Vladimir Pištalo svakom svojom knjigom peva o svetu. Čak i kada je to na prvi pogled svet pojedinca – Andrićev i Teslin, Maltezeov i Aleksandrov – njegov čitalac uvek dobija „priču iz celog sveta”.
Po čemu se ova knjiga razlikuje od prethodnih Pištalovih knjiga?
Pre svega, po tome što je glavni junak – žena. I to jedna od žena koje je istorija previdela i čije ime čitaocu ne znači ništa.
Ozana Bolica je osamnaestogodišnja Peraštanka, ćerka kapetana broda i unuka kapetana broda. Obrazovana devojka koja se uči čipkarstvu, mada joj daleko bolje idu leut i učenje jezika. Ozana je, iznad svega, talentovana za pisanje, ali to nikad neće saznati. Izgovoriće ovaj roman u ime žena koje su neizgovorenim pričama oslikale svoj život.
Ozanin život u tri sveta počinje gusarskom otmicom. Prodata na pijaci robova Pištalova junakinja dospeva u prvi od svetova koji joj predstoje – Tunis. Tu doživljava i prve promene i otkrića, uči novi jezik, novu kulturu. Tu se formira vrtlog koji će se ponavljati i u sledećim svetovima – ropstvo, ljubav, rat, sloboda.
Ozana će iz Tunisa dospeti u Ameriku, odatle nazad u Evropu. Tako će napraviti svoj „trougao putovanja” prepoznajući sebe u „energijama koje je nose”. U Americi će biti Evropljana – Engleza i Francuza – ali oni će se međusobno razlikovati koliko i Indijanci i Venecijanci. Peraštanska kći će u svakom svetu nositi novo ime, kao novu ulogu, ali će sačuvati čvrsto jezgro identiteta obnavljajući ga sećanjima i, kad god je moguće, pričama o Perastu.
Ozana zahvata svet i prinosi ga svojim čulima, onako kako se šakom zahvataju more i pustinja. Radoznala, gledajući ispod oka, ne prestaje da se čudi. Ona ne osuđuje, ne nameće, ne prezire. Ona prihvata. Njena snaga nije u otporu, nego u istrajavanju.
Početak je 18. veka, muškarci su gospodari i učitelji. Ozana kaže: „Svi su bili ludi na svoj način. Svi u svojim transovima. Deo mog ludila je bio razumevanje drugih”.
Rukovodeći se savetom svog najboljeg učitelja, Venecijanca Kabianke – „Ako ne smeš da pogledaš istini u oči, onda si kukavica. A ako život provedeš zureći u strahote, onda si budala” – Ozana odlučuje da ne bude budala. A svakako ni kukavica. U svim svetovima u koje dospeva najpre biva nevidljiva, a kad reši da postane vidljiva – progovori leutom.
„Za leut sam mogla reći – ovo sam ja!”// „Uzela sam leut u svoje ruke. Uzela sam život u svoje ruke.”
Život voli Ozanu Bolicu, bez obzira na strahote, jer je odvodi na putovanje na kakvo je obična ženska sudbina nikad ne bi odvela. Život joj otkriva njenu jedinstvenost. Umesto jedne od istovetnih ženskih biografija, njen život postaje avanturistički roman. Paradoksalno, gusarskom otmicom Ozana Bolica biva oslobođena.
Po čemu je ova knjiga prepoznatljiva kao Pištalova?
Po oživljavanju mitova. Po metamorfozama. Po slikama sveta. Po spajanju najudaljenijih tačaka vremena i prostora. Po dobronamernosti. Po znanju i intuitivnosti. Po razumu i osećajnosti. Osim toga, ovo je još jedna Pištalova knjiga koja dugo traje u čitaocu. Knjiga neiscrpne energije, nepresušnog nadahnuća, dašak uvek svežeg vazduha. Za usamljene i zatvorene, i za otvorene i radoznale. Knjiga koja ne povređuje, ne rastužuje, ne ponižava – ni čitaoca, ni svoje likove, ni svet… Pištalovo pisanje je poziv na zajedničko divljenje. Predmeti koje opisuje se udvostručuju, učetvorostručuju – kao u sobi sa ogledalima. Kada piše o talasima, otkriva nam novu dimenziju talasa. Opisano nije ni samo dobro ni samo loše, ni samo strašno ni samo utešno, već sve to odjednom, i na kraju – lepo. Kao gusari. Kao Arapi. Kao Puritanci. Kao Indijanci.
Utisak da Pištalo uvek piše putopis dolazi ne samo iz opisivanja različitih krajeva sveta, nego i iz njegovog zadivljenog odnosa prema svetu. To su zanosne, opčaravajuće lekcije u kojima svet biva preporučen pomoću detalja, treptaja i titraja, zrnaca i svetlaca.
Čitanjem Pištalovih knjiga čitalac nadrasta sebe. Pisac ga neprestano iznenađuje svetom. Prestajemo da rastemo onda kad prestanemo da se čudimo. To nam se u Pištalovim knjigama neće desiti.
Tatjana Janković
Izvor: Dnevnik
