До 1990. године и распада Југославије, фузија јужњачког фолка, наглашених оријенталних ритмова, дервишких мушких хорова, ритам машине, јаког гитарског звука, уз увођење низа продукцијских иновација и најмодернијих синтисајзера, тектонски је разорила каноне популарне музике не само у нашој земљи
Понедељак, 25 децембар, Галерија КЦ „Чукарица”, једно стотинак изванредних људи у публици, који су се пробили упркос блокади града, слуша десетак доктора наука и врхунских интелектуалаца који бираним речима говоре о квалитету и значају феномена „Јужни ветар” (ЈУВЕ). Испред слогана који су фанови направили и где пише „Јужни ветар се слуша, а не гледа”, седи лично Миле Бас, односно Миодраг М. Илић и чини се коначно добија сатисфакцију и признање и код елите. „Миле, јеси ли мислио да ће се овако нешто икад догодити?”, питам га док седећи поред њега модерирам разговор организован као представљање зборника радова о овом феномену који смо назвали „Пристајем на све – историја музичке групе ’Јужни ветар’” (издање ИЕС и Чигоја штампа). „Никада”, одговара поштено чувени оснивач феномена који је сигурно најважнија и најутицајнија појава у историји југословенске и српске популарне музике.
Књига која се појавила ове године са изванредним ликовним решењем Николе Костадиновића, резултат је прошлогодишње научне конференције која је припремана скоро пет година и изазвала је огромно интересовање како научне јавности тако и даље многобројних обожавалаца свега што је ЈУВЕ значио и оставио. Четири деценије после изласка првог Синановог албума, као почетка успона препознатљивог ЈУВЕ звука, окупили смо се да пробамо да одгонетнемо тајну музичког, културолошког па и антрополошког земљотреса који и даље љуља ове просторе. У пројекту су учествовали историчари, правници, социолози, политиколози, филмолози и чак троје врхунских етномузиколога који су из разних перспектива пробали да расветле наслеђе и значај највеће, вишедеценијске авантуре популарне музике на овим просторима. Бугарски музиколог Венцеслав Димов дао је фантастичну историју рецепције ове музике у својој домовини која је оријент добијала са запада и где Миле Китић и данас окупља петнаест до двадесет хиљада посетилаца.
Шкабо из „Београдског синдиката”, као један од говорника, лепо је објаснио како су некадашње сулуде жанровске поделе, које имају озбиљну идеолошку позадину, коначно померене и како се данас наслеђе разних жанрова спаја на различите начине и да остаје само јасна подела на квалитет који траје и синтетику која брзо нестаје. А чињеница да свакодневно излази понека нова обрада песама из ЈУВЕ репертоара, и да је на „Звездама гранда” било преко 450 извођења тог наслеђа, говори колико је то и даље инспиративно и незаобилазно. Ко уђе у свет „Јутјуба” видеће мноштво младих музичара који изводе форшпиле, бас деонице или гитарске бравуре које су оставили Сава Бојић и Јосип Бочек. Летошњу концертну сезону обележио је препун концерт на Ташу Јашара Ахмедовског, где су главни простор заузимали хитови са три албума урађена са ЈУВЕ продукцијом.
Наравно, наслеђе ЈУВЕ су и бројни судски спорови око извођачких права, власништва канала на „Јутјубу”, нерашчишћених личних и финансијских рачуна, јер овај бренд и песме и данас доносе велику количину новца. У књизи је и одличан текст о феномену Дискоса, чињеници да је поред Београда и Загреба, трећа највећа издавачка кућа у Југославији била из малог Александровца. И то је резултат рада ЈУВЕ.
Рад овог оркестра и издавачке куће дели се на неколико фаза. Најважнији је свакако период осамдесетих година када су се Миле Бас и Сава Бојић, двојица рокера из Лесковца и Чачка, нашли у народњачком оркестру Аце Степића и полако почели да праве сопствени израз. Након фолк класика са Душком Костићем и Горданом Стојићевић, долази поменути албум Синана Сакића и „Мико, друже мој”. Хармонику свира Драган Стојковића Босанац који се није дуго задржао да би са доласком Перице Здравковића био оформљен чувени трио. У наредних десетак година кроз овај пројекат прошли су врхунски инструменталисти, попут Јосипа Бочека, Лазе Ристовског, Фурде (свирао на чувеној турнеји из 1986. заједно са тада четрнаестогодишњим Звонком Демировићем). Тарабуке и бонгосе је брзо заменила ритам машина коју Миле уводи у исто време кад и рецимо „Систерс ов мерси” у Енглеској. До 1985 окупља се међутим чувена велика петорка, јер након Синана и Шемсе Суљаковић, стижу и Миле Китић, „хоџа” Кемал Маловчић те Драгана Мирковић након прекида сарадње са Новицом Урошевићем. До 1990. године и распада Југославије фузија јужњачког фолка, наглашених оријенталних ритмова, дервишких мушких хорова, ритам машине, јаког гитарског звука, уз увођење низа продукцијских иновација и најмодернијих синтесајзера, тектонски је разорила каноне популарне музике не само у нашој земљи. Миле је био, не само музички геније већ и иноватор у продукцији, начинима презентације и дистрибуције и другим облицима деловања. Како смо показали, управо је ЈУВЕ био прави југословенски андерграунд у земљи у којој је рокенрол култура била главни државни пројекат.
Резултат су милиони продатих тиража сваке године, што осим велике петорке укључује и сарадњу са Луисом, Ханком Палдум и другим великанима. Сладокусце и данас посебно инспирише циганско наслеђе ове традиције, а Миле увек прича о значају лесковачке махале Подворце као трајне инспирације, одакле долази и велики Мустафа Шабановић.
Но, ’91. доноси распад ове бајке као и државе у којој је настала. Распада се велика петорка, тржиште и цео систем продаје и дистрибуције, одлазе и Перица и Сава, и Миле креће из почетка уз двадесетогодишњег Банета Васића. У новим околностима са нешто измењеним звуком, јефтинијом продукцијом, ствара се ништа мање занимљив опус. Синан се враћа 1994. и настаје низ сјајних албума, уз још неколико Китићевих класика. Али у новом универзуму настају нови легендарни производи Срећка Шушића, Сузане Јовановић, Гојка, Нехруа, Индире, поменути албуми Јашара Ахмедовског… Оријент је благо потиснут услед нових околности. У први план долазе ритмови југа и модификована двојка, но остају синтесајзери и препознатљива рок и џез гитара повратника Бојића.
Миле ради смањеним интензитетом и у новом миленијуму, али оно што је у поменуте две деценије заједно са свим овим великанима оставио, нема конкуренцију на балканским просторима. Музичка фузија коју су створили извукла је на светлост дана потискивано наслеђе оријента које је овде постојало далеко пре доласка Османлија и које се лако препознаје и у византијском црквеном певању. Хришћанство није дошло из Ватикана, него из Јерусалима. Сви ти евроазијски слојеви неизбежно повезују народ на овим просторима и док се трагично међусобно убијамо као деведесетих, ипак сви слушамо исту музику. „Јужни ветар” је данас у околини препознат као један од најважнијих српских брендова, који сви народи једнако цене и у њему уживају.
Коначно, он је један од најважнијих доказа да коначно треба да направимо музеј народне музике у Београду. Да са поносом покажемо и изложимо богатство ове богате и разноврсне традиције коју би туристи и из наше земље, али сигурно из региона па и целог света са радошћу упознавали и посећивали. „Јужни ветар” би у том универзуму морао да има једно од почасних и кључних места. Звали то српским ворлд музиком, музичком фузијом, балканским блузом или како год, треба да га препознамо као аутентичан екстремно музички занимљив производ овог народа и да на њега будемо поносни. „Хвала им хвала за све!”
Миша Ђурковић
Извор: Политика
