Kratka istorija (ne)jednakosti po Tomi Piketiju: Kineski socijalizam i mane savršene digitalne diktature

 Faktori promene: globalno zagrevanje i sukob ideologija

Sve promene pomenute u ovoj knjizi, bilo da se radi o socijalnoj državi, progresivnom oporezivanju, participativnom socijalizmu, izbornoj i obrazovnoj jednakosti ili napuštanju neokolonijalizma, mogu se desiti samo ukoliko dođe do snažne mobilizacije i drugačijeg odnosa snaga. U tome nema ništa čudno. U prošlosti kolektivne borbe i pokreti uvek su omogućavali da se stare institucije zamene novim. No, ništa nas ne sprečava da predložimo plan za miran razvoj događaja u kom bi novi društveni i politički pokreti uspeli da mobilišu veliku većinu birača i dođu na vlast zahvaljujući ambicioznim platformama za promenu. Međutim, prethodna iskustva ukazuju na to da se velike istorijske promene dešavaju prilikom kriza, napetosti i sukoba. Naravno, ekološke katastrofe su faktor koji može da ubrza tok promena.

Teoretski posmatrano, mogli bismo se nadati da će opasnost od ovih katastrofa, čije postojanje potvrđuju naučni radovi, biti dovoljna da podstakne ljude na pokret. Nažalost, možda će samo opipljiva i vidljiva šteta, veća od ove dosad pretrpljene, uspeti da razbije konzervativizam i u temelju potresti sadašnji ekonomski sistem. U ovom trenutku niko ne može predvideti kako će se to tačno manifestovati. Znamo da nam u odnosu na predindustrijski period preti povećanje globalnog zagrevanja od verovatno najmanje tri stepena tokom XXI veka, i da bi samo potezi odlučniji od dosadašnjih pomogli da se ta pretnja izbegne. Sa tri stepena toplijom planetom, izvesno je samo da nijedan model ne može predvideti sve lančane reakcije izazvane brzinom plavljenja gradova, a u mnogim državama bi mogla da zavlada pustinjska klima.

Degradacija životne sredine već je u toku, a možda su prvi predznaci kataklizme ubrzani gubitak biodiverziteta, povećanje kiselosti okeana ili smanjenje plodnosti zemljišta. U najcrnjem scenariju, znaci će doći prekasno da bi se izbegli međudržavni sukobi oko resursa, a moraćemo da čekamo čitave decenije da bi došlo do njihove eventualne obnove. (U romanu Rouge impératrice iz 2019, Leonora Miano zamišlja u 2124. godini najzad ujedinjenu moćnu afričku federaciju koja nakon klimatskih i nuklearnih katastrofa XXI veka, uspeva da prevaziđe zamke globalizacije zapadnog tržišta i naposletku uprkos svojim predrasudama i ozlojeđenosti ipak pruža ruku evropskim izbeglicama.)

Takođe, postoji mogućnost da će naredni talasi jasnih pokazatelja, kao na primer učestalije izbijanje požara i prirodne katastrofe, biti dovoljni da pokrenu svest o važnosti spasavanja planete i da će opravdati potrebu za dubokim preobražajem ekonomskog sistema i novih oblika intervencionizma, kao što se desilo nakon krize iz 1930. Kada dovoljan broj ljudi bude uvideo dramatične posledice trenutnih procesa u svom svakodnevnom životu, stav prema slobodnoj trgovini će se možda sasvim promeniti. Takođe, možemo predvideti neprijateljske reakcije prema državama i društvenim grupama čiji stilovi života najviše doprinose ekološkom zagađenju, počev od najviših klasa Sjedinjenih Država, Evrope, kao i ostatka sveta. (Moguće je da ćemo nakon predstojećih katastrofa omrznuti hirove tehnomilijardera uvek spremnih da podrže najluđe geoinženjerske pretpostavke koje bi mogle da im omoguće da izbegavaju jednostavna i njima odbojna rešenja – plaćanje poreza, skroman život – i nadalje da koriste svoje privatne avione i svemirske letelice.)

U tom smislu, vredi napomenuti da zemlje severa, uprkos malobrojnosti stanovništva (oko 15% svetske populacije za Sjedinjene Države, Kanadu, Evropu, Rusiju, Japan), predstavljaju skoro 80% kumulativnih emisija ugljenika od početka industrijske ere. Ovo se objašnjava činjenicom da su godišnje emisije po glavi stanovnika dostigle izuzetno visok nivo u zapadnim zemljama između 1950. i 2000. godine, odnosno između 25 i 30 tona po glavi stanovnika u Sjedinjenim Državama i oko 15 tona u Evropi. Ovaj nivo emisija je sada počeo da se smanjuje. Početkom 2020-ih on je opao na skoro 20 tona u Sjedinjenim Državama i 10 tona u Evropi. Za razliku od Kine čija je emisija ugljenika porasla. Godišnje po glavi stanovnika iznosila je ispod 5 tona do 2000, a između 5 i 10 tona između 2000. i 2020. Kako stvari trenutno stoje, Kina će možda dostići zapadni životni standard, a da pritom nikada nije dostigla nivo emisija poput onog na Zapadu.

Ovo se svakako delimično objašnjava napretkom koji je postignut u pogledu svesti o globalnom zagrevanju i raspoloživim novim tehnologijama. Međutim, potrebno je relativizovati ideju da je „zeleno prosvetiteljstvo“ nastalo sasvim nedavno na planeti nudeći joj već gotova rešenja. U stvari, već jako dugo, skoro od početka industrijske revolucije, sumnja se da ovo ubrzano sagorevanje fosilnih goriva može imati štetne posledice. To što se vrlo sporo i malo toga preduzima na ovom planu, naročito je u vezi sa društveno-ekonomskim interesima koji imaju dalekosežne posledice po odnose među državama, kao i unutar samih država.

Ublažavanje posledica globalnog zagrevanja i finansiranje mera prilagođavanja za najugroženije države (posebno na Jugu) zahtevaju sveobuhvatnu transformaciju ekonomskog sistema i raspodelu bogatstva, što zahteva uspostavljanje novih političkih i socijalnih koalicija na globalnom nivou. Pomisao da svi moraju izaći kao pobednici iz te igre, jeste opasna i umrtvljujuća zabluda koje se moramo rešiti što pre.

Kineski socijalizam, mane savršene digitalne diktature

Osim pitanja životne sredine, nadmetanje državnih i ideoloških snaga jedan je od glavnih faktora koji mogu ubrzati političke promene. Jedno od suštinskih pitanja tiče se budućnosti kineskog režima sa njegovim prednostima i slabostima. Ukoliko ne posustane u međuvremenu, Narodna Republika Kina će u narednim decenijama postati vodeća svetska ekonomska sila, iako niko ne može predvideti u kom roku i za koji period. (Izraženo paritetom kupovne moći, kineski BDP je premašio američki BDP iz 2013. godine. Međutim, u pogledu godišnjeg nacionalnog dohotka po odraslom stanovniku, Kina ostaje na tri puta nižem nivou od Zapada: oko 15.000 evra u Kini prema skoro 40.000 evra u zapadnoj Evropi i 50.000 evra u Sjedinjenim Državama. Po trenutnoj stopi konvergencije – 5% godišnje – jaz bi mogao da nestane do 2040–2050. Kina će možda do tada imati dvostruko više stanovnika i dvostruko veći BDP od ukupnog BDP-a Sjedinjenih Država i Evrope.)

Ako uporedimo aktuelne ekonomske sisteme Kine i Zapada, najupadljivija razlika je nesumnjivo svojinski režim, a posebno značaj obima javne svojine. Udeo javnog kapitala (svi nivoi vlasti) iznosio je oko 70% u Kini 1978. godine, u trenutku kada su reforme započete, da bi naglo opao u periodu 1980–1990. i do sredine 2000-ih, i zatim se ustalio na oko 30% nacionalnog kapitala od sredine 2000-ih.

Pored ove mešovite ekonomske strukture i jake državne kontrole nad kompanijama, druga ključna odlika „socijalizma sa kineskim karakteristikama“ – kako režim u Pekingu voli sam sebe da naziva – predstavlja dominantno prisustvo Komunističke partije Kine. Komunistička partija Kine imala je više od 90 miliona članova 2020. godine, odnosno oko 10% odraslog stanovništva. Po mišljenju režima, čiji se zvanični stavovi svakodnevno iznose u listu Global Times, demokratija na kineski način je superiornija u odnosu na širok asortiman stranaka prisutnih na izborima u zapadnom svetu, jer kineska demokratija poverava sudbinu države motivisanom i odlučnom bataljonu, pažljivo odabranom uzorku stanovništva koji je, na kraju krajeva, posvećeniji opštem interesu od zapadnih političara, prevrtljivih i povodljivih. (Mlad student u doba protesta na Tjenanmenu, glavni urednik lista Global Times, Hu Sidžin, voli da podseti da su mu separatistički ratovi u Jugoslaviji ukazali na važnost postojanja jedne trezvene partije i odlučivanja unutar partije, i na pogubnost prepuštanja izbornim strastima pri donošenju osetljivih odluka u vezi sa definisanjem granica ili svojinskim režimom.)

Međutim, u praksi taj režim sve više liči na savršenu digitalnu diktaturu, toliko savršenu da niko više ne želi ništa slično. Model odlučivanja unutar partije je sumnjiv tim pre što o njemu nema nikakvog traga, dok, s druge strane, svi sve jasnije vide uspostavljanje opšteg nadzora stanovništva na društvenim mrežama, represiju nad neistomišljenicima i manjinama, brutalizaciju izbornog procesa u Hong Kongu, pretnje sistemu izborne demokratije na Tajvanu. Čini se da je sposobnost takvog režima da zavede javno mnjenje stanovnika drugih država (a ne samo njihovih lidera) donekle ograničena. Moramo dodati nagli porast nejednakosti, ekstremnu netransparentnost koja prati raspodelu bogatstva, osećaj društvene nepravde koji iz toga proizlazi, a koji se ne može večno zataškavati sa nekoliko zatvorskih kazni i ostrakizmom.

Najavljeni demografski pad i ubrzano starenje stanovništva takođe će predstavljati velike izazove za režim i mogli bi dovesti do toga da Indija zameni Kinu na mestu vodeće svetske ekonomske sile druge polovine XXI veka. (Nakon 2028, u Indiji će verovatno biti više stanovnika nego u Kini. Ako izuzmemo to što Indija mora da prevaziđe svoje veoma teško nasleđe nejednakosti i više uloži u obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu, čuvajući se zapadanja u komunitarizam i autoritarnih hinduističkih nacionalista koji su trenutno na vlasti, što neće biti za vijeke vijekova, onda vidimo da raspolaže parlamentarnim, federalnim i izbornim institucijama i slobodom štampe koji joj pruža solidniji politički temelj od kineskog (a koji je privlačniji i lakše se mogu primeniti u drugim državama.)

Uprkos svojim manama, kineski socijalizam ipak ima mnoge prednosti. Ukoliko zapadne sile istraju sa svojom zastarelom hiperkapitalističkom ideologijom, onda nije sigurno da će one uspeti da suzbiju rastući uticaj kineskog režima. Na ekonomskom i finansijskom planu, kineska država ima značajnu imovinu, daleko veću od njenih dugova, što joj daje sredstva za ambicioznu politiku, kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu, posebno u pogledu ulaganja u infrastrukturu i energetsku tranziciju. Nasuprot tome, zapanjujuće je primetiti da je udeo javne imovine svih vodećih zapadnih država početkom 2020-ih skoro jednak nuli ili negativan. Ne uspevajući da izbalansiraju svoje javne račune (što bi zahtevalo naplaćivanje većih poreza najbogatijim poreskim obveznicima), ove zemlje su nagomilale javne dugove, stavljajući sve veći deo svoje javne imovine na prodaju, tako da su javni dugovi na kraju neznatno premašili obim javne svojine.

Budimo jasni, bogate zemlje su bogate u smislu da je u njima obim privatnog bogatstva veći nego ikada, ali same države su siromašne. Ako se nastavi sa tim trendom, te države bi se mogle naći sa negativnom javnom svojinom, što bi značilo da vlasnici dužničkih hartija od vrednosti ne poseduju samo svu javnu svojinu (zgrade, škole, bolnice, infrastrukturu, itd), već i pravo udela pri naplati poreza budućih poreskih obveznika. (Kao skoriji primer ove tendencije možemo navesti projekat privatizacije kompanije „ADP“ (Aéroports de Paris), koji je usvojila francuska vlada 2019. godine, čijom prodajom se planira prikupljanje 8 milijardi evra, a ista ta vlada je državu lišila 5 milijardi prihoda godišnje ukidanjem poreza na bogatstvo i progresivnog poreza na prihod od kapitala. Bilo bi lakše da je direktno prenela vlasništvo na ljude kojima smanjenje poreza ide u prilog.)

Nasuprot tome, bilo bi sasvim moguće, kao što je u tim istim državama učinjeno u posleratnom periodu, ubrzano smanjivati javni dug, na primer, namećući veće poreze najbogatijim stanovnicima, i tako povratiti moć delovanja javnih vlasti. Preduslov za to je sticanje svesti o mogućnosti postojanja mnoštva različitih odluka, političkih i društvenih mobilizacija koje, nažalost, mogu da dovedu do nastanka novih kriza s obzirom na vladajući konzervativizam.

Kineski režim raspolaže i drugim prednostima. Kada bude došlo do klimatskih katastrofa, neće biti teško pozvati Zapad na odgovornost. Kina se uopšte ne ustručava da podseti da se ona industrijalizovala bez pribegavanja ropstvu i kolonijalizmu, zbog čega je i sama ispaštala. Tim podsećanjem ona drži bukvicu večno bahatim zapadnim zemljama, koje uvek pametuju celom svetu o pravdi i demokratiji, dok su same nesposobne da se suoče sa nejednakošću i diskriminacijom u svom društvu u kom sklapaju pakt sa svim vlastodršcima i oligarsima iz koristoljublja.

U vezi sa svim ovim temama, najbolja reakcija na državni i autoritarni kineski socijalizam bilo bi promovisanje jednog oblika demokratskog i participativnog, ekološkog i postkolonijalnog socijalizma, koji će najzad uzeti u obzir zemlje Juga i sve zapadne nejednakosti i licemerja.

 Takav potez bi takođe bio zadovoljavajući odgovor na propadanje neoliberalizma, što je ubrzano finansijskom krizom iz 2008. i epidemijom iz 2020. godine, a što se načelno objašnjava neuspehom Reganovih obećanja da će podstaći rast deregulacijom. Neuspeh tih obećanja je toliki da su srednja i radnička klasa, kojima su obećavana brda i doline, počele ozbiljno da sumnjaju u globalizaciju.

(Podsetimo se da termin „neoliberalizam“ označava novi oblik ekonomskog liberalizma koji je svetski trend od 1980-ih, za razliku od klasičnog ekonomskog liberalizma koji je bio aktuelan u XIX veku i sve do 1914. Za razumevanje neoliberalizma ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je neoliberalizam zahvatio severna društva sa moćnim socijalnim državama, koja nemaju mnogo veze sa društvima od pre 1914. godine, kao i da je zahvatio južne države koje su stekle nezavisnost i koje su pod uticajem neokolonijalizma drugačijeg u odnosu na kolonijalizam od pre 1960. godine ili od pre 1914. Termin „neoliberalizam“ skovan je 1938. godine na konferenciji u Parizu, gde se grupa liberalnih intelektualaca – novinar Lipman, ekonomisti Hajek, Mizes, Repke i dr. – okupila da konstatuje slom liberalizma od pre 1914, i da promišlja o njegovoj rekonstrukciji.)

Svakako da postoji bojazan da će neoliberalizam u prvi mah zameniti razni oblici neonacionalizma, kao što su trampizam i Bregzit, ili uspon turskog, brazilskog ili indijskog nacionalizma, ili pak da će ga zameniti razni politički pokreti, ali čija će zajednička odlika biti prebacivanje odgovornosti za unutrašnje probleme na strane države i razne nacionalne manjine. (Ukratko, liberalizam se zasniva na tržištu i razdvajanju ekonomije od morala, nacionalizam na to reaguje veličanjem nacije i etnonacionalne solidarnosti, dok socijalizam promoviše univerzalističku emancipaciju kroz obrazovanje, znanje i podelu vlasti.)

Međutim, neuspeh Trampa pokazuje mane ove političke struje, zbog koje preti opasnost od zaoštravanja sukoba zasnovanih na identitetu i od novog fiskalnog i socijalnog dampinga koji će najviše ići u prilog bogatim i najvećim zagađivačima. To neće pomoći u rešavanju postojećih izazova, pre bi se reklo da će ojačati kinesku državu i autoritarni socijalizam, koji se takođe napaja nacionalizmom, ali koji se oslanja na javnu vlast jer mu ona pruža potrebna sredstva za ostvarenje ambicija, bar na određeno vreme.

Od rata kapitalizama do bitke socijalizama

Iz ovih različitih razloga, sasvim je moguće da će ideološki sukobi u budućnosti više ličiti na bitku socijalizama nego na često pominjani rat kapitalizama. Uopšte, neophodno je istaći veoma veliku raznolikost ekonomskih modela u vremenu i prostoru, kao i među sistemima koji se pozivaju na kapitalizam ili socijalizam.

 U ovoj knjizi zastupam mogućnost demokratskog i federalnog socijalizma, decentralizovanog i participativnog, ekološkog i rasno mešovitog, zasnovanog na proširenju socijalne države i progresivnom oporezivanju, podeli moći u kompanijama, postkolonijalnoj odšteti i borbi protiv diskriminacije, jednakosti prava na obrazovanje i ugljeničnim karticama, postepenoj dekomodifikaciji ekonomije, garanciji za posao i nasleđu za sve, drastičnom smanjenju finansijskih nejednakosti, kao i izbornom i medijskom sistemu koji bi najzad bio mimo domašaja moći novca.

Ovo su samo neke smernice. Posebno sam želeo da ukažem na mogućnost postojanja raznolikih sistema i na to da su različiti društveni pokreti koji su se zalagali za drugačije sisteme snažno doprineli oblikovanju istorijskih zbivanja. Rasprave o alternativnim režimima i raznolikim oblicima socijalizma, prekinute 1990-ih nakon urušavanja sovjetskog komunizma, oživele su nakon krize iz 2008. godine jer smo počeli da uviđamo posledice sadašnjeg režima na polju nejednakosti i klimatskih promena. Ove rasprave i borbe neće prestati.

Takođe, želeo bih da ponovim da se ovaj demokratski socijalizam, koliko god se danas činio nedostižnim, zapravo nadovezuje na značajne promene iz prošlosti, koje su se nekad događale u razmaku od nekoliko decenija. Osim nekoliko formalnih sličnosti, malo je zajedničkih tačaka između društvenih, pravnih, fiskalnih, obrazovnih, izbornih i međunarodnih institucija koje odlikuju autoritarni i kolonijalni kapitalizam iz 1910. godine i mešovitu socijaldemokratsku ekonomiju iz 1980. Ovde opisan demokratski i participativni socijalizam, kada bi zaživeo do 2050. godine, bio bi neposredan produžetak te mešovite socijaldemokratske ekonomije i verovatno ne bi bio mnogo drugačiji od nje, kao ni što ona nije suštinski drugačija od autoritarnog kolonijalnog kapitalizma.

Ovo razmišljanje o ekonomskim sistemima u dugoročnoj perspektivi je takođe od suštinskog značaja za podsticanje dijaloga između modela. Ako bi zapadne države, ili bar neke države, napustile uobičajene kapitalističke i nacionalističke pozicije i usvojile diskurs zasnovan na demokratskom socijalizmu i napuštanju neokolonijalizma, sa izuzetno snažnim merama fiskalne pravde i globalnom podelom prihoda multinacionalnih kompanija i milijardera, onda ne samo da bi se ponovo zadobilo poverenje južnih država, već bi i kineski autoritarni socijalizam morao na viši nivo da podigne transparentnost i demokratiju. Što se tiče suštinskih pitanja kao što su ekologija, patrijarhat ili ksenofobija, nijedan od postojećih režima zasad ne zna kako s tim izaći na kraj. Jedino promišljanje o sistemima i zdravo nadmetanje mogu dati nade za napredak.

Hoće li nas spasti štampanje novca?

Kakav god ekonomski model izabrali, moramo ipak istaći suštinsku ulogu koju će monetarni i finansijski sistem igrati u predstojećim decenijama. Centralne banke i štampanje novca dobili su odlučujući značaj usled finansijske krize iz 2008. i pandemijske krize iz 2020–2021. Konkretno govoreći, bilans stanja glavnih svetskih centralnih banaka, odnosno ukupno svi krediti i hartije od vrednosti, vratili su se za nešto više od deset godina na nivo zabeležen u posleratnom periodu, koji nikada pre u istoriji nije bio tako visok.

Teoretski, ništa nas ne sprečava da nastavimo tako i nadalje. (Centralne banke Švajcarske i Japana premašile su 100% BDP-a bilansa stanja čak i pre pandemije 2020.) Nijedna valuta danas nije definisana u odnosu na zlato ili neki drugi materijalni reper, ona je pre svega elektronski simbol na računarima, koji centralne banke mogu kreirati bez ograničenja. Čak se u bliskoj budućnosti planira uvođenje digitalnih valuta u centralne banke.

To bi bio sistem u kome svaki stanovnik ima digitalni račun kod centralne banke svoje države, što bi centralnoj banci omogućilo da direktno kreditira račune fizičkih lica, a ne samo privatnih banaka i kompanija, kao što obično biva.  (Pored pojednostavljivanja monetarne politike, prednost ovakvog sistema bilo bi stvaranje pravog javnog bankarskog servisa, besplatnog i dostupnog svima, što je oprečno sistemima elektronskog novca o kojima sanjaju privatni operateri – decentralizovani i zagađivači, kao bitcoin, ili centralizovani i neegalitarni, poput projekata Fejsbuka, privatnih banaka, itd.)

 Neverovatni trend štampanja novca nakon 2008. godine, opet predočava u kojoj meri ekonomske institucije nisu potpuno merodavne. One se stalno menjaju u skladu sa krizama i odnosima moći, praveći nestabilne i neizvesne kompromise. Međutim, ova nova preimućstva stvorila su zabunu koju je ovde važno razjasniti. Ukratko, novac je neizostavno sredstvo ekonomske, socijalne i klimatske politike, ali pod uslovom da se ne glorifikuje i da mu se dodeli mesto koje mu pripada unutar usklađenog institucionalnog okvira zasnovanog ponajviše na socijalnoj državi, progresivnom oporezivanju, parlamentarnoj raspravi i demokratskoj kontroli.

Pre svega, podsetimo se da je inflacija jedino istinsko ograničenje monetarne politike. Sve dok ne dođe do značajnog rasta potrošačkih cena, nema jakog razloga da se više ne štampa novac ako taj novac omogućava finansiranje korisnih politika kao što su borba protiv nezaposlenosti, garancija za posao, rekonstrukcija termičkog sistema zgrada ili javna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i obnovljive izvore energije. Nasuprot tome, ukoliko inflacija potraje, to znači da su granice štampanja novca dostignute i da je vreme za iznalaženje drugih resursa (počev od poreza). Takođe, treba naglasiti da u slučaju ubrzanog kolapsa ekonomije, povezanog sa finansijskom ili pandemijskom krizom, prirodnom ili klimatskom katastrofom, centralne banke su jedine javne institucije sposobne da reaguju dovoljno brzo da bi se izbegli lančani bankroti ili eksplozija siromaštva.

 Ova odsudna karta davanja zajmova koja nije iskorišćena zbog finansijske ortodoksije tokom krize 1929. godine, koja je dovela svet do ivice ponora, danas je, srećom, opšteprihvaćena, što pokazuje da se nešto može naučiti iz prethodnih iskustava. Problem je u tome što se monetarne politike sprovedene 2008. i 2020. godine i dalje drže prilično konzervativnog obrasca razmišljanja. Sve u svemu, često smo se služili monetarnim sredstvima pri spašavanju banki i bankara, a mnogo više oklevamo kada je u pitanju spasavanje planete, smanjenje nejednakosti ili rasterećivanje javnih vlasti od značajnih dugova nagomilanih zbog kriza, raznih paketa pomoći i stimulativnih paketa za privatni sektor.

Što se tiče javnog duga, bilans s početka 2020-ih je relativno neizvestan. Centralne banke su otkupile veći udeo državnih obveznica, sa kamatnom stopom koja je skoro jednaka nuli. Kada bi stope porasle, ili pre kada budu porasle, teret kamata biće neodrživ za građane poreske obveznike, te će se morati naći druga rešenja, kao npr. vanredni nameti na privatno bogatstvo primenjivani u posleratnom periodu. Osim toga, sadašnja monetarna politika donosi i druge probleme. Za male štediše, nulte ili negativne kamatne stope baš i nisu sjajna vest. S druge strane, za one koji sebi mogu priuštiti da se zadužuju po niskim stopama i pronađu dobre investicije, postoji mogućnost da se ostvari odličan prinos.

 Sve u svemu, štampanje novca i kupovina finansijskih hartija od vrednosti doprineli su povećanju cena na berzi, cena nekretnina, kao i dodatnom bogaćenju najbogatijih. Treba dodati da su nulte kamatne stope u velikoj meri nova privilegija bogatih zemalja. Investitori svih država su spremni da prihvate niske naknade kako bi svoj kapital plasirali u sigurne valute i dužničke hartije od vrednosti u vodećim zapadnim državama (uostalom, nekada ih na to primoravaju novi bankarski propisi), ali oni zato naplaćuju visoke kamate kada je reč o kreditiranju južnih zemalja. Umesto što se dive ovom čudu nulte kamatne stope, bogatim zemljama bi bilo bolje da se pozabave međunarodnom finansijskom saradnjom koja bi svim zemljama omogućila finansiranje po niskim stopama u doba krize.

Uopšteno govoreći, pojava novog monetarnog sredstva koje je kao takvo i prepoznato, važan je faktor za promenu. Veoma je teško objasniti javnom mnjenju da je povratak ekonomskoj i finansijskoj ortodoksiji jedina moguća opcija (pod uslovom da se ovo sredstvo stavi pod demokratsku kontrolu). Evo tek što nije postignut konsenzus o tome da centralne banke moraju da se bave „ozelenjavanjem“ svojih bilansa, pa čak i da preuzmu vođstvo u kretanju ka održivom i pravičnom razvoju.

 To je odlična vest sama po sebi, jedino što ova nova misija zahteva opsežno demokratsko razmatranje na parlamentarnim forumima i u javnosti, zasnovano na temeljnoj i složenoj ekspertizi koja omogućava da se procene efekti različitih monetarnih politika prema više društvenih i ekoloških pokazatelja. Međutim, sadašnji model centralnih banaka nije ni najmanje takav. Nakon što vlade imenuju svoje guvernere, a parlamenti potvrde imenovanja, ti guverneri se okupljaju i sami odlučuju u odsustvu javnosti kako najbolje iskoristiti ogromne količine javnih resursa.

Među mnogim izuzetno važnim političkim odlukama koje će morati da se donesu, možemo pomenuti odlaganja određenih dugova na duži rok. (Javni dugovi u bilansu Evropske centralne banke bi se, na primer, mogli produžiti za četrdeset ili pedeset godina bez kamate, ili u skladu sa postignutim klimatskim ciljevima. Javni dugovi, kao i svi iznosi koji ležu na račune fizičkih lica, takođe bi mogli da se unesu u bilans stanja Evropske centralne banke kao trajni beskamatni dug, što praktično predstavlja njihovo otpisivanje. U svakom slučaju, bolje je donositi ove odluke kada su kamatne stope jednake nuli, jer sukobi između država neće izostati ako stope budu rasle neusklađenim redosledom.) Vodićemo još mnoge bitke pre nego što centralne banke postanu pravo demokratsko oruđe u službi jednakosti.

U prilog univerzalističkom suverenizmu

Vreme je da zaključimo naše istraživanje. Pohod na jednakost je neizvesna bitka, a ne već utaban put. Od kraja XVIII veka, uzdrmavši pravila ondašnjih režima, jednakost je sebi prokrčila put. Tako će biti i u budućnosti. Bilo bi suludo zamišljati da se odlučujuće transformacije mogu desiti ako za sveto pravilo usvojimo jednoglasnost zemalja ili društvenih grupa.

 Svaka politička zajednica mora biti u stanju da postavi uslove za ostvarivanje razmene sa ostatkom sveta, ne čekajući da se njeni partneri jednoglasno slože. Kao što je uvek bilo u istoriji, svaka država mora, ukoliko to smatra korisnim, da se ogradi od obaveza koje su preuzeli njeni prethodni šefovi država, posebno ako te obaveze narušavaju društveni sklad i opstanak planete. Međutim, od suštinske važnosti je da se ovaj oblik suvereniteta definiše na osnovu ciljeva univerzalističke i međunarodne orijentacije, odnosno objašnjavanjem kriterijuma socijalne, fiskalne i ekološke pravde koji su primenjivi u svim državama na isti način.

Bilo bi apsurdno tvrditi da je lako slediti takav put i da je on jasno omeđen. Tek treba sve da se osmisli. U praksi, ovaj univerzalistički suverenizam nećemo uvek moći lako razlikovati od suverenizma nacionalističkog tipa, zasnovanog na zastupanju određenog civilizacijskog identiteta i interesa koji se unutar njega smatraju prikladnim. Da bi se jasno razlikovala ova dva pristupa, potrebno je poštovati nekoliko strogih načela. Pre proglašavanja mogućih jednostranih mera, ključno je drugim zemljama ponuditi model kooperativnog razvoja, zasnovan na univerzalnim vrednostima, kao i objektivnim, proverljivim, društvenim i ekološkim pokazateljima, koji ponajviše omogućavaju da javnost sagleda u kolikoj meri različite dohodne i imovinske klase snose odgovornost za javne rashode i troškove klimatskih promena. Takođe, nužno je potanko opisati nadnacionalne skupštine koje bi u optimalnim uslovima trebalo da budu zadužene za globalna javna dobra i zajedničku politiku fiskalne i ekološke pravde.

Ako se ovi socijalno-federalistički predlozi ne usvoje odmah, unilateralni pristup uvek mora ostati podsticajan i opoziv. (Na primer, ako suverenističko-internacionalistička država nametne sankcije državi koja sprovodi fiskalni ili klimatski damping, te sankcije moraju biti ukinute čim ta zemlja primora multinacionalne kompanije da plaćaju veći porez ili da smanje emisije ugljenika na željeni nivo. U tom smislu, treba izbegavati sektorske mere koje nisu zasnovane na univerzalnom pristupu, jer lako dovode do pooštravanja sankcija čiji ishod može biti neželjen i neizvestan.) Konačno, suverenističko-univerzalistički put gubi svaki kredibilitet ako se ne zasniva na stalnom traganju za pouzdanim međunarodnim koalicijama koje su u stanju da ubrzaju prelaz ka socijalističkom i demokratskom federalizmu koji mora ostati krajnji cilj.

Pored toga, takav univerzalistički suverenizam će naročito zahtevati uključivanje građana. Društvene nauke mogu da doprinesu tome, ali podrazumeva se da one nisu dovoljne. Samo će snažna mobilizacija društva, koju podržavaju kolektivni pokreti i organizacije, omogućiti definisanje zajedničkih ciljeva i promenu odnosa snaga. Kroz zahteve koje upućujemo prijateljima, mrežama, izabranim zvaničnicima, omiljenim medijima, predstavnicima sindikata, sopstvenim delovanjem i učešćem u kolektivnom odlučivanju i društvenim pokretima, svi možemo doprineti dubljem razumevanju društveno-ekonomskih pojava i uticati na tekuće promene. Ekonomska pitanja suviše su važna da bi bila prepuštena drugima. Sticanje te svesti kod građana je ključni korak u borbi za jednakost. Ukoliko je ova knjiga uspela čitaoca da naoruža potrebnim saznanjima, onda je moj cilj u potpunosti ostvaren.

Iz knjige Kratka istorija jednakosti

Toma Piketi

Izvor: RTS OKO