Они умањују животну енергију особи која носи болна сећања из детињства и младости, попут разних несрећа, неуспеха, одбацивања, издаја, разочарања и раскида, а који су повезани с бесом, стидом, страхом, тескобом, осећањем ниже вредности, љубомором, разочараношћу
Од појаве психоанализе пре више од стотину година, опште је прихваћена идеја да нечије детињство у значајној мери одређује особине одрасле личности.
Трансакциона анализа отишла је корак даље јер тврди да сваки одрасли човек у себи носи своје „унутрашње дете”, као и да то дете на основу својих доживљаја и порука које добија од родитеља ствара неку врсту сценарија свог будућег живота. Међутим, много је примера да је неко имао ужасно детињство, а да је израстао у позитивну особу. Другим речима, нечија неповољна прошлост има утицаја, али никако није директни узрок нити је оправдање за нечије негативне особине. Нису толико важни ни негативни догађаји које је неко доживео у својој прошлости колико су важни искривљени закључци које је дата особа извела из ових доживљаја. Управо ти закључци о себи, другима и свету, које је особа „научила” служе као правила по којима касније живи. Када током одраслог живота људи одбаце закључке за које су се уверили да су погрешни, и замене их исправним, тада њихова неповољна прошлост престане да их дефинише као особе.
Линија живота
Свако ко се осврне иза себе и погледа линију свог протеклог живота може препознати разноразне догађаје и ситуације у којима се лоше осећао. То могу бити несреће, неуспеси, одбацивања, издаје, разочарања, раскиди, разводи итд. Свака од ових ситуација повезана је с неким непријатним осећањем: бесом, стидом, страхом, тескобом, осећањем ниже вредности, љубомором, разочараношћу, итд. Зато свако од ових болних сећања ствара неку врсту „емотивног чвора” на линији живота.
Како су емоције нека врста психичке енергије – име долази од лат. е- и movere, што значи „покренути” – сваки од ових чворова за себе везује извесну енергију коју одузима од животне енергије или елана дате особе. Према томе, што је више ових емотивних чворова у нечијој прошлости, особа је с мање животне енергије.
У дубини психе ови емотивни чворови функционишу као психички комплекси. Сваки комплекс је састављен од одређеног уверења и емотивног набоја. Комплекси отежавају свакодневно живљење тако што се активирају сваки пут када се у савременом животу појави нешто што је слично са садржајем комплекса. Сличност особу подсети на прошлост, ослободи се емотивни набој из прошлости, а њена реакција на садашњост постаје или претерано интензивна или неодговарајућа на неки други начин. Без обзира да ли то тумачимо психичком пројекцијом или регресијом особе у неко прошло стање, комплекси ометају функционисање у садашњости.
Како емотивни чворови везују и одвлаче животну енергију и замагљују поглед на стварност, они су нешто чији настанак треба спречити или ако су настали, треба их размрсити.
Најбољи начин да се спречи стварање ових емотивних чворова јесте разговор с другим блиским људима. Непријатна осећања фокусирају свест на проблем, због чега онај ко их доживљава губи ширину и дубину сагледавања проблема. Други су ту да особа с њима „свари” дату ситуацију, да је сагледа шире и дубље, да јој не припише превелику важност. Из сваке негативне ситуације може се нешто научити што је корисно, али то ново знање не сме бити такво да ограничава или сужава изборе у новим животним ситуацијама.
Све ово посебно важи за децу. Родитељи по природи ствари добро познају своју децу и могу приметити да се дете лоше осећа, да га нешто мучи. Њихов задатак је да тада сазнају шта дете мучи и да му својим знањем и одраслим размишљањем помогну да дату ситуацију „свари” како не би настао емотивни чвор.
Разговор помаже
Када је реч о одраслим људима који имају емотивне чворове, увек је најбоље разговарати с неким стручним. Психотерапија није само за поремећене, већ и за људе који воде рачуна о менталној хигијени. Исти ефекат има и разговор с неким саветником или компетентним коучом. Самим тим што своје доживљаје претвара у речи, особа почиње много јасније да размишља о болним сећањима.
Ако нема доброг саговорника, особа може помоћи сама себи. Враћајући се и преиспитујући своје емотивне чворове из прошлости, особа их може сагледати на нови начин, шире и дубље, и тако им одузети важност, чиме смањује енергију „заробљене” емоције. То је оно што се назива „рад на себи”. Сви они које муче повремена сећања на догађаје који су старији од годину и по, требало би да се усмере на разрешење својих емотивних чворова.
Зоран Миливојевић
Магазин Политика
