Koliko god da nam je zdravstveni sistem nepropustan i neproziran za pacijenta, naročito siromašnijeg, on se održava, i to upravo za siromašnije, na požrtvovanju do iznurivanja lekara i medicinskih sestara.
Mnogo je problema u našem medicinskom obrazovanju, još više u svakodnevnoj praksi. Velika većina tih problema su sistemski, pa su takvi i oni u kojima je najpresudnije čovečno ponašanje lekara prema pacijentu. Zanat nam je lekarski i komercijalizovan i birokratizovan, a društvo je pogubilo sve moralne kritirijume i teško je očekivati da zdravstveni sistem bude oaza vrednosti.
Opet, koliko god da nam je zdravstveni sistem nepropustan i neproziran za pacijenta, naročito siromašnijeg, on se održava, i to upravo za siromašnije, na požrtvovanju do iznurivanja lekara i medicinskih sestara. Zato je opasna, već stara, američka praksa da pravnici postaju arbitri u medicinskim sporovima, a posebno kada se nakalemi na naš, ipak od američkog, bitno drugačiji zdravstveni sistem.
U Srbiji već par decenija postoje pri svim ustanovama “zaštitnici prava pacijenata“, a tih prava, vidimo, svakodnevno je sve manje. Kada se pri uvođenju “zaštitnika“ upozoravalo na to da je lekar taj koji prvenstveno „štiti prava pacijenta“, nije vredelo. Medijska halabuka o lekarskim greškama bila je uporediva sa onom da u ekonomskim reformama moramo da počnemo sa prodajom izvorišta vode. Političari su popuštali, tako da danas u nacionalnom vlasništvu nemamo izvore vode, ali imamo jednu službu u zdravstvenom sistemu koja, manje više, ništa ne radi.
Iz tog iskustva nismo izveli nikakvu pouku. Sada se povodom slučajeva akušerskog nasilja, izvlače čitavi pravni dosijei, nudi „zaštita“ od ginekologa-akušera, čak se i pratilac porodilje doživljava kao neki zaštitnik od zlih lekara, a ne kao saradnik u najradosnijem činu.
Postajemo, ako već nismo, zemlja kverulanata (patoloških parničara), parničimo se i oko gramatike, kako ne bismo oko medicine!
Naravno, to parničenje nekome donosi korist. Po pravilu, nikada pacijentu.
