„Вама је противно све што је Богу и поштеним људима угодно, ви сте од Бога одступили и сасвијем божији страх изгубили, ви не находите добра и поштења ни у чему нако у своје зло и безаконо самовољство. Ви немасте вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице“

У нашој историји, традицији и култури митрополит Петар Први, Свети Петар Цетињски, заузима посебно мјесто. Његове посланице су непоновљиво писано свједочанство о тадашњој Црној Гори, а могу послужити и за реално схватање заједнице у којој сада живимо.
Постоје дилеме да ли се ради о писмима, службеним документима, списима или бесједама исказаним на папиру. Посланице су много више од свега побројаног, са мотивом у народу и човјеку и свему шта их је чинило и пратило у том времену, као и сопственој одговорности према њима.
Пишући предговор за „Фреске у камену“ штампане 1965. године, Чедо Вуковић каже: „Посланице владике Петра су ослобођене национал-романтичарског мита, у њима нема националне самољубивости, егзалтације, шаблонског пустофразерства, оне су и по изразу и по садржини и по тону, трезвена, објективна, на земљу спуштена ријеч“.
Све оно чиме је Црна Гора била циљно и вјештачки затрпана дуго година и онога што јој је, у овом тренутку крајње неопходно, трезвена, објективна и на земљу спуштена ријеч.
У предговору Вуковић констатује: „Посланице су писане руком коју боли оно о чему је ријеч“.Та бол је вјероватно продуковала многе клетве, али и благослове изречене у посланицама народу који је имао „дубоко усађен однос према вјери и вјеровању“.
Тај дубоко усађени однос народа у Црној Гори према вјери и вјеровању је, у једном кризном моменту, резултирао феноменом литија које су успјеле потпуно да промијене друштвено-политички тренутак у цијелој држави.
То нијесу урадиле партије програмским активностима нити самозване „народне вође“ већ огроман број грађана широм Црне Горе, који су своју одлучност да се одупру убрзо потврдили, и наставили да потврђују на гласачком мјесту.
Владика Петар Први је својим посланицама покушавао да утиче на менталитет црногорског народа. Свјестан његових врлина и мана 1825. године се обратио посебном посланицом Црногорцима и Брђанима у којој их је подсјетио на њихову храброст у борби за слободу, али и на преклињања да престану домаћи крвави обрачуни.

Између, осталог, наводи: „Но будући да вам је милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети и желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела вратите и да један другоме крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, него вам је драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом… Ви сте од свакога цара и краља слободни, да ви нико не заповиједа, но нијесте један од другога, ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете. Вама је противно све што је Богу и поштеним људима угодно, ви сте од Бога одступили и сасвијем божији страх изгубили, ви не находите добра и поштења ни у чему нако у своје зло и безаконо самовољство. Ви немасте вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице“.
Своје посланице је Свети Петар Цетињски почео да пише од 1788. године, много прије неких идеологија и пођела које су настале међу нама.
Идеологија као система вриједности које су углавном ослоњене на природу и карактер човјека у одређеном времену и на одређеном простору, са релативно ограниченим трајањем и како се показало ипак са малим утицајем на духовност народа у Црној Гори.
Та духовност је, у добром дијелу, одољела разграђивању етике и морала, похари и грабежу, корупцији и организованом криминалу, злоупотребама положаја и моћи, односно приватној држави дугогодишње власти на челу са ДПС-ом, док је у исто вријеме један велики дио народа тихо „нестајао“ са аспекта егзистенције и нормалног живота.
Како све наведено полако добија епилог кроз многобројне истраге и потенцијалне судске поступке стварајући услове за промјену начина функционисања државе, размишљања и осјећања свих њених грађана, најважније би било да се својим понашањем никада више не враћамо наведеном садржају посланице из 1825. године.
Да докажемо да припадамо савременом свијету, са спознајом наших врлина и мана, да будемо солидарни и коректни једни према другима, без обзира на било које опређељење.
Да имамо дубоко поштовање према нашој историји, традицији и свим нашим прецима. Да обезбиједимо што бољу будућност новим генерацијама.
Да што спокојнији дочекујемо све године које долазе, барем у односу на оно што од нас зависи.
Ратко Кондић
Извор: Дан
