УМЕСТО БЛЕСКА БЕХАРА У СНУ: Портрет Милоша Црњанског мајстора Саве Шумановића

Та­ко је Сол Бе­лоу де­фи­ни­сао смрт.

У ме­ђу­вре­ме­ну сли­ке по­сто­је и мо­же­мо да ужи­ва­мо у њи­ма.

Хај­де­гер је ре­као да ни­је пи­та­ње има ли жи­во­та по­сле смр­ти већ има ли жи­во­та пре смр­ти. Наш јед­но­став­ни од­го­вор је да има жи­во­та. Је­дан од ње­го­вих из­ра­за су сли­ке.

На­ша Дрен­ка Ви­лен из Harcourt Brace-а, уред­ни­ца ко­ја је Аме­ри­кан­ци­ма от­кри­ла Мар­ке­са, го­во­ри­ла ми је ка­ко,од кад је ста­ри­ја, у га­ле­ри­ја­ма пр­во­ди са­мо по сат вре­ме­на.

– Ни­је чу­до. – про­ко­мен­та­ри­сао је по­кој­ни Ни­ко­ла Мир­ков . – јер сли­ке зра­че.

Про­шао сам ки­ло­ме­тре га­ле­ри­ја у мно­гим гра­до­ви­ма на пар кон­ти­не­на­та.

Ко­ли­ко сам сли­ка пре­по­знао зна­њем а ко­ли­ко сам их иза­брао ср­цем? Не знам

***

Пор­трет ко­ји је на­сли­као Са­ва Шу­ма­но­вић леб­ди иза мог по­тиљ­ка. Гле­дам га кад до­ла­зим и кад од­ла­зим на по­сао. Оста­ли део вре­ме­на, он де­лу­је сво­јим прису­ством. Ве­сна Бу­ро­је­вић, је­дан од нај­ве­ћих струч­ња­ка за овог сли­ка­ра, ми је ре­кла да пор­трет ни­кад ни­је био у Ши­ду. На­стао је у Па­ри­зу 1921.

То је не­ти­пи­чан Шу­ма­но­вић.

Не­ма бле­ска бе­ха­ра и сне­га и не­ма шо­ро­ва ни ру­жи­ча­стих ак­то­ва ни гро­жђа. Не­ма шид­ске све­тло­сти и пре­де­ла као да их ни­кад ни­смо ви­де­ли, као да их они ко­ји жи­ве у Ши­ду до­сад ни­су ви­де­ли. Или као да су их ви­де­ли у сну. Ова сли­ка ли­чи на екс­пе­ри­мен­те из два­де­се­тих на ко­ји­ма је ис­пи­сан број као у не­кој фа­бри­ци и кла­ни­ци. На сли­ци је леп мла­дић сли­чан оном на чу­ве­ној фо­то­гра­фи­ји са два сла­па ко­се. Име мла­ди­ћа је Ми­лош Цр­њан­ски.

Цр­њан­ски је за­пи­сао:

Ле­жа­ћу по цео дан у тра­ви и гле­да­ћу у не­бо. Сва­ки дан ће има­ти но­ву бо­ју. И те бо­је уми­ри­ће мо­је очи а ја сам сав ми­ран кад ми се сми­ре очи.

Је­дан ре­вер му је црн дру­ги плав, кра­ва­та је цр­на а ко­шу­ља пла­ва. Угао уста као да за­те­же уди­цу. И бе­о­ња­че и ша­ре­ни­це у очи­ма су си­ве. Сли­ка је по­де­ље­на из­ме­ђу све­тло­сти ко­ја је пла­ве бо­је и сен­ке. Око на там­ној стра­ни у сен­ци је све­тло. У ње­му је ма­ла цр­на зе­ни­ца. Око на све­тлој стра­ни сли­ва се са сле­по­оч­ни­цом. По­ла тог чо­ве­ка ви­ди нај­пре­ци­зни­је, по­ла не ви­ди ни­шта. Из чо­ве­ка још зја­пи рат.

То је онај рат у ко­ме је уче­ство­вао Вит­ген­штајн и Апо­ли­нер и Кра­ков, у ком је умро Тракл и Франц Марк. Пла­ви Ко­њи. Ти­гар и ли­си­це и Суд­би­на Жи­во­ти­ња. Рат у ко­ме је чо­ве­чан­ство по­ка­за­ло се­би фо­ви­стич­ко ли­це. До­тад је док­тор Џе­кил се­део у Лон­до­ну а ми­стер Хај­да је по­слао у ко­ло­ни­је. Он­да се ми­стер Хајд вра­тио и по­жу­рио на Со­му.

То је ча­ђа­ви и гво­зде­ни чо­век ко­ји се вра­тио из Га­ли­ци­је. И про­ти­че Ви­сла на­тра­шке ван сми­сла. Сли­ка је и пер­со­нал­на и им­пер­со­нал­на. На њој исто­вре­ме­но има и не­ма ни­ко­га

Три го­ди­не по­сле ра­та, на ли­цу Цр­њан­ског, Шу­ма­но­вић је на­сли­као тре­ну­так у ко­ме је свет про­пао.

Дај­те ме­ни са­мо ша­ку зра­ка и ма­ло бе­ле ју­тар­ње ро­се, оста­ло вам на част.

Ње­му је све оте­то.

А оста­вље­не су му коц­ки­це за сла­га­ње. Он сри­че

Да да! ДА­ДА!

Чо­век пе­ва по­сле ра­та.

Али шта?

Је ли то онај ко­ме је опро­стио Со­дер­ма­јер?

Наш пе­сник је са­њао о све­по­ве­за­но­сти.

Он је имао и пре­о­би­ље на­да и бе­са и био од­ре­ђен тре­шње­вим цве­то­ви­ма са дру­ге стра­не пла­не­те. Али не на овој сли­ци.

Цр­њан­ски је за­бе­ле­жио:

Чо­век ко­ји ма­ње жи­ви а ви­ше ми­сли по­ста­је све хлад­ни­ји и као не­ки кри­стал твр­ђи. По­ста­је ире­а­лан. Про­пу­шта све­тлост и она се у ње­му ло­ми као у не­кој при­зми.

Упи­та­ће­те где је онај ви­шак сен­ти­мен­та ко­ји се из пе­сни­ка из­ли­вао сва­ком при­ли­ком. Да ни­си сад не­где на­сме­ја­на \ бо­га­та и ра­се­ја­на \ где смех ври? Је ли то мла­дић ко­ји је пре­вео Шан­ти­ћа у су­ма­тра­и­зам а Бог­да­ну По­по­ви­ћу об­ја­шња­вао мо­дер­ну. Је ли то онај ко­ји је во­лео Бран­ка за­то што се по­све­тио еро­ти­ци, ша­ли и уте­као од на­ших мрач­них те­ма. Стра­шна сен­ти­мен­тал­ност је у Па­ри­зу сло­ми­ла Шу­ма­но­ви­ћа. Да ли је од те се­те уте­као Цр­њан­ски ? Овај сли­кар је очи­глед­но био не­сре­ћан. Овај пе­сник на­из­глед ни­је. Али Цр­њан­ски је за­пи­сао: Био сам не­по­ко­ле­бљив у сво­јим ту­га­ма, за­ми­шље­но­сти и мут­ном осе­ћа­њу са­мо­ће.

– Мом при­ја­те­љу. – на­пи­сао је Шу­ма­но­вић.

Шта се де­ша­ва?

То мо­же упи­та­ти слеп оно­га ко­ји ви­ди.

А ко­га да пи­та онај ко­ји ви­ди?

Владимир Пиштало

Извор: dnevnik.rs