»Ја нисам књижевник. ЈА САМ РАЗБОЈНИК. Нека запамте аривисте, улизице, професорске њушке и сви ватрогасци духа: мени је потпуно врушт, још боље, мени је драго што нећу да уђем у историју српске књижевности…«
Тако је некад писао Мони де Були.
Бес и беда онога што се данас назива српска књижевност, разни кукци и кукавци са којима се некада борио Раде Драинац, Мони да Були , опет су на сцени.
Од тих кукурекала, од тих кукаца и кукаваца који се са сваком расподелом моћи сами распореде по форумима и редакцијама, немогуће је да се појави нова књига а камо ли нови писац.
Иако постоји четирсто књижевних награда, не постоји могућност да ту награду добије књижевни посленик којег они нису одабрали. Срески писци их додељују једни другима.
Звече на њима медаље ко на шарову вериге.
У свеопштем расулу као да нико није обратио пажњу на пропадање великих српских издавача. Нестали су Просвета, Нолит, БИГЗ… Препуштени транзицијском лудилу нестали су са културне мапе.
Писање ни о чему као основ друштвенополитичке подобности и лагер листа постмодерниста, понижавајућа и окупациона књижевност за чије каналисање су били задужени наши фулбрајтовци.
»Кабинетски продуценти рђаве литературе, семинарски пацови и фалсификатори стварности« говорио је о њима још Раде Драинац.
Нације које треба окупирати немају право на националну књижевност.
Сакривање од публике озбиљних писаца.
Појави се књига и прећуте је као да је књига свракин измет. Задатак је јасан – ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА Србије.
У сликарству, опет, своје место заузимају концептуалисти. Газда Сорос је имановао кустосе.
Шта ће књижевност, шта ће писци народу који треба да буде окупиранан.
Колико година треба да продје па да буде откривен неки нови Станислав Краков или Душан Јагликин, Георгије Божовић? Заборављен је Миодраг Булатовић.
Књижевност је маргинализована. Са једне стране ту су плачипичка лирична срања које пишу госпође и госпођице у годинама и на другом крају, романсиране житије светаца, лагер листа посмодерниста која служи да се растера публика. Књижевну публику. Које никад није било много. Откад су се појавили мобилни све је мање.
Као и новинарство и литература је сведочанство једног времена. Господари Новог Поретка не воле сведоке..
Коме су потребне Жељкове приче!
Да ли сте чули за књигу »Утуљена баштина«? утулили. Не може одавно да се нађе у књижарама угасили. Не може се сматрати образованим онај Србин ко није читао Станислава Кракова, Григорија Божовића…
Имали смо рат у комшилуку, и ту у кући , али све књиге написане о рату су прећутане, тако да није чудо што се нико од писаца не прихвата посла. Имамо транзицију и најстрашнији облик дивљег капитализма, а нико не сме ни да лане. Боје се Хаџи Чаршије Салијери. Такозване Друге или Дубоке Србије. Оне која држи власт у култури. Увек је таленат тај који је осуђен на пропадање. На ране, на испљувке крви… Удружују се ниже врсте. Мрави, пчеле. Неталенти.
Курјаци завијају дубоко у планинама. А лако их је препознати. На њих нема ловостаја.
Нестали су песници из јавности. Да ли знате да су у Србији нестали песници? Ако и постоје, толико су маргинализовани да живе на ивици егзистенције. Да није тужно било би смешно. Како може да живи народ који нема позију? Како се не убије?
Нема их у књижарама.
Нема у издавачким плановима. Нема их нигде а имамо најбоље песнике Европе. Нема књижевних часописа.
А ако постоје штампају се у педесет примерака.
»Да скрешемо буџет за културу« предложили су Черчилу кад је почиња Други рат.
»Шта ће нам победа без културе« рекао им је Черчил.
Извор: in4s.net
