало је само реализовати, увести у његову ексклузивну форму. И шта се догодило?
Извесне, антрополошки плодне идеје, египћанског порекла, из Платонових дијалога („Kритија“, „Тимаиос“), претпоставке о сукцесији више човечанстава и полиморфност историје, једноставно нису могли стати у фабулу, ограничену на неколико година линеарног времена, од 1985. до 1999. године.
Чврста композиција „Атлантиса“, а још више ангажованост у анализи текуће цивилизације, онемогућавала је варијације на тему судбине Врсте и спуштала машту на терен рационалне критике. И то би, мене што се тиче, било у реду да нисам осетио како бих, пишући књигу, све време жалио што нисам написао – једну другу.
Одлучио сам стога да најпре напишем ту другу, јер сам знао да је, ако почнем с „Атлантисом“, никад нећу написати. У њој сам, слободан од тезе, врло јасне у „Атлантису“, могао да замишљам разне моделе човечанства и да у њиховим условима испитујем људску судбину.
Можда и да се лично забављам. (То ми, дабоме, није нарочито успело. Јер кад год ми је саосећање нашло неко добро и срећно решење, књижевност је увек спремно налазила боље, али несрећно.)
Можда би се разлика између две књиге, исте инспирације и исте антрополошке природе, али сасвим различите уметничке форме, могла и овако дефинисати:
„Атлантис“ је мисија која забавља; „1999“ забава која има и извесне дужности.
З. Зима: Роман „Беснило“ грађан је, с гледишта форме, на принципу паралелних дисконтинуираних фабула које обједињује исти простор – лондонски аеродром Хеатхроw. У прози „1999“, коју чини шест приповијести, тј. шест дисконтинуираних али комплементарних фабула, обједињујући фактор није простор него вријеме.
Б. Пекић: То сте изврсно запазили и самим тим одговорили на питање зашто је у „Беснилу“ све паралелно али дисконтинуирано, а у „1999“ све дисконтинуирано али комплементарно. Зато што је прво форма простора, а друго форма времена. Прво се остварује као роман паралелних прича, друго као приче дисконтинуираног романа.
Јер, „1999“ је, са гледишта рода, очевидан хибрид; кентаурска творевина, литерарни мутант настао рекомбинацијом збирке приповедака и романа; систем од пет независних прозних јединица, исписаних у трећем лицу, које кроз неизрачунљиво време спаја исповест, писана у првом.
И утолико је то збирна прича. Али, то је и роман, ако се у различитим јунацима препозна иста судбина и дешифрује антрополошка идеја која их спаја.
Стога ће књига, од сваког коме је стало до континуитета и хармоније, бити читана као роман, иако је писана као збирка прича. Они, пак, који не верују у божанство каузалитета и жуде за слободама
Случаја, читаће је као збирку прича, иако је мишљена као роман.
Ево, уосталом, још једне прилике да видимо како то идеја сугерише форму. Kако можете описивати пет човечанстава, међусобно раздвојених милионима година, а да то не чините у облику издвојених целина (прича, дакле), од којих ће тек унификаторске идеје направити роман?
Идеје, разуме се, не као неке равнодушне апстракције, већ као лајтмотиви који ће се кроз све приче варирати, рађајући комплементарне драмске ситуације, а на композиционом нивоу оно што од те збирке прича чини роман.
З. Зима: Може ли се рећи да је и година 1999, која се у књизи понавља, једна од таквих унификаторских идеја?
Б. Пекић: Дабоме. Али, не само она. И она.
З. Зима: Што у вашој књизи та година симболизира? Рекло би се по свему судећи, да наговештава долазак апокалипсе?
Б. Пекић: Оно што је за ту годину рекао Нострадамус: „У седмом месецу године 1999, с неба ће доћи велики Kраљ терора.“ Симболизира, дакле, крај света. Не, разуме се, нужно и крај планете, само једног модела живота на њој, једног типа цивилизације.
И опет, разуме се, ако се ово не схвати дословно: да ће свет пропасти 6. јула 1999, тачно у 17,30 после подне по Гриничу – да би у андроидском понављању хумане историје увек у то време пропадао – него као могућност, рекао бих, и извесност да ће једном приопасти, уколико и даље прогресом буде сматрао усавршавање најкобнијих страна цивилизације, њене материјалистичке суштине.
Заправо, 6. јула 1999. је провизоран датум, добар за пропаст као и сваки други. Могућ као и сваки други. Оно што је, на жалост, мање могуће јесте да се ми толико изменимо да га избегнемо, ма кад до њега дошло.
Човечанство из мог романа није га избегло. У првој причи књиге („Златан крај“) катастрофа се и догађа 1999, упркос закаснелој демонстрацији спиритуелне алтернативе. У другој причи („Нови Јерусалим“) говори се о последицама 1999. кроз историју Другог, мутантског човечанства, састављеног од, роботима опслуживаних, изолованих и самодовољних, ментално потпуно различитих јединки, чији најумнији представник, један археолог, спасоносну алтернативу овом индивидуалистичком стазису налази у леду Севера, у ископинама сибирских концентрационих логора, које беспрекорним научним и логичким тумачењима претвара у идеални концепт друштва.
У трећој причи („Последњи човек на свету“) умире једина преостала хумана последица 1999, последњи мутант на свету, који сам чини Треће човечанство; умире у поседу толико жуђених алтернативних спиритуелних, па и наднаравних моћи – може, наиме, чистом вољом и „брда померати“ – али без могућности да их на било шта корисно употреби, јер сем њега ничег више живог нема, и свет наслеђују роботи, анимиране биолошке копије људи, припадници будућег Четвртог човечанства, с обзиром на не-живу своју природу, савршено прилагођени материјалистичкој цивилизацији, против које се узалуд бунила жива природа правих људи.
У четвртој причи („Блага вест“), причи тог Четвртог човечанства, година 1999. још једном се приближава, као да се, из мистериозних разлога време прве приче понавља, али то је привид, као и све у тој причи, јер време је друго, а понавља се једино хумана повест.
У петој причи (“Дан шести“) година је 1999. и опет је 6. јули, и опет 17,30 по подне, али је време друго, и у том Петом човечанству, свету апсолутних нужности, најденом, парадоксално, фамозна се година 1999. и Нострадамусово пророчанство не обистињују.
(Не смем рећи зашто, надам се да ће књигу неко ипак читати.) И најзад, у шестој причи („Међуигра“), некој врсти кратког пост сцриптума, уплашен да нисам звућао сувише оптимистички, допустио сам могућност да се 1999, једног каснијег датума, ипак догодила. Али, да ли јесте или није, остаје неизвесно. Више оптимизма нисам из себе успео исцедити.
Разуме се, поред идеје о финалној 1999. години, у књизи има и низ других „носећих“ идеја: Платонова, према Солоновом извештају из Саиса, о „више човечанстава“; идеја о Златном крају преузета од Орwелла; манихејска идеја о вечном сукобу светлости (Духа) и мрака (Материје); идеја Месијанства, провучена кроз све главне ликове свих прича, и нешто друкчије схваћена него у „Времену чуда“ итд.
Постоје, такође, и секундарне, из „носећих“ изведене идеје, које се не спроводе кроз целу књигу, већ надахњују само поједине приче. Таква је, на пример, у „Дану шестом“ идеја о „свету апсолутне нужности“, у коме се све зна унапред, где је све програмирано и предвиђено, и где нема случаја, па ни неизвесности, свету тоталног, безнадежног Реда, о коме сањају све тоталитарне доктрине. Или у „Новом Јерусалиму“ идеја о беспредметности логике у сустеру са историјом и животом.
З. Зима: Споменули сте Златан крај из Орwеллове „1984“, Георге Орwелл био је прошле године, из разумљивих разлога, можда најцитиранијих, па и најчитанији писац на всијету. О њему су се чуле свакојаке, контраверзне оцјене, што је често више овисило о друштвено-политичком контексту и земљи из које су долазили ти гласови, него о „укусу“ хипотетског критичара и читаоца.
Б. Пекић: Чињеница је, свим контраверзама унаточ, да Орwеллово дело ријетко кога оставља индиферентним. Kакав је ваш однос спрам тог писца? Питам вас то стога што је ваша „1999“ становити хоммаге аутору „1984“.
Такав да сам му, из дубоког поштовања што га осећам и према њему као личности и према његовом делу, посветио „1999“. У оквиру збирке есеја „Отац Хронос и мајка Геа“, компаративне, аматерске, дабоме, студије А. Хаxлеy – А. Kестлер, Т. Манн – А. Солжењицн, њему је посвећен одељак А. Цамус – Г. Орwелл.
И није реч једино о његоовј литератури, већ и есејистици и журналистици, која је и данас, можда управо данас, и те како актуелна.
За мене лично нема никакве сумње на шта се „1984“ односи и ту дирљива дијалектика „Литературнаје газете“, која „1984“ смешта у будуће фашистичко-олигархијско-милитаристичко-полицијске и шта ти ја знам још какве УСА, слабо помаже да се сакрије прва и права Орwеллова намера: денунцијација олигархијског социјализма.
Kажем прва и права, јер су ме истраживања навела на идеју да иза ње, иза те прве и праве, постоји и једна далеко битнија, плоднија, занимљивија, друга и права намера (ако не увек и намера, свакако реализована идеја), која надилази ужу друштвено политичку функцију, и постаје универзална, антрополошка, и у најмању руку она која од критике једне сумњиве будућности постаје анализа једне сумњиве прошлости, од футуристике – метаисторија.
Хоћу, другим речима, да кажем да ми нисмо тек сад прошли кроз 1984. годину, понајмање да нас она тек очекује; ми смо кроз њу, у њеном суштинском значењу, у ономе што је она од нас направила, прошли већ врло давно.
Јер основно стање што карактерише друштво Орwеллове псеудобудућности, стање је Двомисли, а та Двомисао садржина целокупне људске историје. И ко о таквој Двомисли говори, не предвиђа је, он је – препознаје. Он није пророк, већ повесничар пада. Херодот, а не Јеремија.
И без обзира колико прву Орwеллову намеру сматрао значајном, потребном, хуманом, предност дајем другој, јер она праву опасност по људе не види у некој доктрини, увек изведеној, увек последичној, него тамо одакле такве идеје о свету нужно излазе: у типу цивилизације која је, по свом лику, створила једну двосмислену историју, а ова, по свом лику, такође, двосмисленог човека.
А двосмислени човек не може имати никакве друге идеје до двосмислене. Па реализоване се оне као живот на Истоку, Западу или било којој другој страни глоба. Kад је суштина наопака, нијансе, чак и незнатне, могу за нас и наше личне, појединачне животе бити важне, али за човечанство у целини и његове перспективе оне немају много вредности.
З. Зима: У импозантној саги „Златно руно“ приказали сте судбину више генерација, све до митских, Дома Његован Нису ли ваше „лондонске“ прозе – мислим на ваше две најновије књиге и трећу коју пишете – последица жеље да се удаљите из бизантијског и балканског свијета у нешто што има димезије космополитског, чак и без обзира што аутентичан писац и у свом локалном свијету увек пронађе димензије универзалног?
Б. Пекић: Апсолутно, дефинитивно – не. У потрази за универзалним, до којег ми је стало, како и сами рекосте, немам никакве потребе да се удаљујем са Балкана, мог локалног литерарног подручја, извора мојих надахнућа, мог језика, мог порекла и мојих митова. А тако где је писац, тамо је и Универзум (његов, дабоме, јер за писца некакав други и не постоји.)
Балкан, дакле, поседује бар толико универзалног колико и ма који други део света, па можда, услед своје географије и историје, и нешто више од те универзалности од неких других, код којих је универзалност често само – ваздух.
Немојте, при том, заборавити – цитирам „Златно руно“ – да је ово Полуострво чуда, упркос злој судбини, или баш њој захваљујући, свету дало три титанске цивилизације и фундаменталне културе (у оквиру једне погрешне оријентације, наравно, али шта се ту може) хеленску, византијску и османску, док је остатак Европе, са изузетком Апенинског полуострва, за то време, успео да намакне једва једну једину, и то ову која нас данас усрећује.
Разлози мог привременог и привидног удаљавања су други и ја сам их делимично објаснио у одговору на ваше друго питање ширењем базе својих антрополошких истраживања, колико их књижевност допушта.
Већ после „Златног руна“ враћам се, у „Сребрној руци“, ВИИИ византијском веку и иконоборачко-иконофилском грађанском рату, првој великој европској духовној револуцији, после хришћанске; овом, дакле, нашем Балкану, с једног на којем сам био и кад сам писао „1999“, на који сам мислио и „Беснило“ пишући.
Надам се да наши читаоци „Беснила“ нису из приче себе искључили само зато што се она случајно догађа у Лондону? Јер, она се идући пут може догодити у Загребу или Београду.
З.Зима: Има се утисак да се у посљедње вријеме, откако живите у Лондону, ваши грађански ангажмани све више подударају с вашим литерарним пријектима?
Б. Пекић: То је истина. Бар тренутно постоји склад између онога што пишем и онога што као грађанин заступам, склад који сам увек хтео некако да постигнем, али ми се ретко дало.
Покушаћу да те ставове сажмем у две премисе, и из њих изведем своје опредељење.
Сви смо прошли кроз рационалистичку школу антропоцентричне ароганције. Од детињства смо допинговани убеђењем да је Хомо сапиенс круна природе, и њена сврха, ако је она уопште има; укратко – крај свих свињарија које предузимамо и као појединци, и у разноликим заједницама, и као Врста, крај очитих наопакости што их раскошно демонстрира хумана историја – да је човек једно чудесно, узвишено, на напредак просто осуђено биће.
А кад у то посумњамо – јер живимо, па неког ђавола и сами видимо – онда нам се вели да се стрпимо: величина човека, наиме, није толико у ономе што он већ јесте, колико у томе што тек може бити. Није у његовим актуелијама већ у некаквим имагинарним неограниченим потенцијалима, гарантованим свешћу, коју, осим нас, поуздано неко нема у Универзуму.
(Уосталом, то је још и добро. Два оваква света била би стварно превише.) Ово противречје између наше бедне реалности и наше наводно величенстване судбине .- у коју нас пођеднако ревно уверавају рационалистичке философије, монотеистичке конфесије, реформистичке идеологије и оптимистичне науке – наше извођење из блата звездама може, како данас ствари стоје, решити једино нека особито вешта дијалектика, јер се од живота таква чуда више не могу очекивати.
Живот тече коритом реке које је усекао један давни извор. Река се увек улива у исто море.
Kонфигурацију слива може пореметити једино земљотрес. Јер само се из хаоса, како је рекао Ниетзсцхе, рађају звезде. Природан развој, оно што зовемо “прогресом” и од чега очекујемо да нас доведе до наше “велике хумане судбине” доследан себи и свом пореклу, може нас довести само до – 1999.
Чак иако уистину располажемо некаквим чудесним потенцијалима, мало нам могу користити, јер ни они, као ни ми, њихови наводни носиоци, нису више слободни, нису више у служби ни човека, ни хуманитета. Врста, ков и функција тих потенцијала одређени су природом наше цивилизације. Ако је она промашена, ни наши потенцијали не могу бити спасоносни. Ако је правац рђав, оно што њиме иде, ма и добро било, ничему не служи.
Друга лаж којом нас рационализам храни јесте учење да је тај чудесни човек ту да победи, укроти, савлада и најзад измени природу (и у смислу животне средине, и у смислу њених закона), који се, очито рђаво смишљена, најчешће јавља као опструкција нашем неизбежном ходу пер аспера ад астра.
Ове две фундаменталне заблуде, потпомогнуте читавом оперативом историјских, моралних и духовних Двомисли, образовале су за нашу егзистенцију херметички хумани фрижидер, с вештачким, синтетичким условима живота, сличним онима што бисмо их, у неком артифицијелном мехуру, уживали на некој планети неподношљивог притиска или погубних климатских прилика.
Шта се ван нашег “мехура” догађа, тиче нас се једино уколико нас угрожава и уколико се може експлоатисати. Раздвојеност од оне темељне, више реалности, раздвојила нас је и међусобно, у општем “мехуру” за сваког од нас надувала и његов посебни. Створени су лажни услови живота у којима се не може живети истински живот.
Живот се може ту једино – имитирати. (У тој идеји псеудо-живота, синтетичког трајања, тој фатаморгани егзистенције посвећен је мој “Атлантис”.)
Има се, међутим, утисак да све више постајемо свесни наопаког карактера и погубне механичности своје цивилизације, да све више увиђамо њену основну двосмисленост и у њој разлоге које су извесни мислиоци тражили за трагичан раскол између наше егзистенције и нашег бића.
Све више смо незадовољни оним што нам нуди наводна неизвежност историје и наводна прогресивност овог модела цивилизације.
Ма колико половични, противречни, конфузни, па и манипулацијама подложни, извесни савремени ванстраначки покрети, извесне превентивне иницијативе – подупрте махом од младих људи – представљају заправо прве знакове неког будућег масовног отрежњења, ако, наравно, за њега буде времена.
Из тих разлога моје симпатије припадају Зеленом покрету, Пријатељима Земље, иницијативама за заштиту људских права (укључујући и права животиња), друштвима за борбу против смртне казне, покретима за ограничење науке, односно њену контролу; укратко свему што на овај или онај начин представља алтернативу „цивилизационом мехуру” у који нас је историја заробила и у којем јој је очевидна намера да нас – угуши.
Једном сам, у неком интервјуу, рекао да човек и ако пада мора махати рукама. Увек, наиме, постоји могућност да ће на време, пре коначног пада, научити да лети.
Остајем при томе.
Извор: www.borislavpekic.com
