Oве јубиларне године, када се, дакле, вриједи одати пошта и заслужном Алберту Фортису, могло би се очекивати да ће се обновити старе расправе по питању: „Чија је ՚Хасанагиница՚?“, поготово за потребе медијског спектакла, какав је, рецимо, испратио у задњих десет година и Петра II Петровића Његоша, лајтмотивским питањем: „Чији је Његош?”, или још глупљим: „Чији је наш Његош?
У предговору свог избора народних умотворина „Од злата јабука“ Васко Попа нема дилему: „Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права“[…]. Оваква тврдња тешко да би се могла поновити у данашњем времену, које скоро сасвим губи (до)слух и све мање може да слиједи или да препозна нашу народну поезију начином Васка Попе, који је, вјероватно, посљедњи српски пјесник што је успио да нашу народну поезију модернистички „препакује“ и направи излете у европски и свјетски оквир књижевног значаја.
Прије Попе, или у скоро исто вријеме, модернистичку адаптацију наше народне књижевне старине, какава се примила у свјетском контексту, извршиће и Иво Андрић.
Али још прије њих, златне латице наше народне поезије задивиле су учени европски свијет, што се понајприје може устврдити за „Хасанагиницу“, славну народну баладу која ове године обиљежава два и по вијека откад је италијански путописац Алберто Фортис објавио у оригиналу и у италијанском преводу у оквиру свог путописа „Путовања по Далмацији“ (Viaggio in Dalmazia). Балада је вјероватно настала између 1646. и 1649. године у Имотској крајини, живећи у усменом облику све док је није открио италијански етнограф и путописац, а онда је препустио дивљењу великих умова и њених преводилаца, какви су Јохан Волфганг Гете (1777), Волтер Скот (1789), Александар С. Пушкин (1835), Адам Мицкијевич (1841).
Балада је имала највећи реноме у интерпретативној пракси, најразноврснија тумачења, свој живот у популарној култури, а, колико знам, у свим народима који тврде да је „Хасанагиница“ баш, или само њихова, још је дио лектире.
Ове јубиларне године, када се, дакле, вриједи одати пошта и заслужном Алберту Фортису, могло би се очекивати да ће се обновити старе расправе по питању: „Чија је ՚Хасанагиница՚?“, поготово за потребе медијског спектакла, какав је, рецимо, испратио у задњих десет година и Петра II Петровића Његоша, лајтмотивским питањем: „Чији је Његош?”, или још глупљим: „Чији је наш Његош?”
Милорад Дурутовић
