Често осећамо како нас други ограничавају. Верујемо да бисмо били битно другачији да није тих ограничења. Значи ли – да није и других, или макар тих-и-тих других? Али других увек има, у врло раном периоду по рођењу почињемо да схватамо да нисмо сами на свету, па чак и да нисмо његов центар. Неки то, додуше, никад до краја и правилно не схвате, али то је један од маркера стабилног личног развоја. А опет, да није тих-и-тих других, били би неки други-други, који би нас опет ограничавали, тако у круг. Туђе воље, интереси, склоности ограничавају наше, свет нас скучава предрасудама, инерцијама, пасивношћу, надметањем, подвлашћивањем, грабежљивошћу, исмевањем, разним страстима и слабостима, временитошћу, трошношћу и тварношћу најзад.
Али и сами смо такви – страсни и слаби, временити, трошни и тварни, па и ми смо ти који некога ограничавају, који формирају тај зид „света“ који је око сваког од нас. Који нас истовремено повезује и дели, повезује у оном „људском сувише људском“, а дели често у оном што су себи осећамо најдубљим и најтоплијим.
Али тако је то, не можемо мењати читав свет и све људе, а само себе не. Или их оцењивати само према својим критеријумима или потребама. Не можемо само тек тако, снагом воље, или неким ћирибу-ћириба учинити да сва та ограничења, границе просто нестану, да такав и такав свет и такви и такви људи нестану, или да се у трену темељно преобразе. О томе сањамо, то уписујемо у наше виђење како би идеални или макар бољи свет требало и како би могао и морао да изгледа, то пројектујемо и у своје виђење есхатолошког исхода нашег и свеопштег постојања, али док смо овде, те границе су ту и морамо рачунати са њима. Можда не сасвим се помирити, али са њима рачунати.
Шта онда да радимо? Да схватимо да је густина, чврстина, снага тих граница у основи једино до нас. Да их ми можемо омекшавати, чинити флексибилнијим, са понеком пукотином кроз коју проструји дах или светлост. Тако што пазимо на наше односе са другима, тако што смо свесни да су то границе које једни другима стварамо, да су ти окови наше заједничко власништво и одговорност, а да оне нису наша суштина, наш живи живот и живот света у перспективи вечности.
Свет је затвор, решетке су око нас, све те речи, слике, навике, форме и све остало. Али наше је да се кроз те решетке провлачимо, да их преобраћамо у нешто за нас макар привремено корисно, да схватамо као да оне нису све што постоји и да ми постојимо мимо и ван њих, да оне нису сва наша судбина и да свакако нису ми. Да тежимо светлећим и зрачним срцима других, колико год пригушена била, а то можемо само смањујући своје страсти, сујете, самољубље, себе у центру и себе на врху. Пустимо другог да каже и да осећа и да дела, разумимо га из његове перспективе, понекад бар, и видећемо како се решетке колико-толико размичу. Бар толико да, макар и на тренутке, видимо другог осветљеног оним што стварно јесте и што би могао и требало да буде, и кроз њега – оно што јесте и за шта верујемо да ће свакако једном бити – за све нас. И према чему, као вођени светиоником кроз олују, треба да управљамо овај свет – колико је до нас – и свако наше делање, сваку вољу, сваку па и најситнију мисао.
Владимир Коларић
Извор: Компас инфо
