Odlomci koji slede deo su dugog razgovora sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji sam snimio 6. maja 1994. u Havani, na Kubi, uz učešće nedavno preminulog novinara Maurisija Visenta. Kolumbijski pisac imao je tada 67 godina i govorio je otvoreno, otkrivajući svoju neodoljivu ličnost u punom sjaju. Njegov roman O ljubavi i drugim demonima samo što je bio objavljen. U do sada neobjavljenom intervjuu, koji je u celosti dostupan u 117. broju magazina za kulturu TintaLibre, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1982. godine govori o muzici, Karibima, novcu, ljubavi, svojim knjigama i zamislima.
– Možda su to shvatili kao lošu šalu, ili dobru šalu… ali verujem da je Sto godina samoće jedan 450 stranica dug valjenato (kolumbijska narodna pesma). I to kažem sasvim ozbiljno. Estetika je ista, koncept je isti, izvori su isti: priče koje tamo postoje, a izgubljene su, izgubljene u zaboravu naroda. Ljubav u doba kolere je 380 stranica dug bolero (kubanska romantična pesma) i to kažem sasvim ozbiljno. Kad niko nije znao šta su to valjenato pesme, sećam se da sam, kao dete, odlazio da slušam harmonikaše, koji su dolazili tokom festivala, pošto je to poreklo valjenato muzike… Bili su to putujući muzičari koji su išli od grada do grada i pevali o događaju koji se odigrao negde drugde. Bili su putujuće novine praćene harmonikama.
Pre svega, najviše su me zanimale priče koje su prenosili, ne toliko muzika. Ali, kasnije, za mene su istorija, činjenice i praktično ceo život regiona ostali zauvek povezani sa muzikom. Imam utisak da je, od svih mojih knjiga, ona koja najbolje opisuje Karibe O ljubavi i drugim demonima. U Ljubavi i drugim demonima grad (koji je predstavljao) autentičnost Kariba nije toliko naglašen kao u Ljubavi i drugim demonima. Zapravo, ako i u jednoj mojoj knjizi možete da vidite kakvi smo mi karipski narodi – mešavina mnogih rasa iz koje je nastala nova kultura – onda je to ova.
Iako je roman O ljubavi i drugim demonima smešten u Kartagenu, u Kolumbiji, doživljavam ga kao veoma kubanski, sa iskustvima i načinom života kakav još postoji.
Nigde u knjizi se ne kaže da je taj grad Kartagena, a to nije slučajno. Mene zanima neizvesnost, samo sam hteo jasno da postavim da se knjiga odigrava u bilo kom gradu na Karibima. Nikada se nisam bavio afričkim činiocima karipske kulture toliko pažljivo kao u ovoj knjizi. U Kartageni, s obzirom na posebne okolnosti kolonijalnog perioda i veoma specifične oblike španskog kolonijalizma, te kulture se nisu primile, ili se nisu tako dobro očuvale, kao na Kubi. Sve te informacije koje su tu (u romanu) nisu se mogle prikupiti samo iz Kartagene… a verovatno ni iz jednog zasebnog grada na Karibima.
To je tema koju iznosim, a na to niko ne želi da obrati pažnju, ali Karibi nisu geografsko područje, nego pre svega kulturno. Ono ne zahvata samo Karipsko more. Za mene ono počinje na jugu Sjedinjenih Država, od Luizijane i Floride, i proteže se do severnog Brazila. Odnosno, to nije geografska teritorija, nego kulturno područje.
Preuzeo sam elemente afričke kulture inkorporirane u karipsku i iz Brazila i sa Kube i svi oni funkcionišu kao da su iz Kartagene. Rođen sam u Arakataki, gradu u unutrašnjosti Kolumbije, ali ne toliko u zaleđu, i dalje je on čisto karipski, a taj region ne pripada samo Kolumbiji, nego celim Karibima, čija je kultura suštinski određena muzikom.
Najkaripskiji grad od svih je verovatno Panama. U Panami čovek zaista može da oseti Karibe; ja ih osećam ekološki, osećam ih u tom smislu da moje telo počinje da se oseća (opušteno) u ekološkom okruženju Kariba. To mi se lako dogodi kada se vratim iz Evrope, na mojoj prvoj stanici na Karibima. Sletim (avionom), udahnem vazduh i već sam drugačija osoba. Verujem da je to nešto što nije dovoljno proučeno: do koje mere su ekološki uslovi suštinski važni u životima ljudskih bića.
Da li je istina da ste od prvih pezosa koje ste zaradili otišli na krstarenje Karibima?
Bilo bi sjajno sakupiti sve te mitove kakvi kolaju o meni jer su možda zanimljiviji od mog života!
Da možda i vi sami ne podstičete te mitove?
Ajmo ovako: kad sam pisao Jesen patrijarha, u Barseloni, iznenada se javio momenat kada sam shvatio da sam napustio svoje ekološko okruženje. Bilo je stvari koje više nisam mogao da osetim: zaboravio sam boju mora, mirise. Shvatio sam da nisam zapamtio specifične stvari, stvari koje su mi bile potrebne da bih predstavio takvu stvarnost. Nije mi nikada manjkalo emocija, osećanja, svesti o tome odakle potičem, jer gde god da se pisac zadesi, on nosi svoj svet sa sobom; pesnik nosi svoj svet sa sobom gde god da ga stave, na Severni ili Južni pol, on ga nosi sa sobom. Ali nisam mogao da se setim kakve su bile određene stvari: mirisi, zvuci, temperatura. Jako je teško zamišljati vrelinu kada je hladno, i obrnuto.
Zabrinuo sam se, jer mi se roman zakočio. I tako sam napravio pauzu i otišao na turneju koja me odvela u Santo Domingo. A iz Santa Dominga sam se spustio duž celog karipskog luka do Kartagene i vratilo mi se sve što mi je bilo potrebno, svo gorivo koje mi je bilo potrebno da bih napisao knjigu. Nisam napravio nijednu jedinu belešku; jednostavno je to bilo pitanje življenja, odlaska po to, posećivanje svih ostrva na Karibima, jednog po jednog, a da ne radim apsolutno ništa drugo osim da prosto gledam. I nije mi bilo potrebno da to radim cele godine, nego tri dana ovde, nedelju onde. Kad sam se vratio, knjiga je doplovila do kraja. Jednostavno sam se vratio u materiju. Ali to je drugačije od zaboravljanja… Nikada ne prestajete da budete ono odakle ste.
A noću u Barseloni, koja bolera ste slušali?
Slušao sam neka bolera koja uopšte nisu bila sa Kariba: bio je to Bah, jednako potekao iz naroda. Na kraju krajeva, sva muzika, bila ona umetnička ili popularna, bez razlike potiče iz narodnih pesama. Postoji jedna snažna fotografija (mađarskog kompozitora) Bele Bartoka koja je strašno dirljiva: na njoj je on sa jednim od onih fonografskih cilindara, prikuplja priče od seljaka iz Transilvanije, iz zemlje Drakule. Skoro sva njegova muzika nosi to poreklo iz folklora, kao i Bahova, kao i valjenata, kao skoro sva karipska književnost.
Muzika, po meni, nije samo klasična muzika ili samo popularna muzika. Tek (nakon mnogo slušanja) počinjem da razlikujem žanrove koji mi se najviše dopadaju od onih koji mi se najmanje sviđaju. Ali ne možete da kažete da klasična muzika nije muzika, ili da narodna muzika nije muzika, ili da bolero to nije, a ča-ča-ča jeste. Verujem da su to sve veoma vredni izrazi čoveka, jer čak i u onim najmanje legitimnim ima nečega. Ne mogu baš da pišem dok slušam muziku, jer u nekom trenutku počne više da me zanima ono što svira od onoga što pišem.
Muzika me dotiče više nego književnost, mora biti da je više volim ili da sam prijemčiviji za muziku nego za književnost. Ne slušam je dok pišem, ali sam uvek uronjen u nju, posebno onda kada pišem. Kada sam bio u Barseloni, tokom hijatusa posle Sto godina samoće, dok sam se sabirao i gledao gde ću i šta ću dalje, slušao sam mnogo muzike. Uvek sam slušao muziku, pre svega ozbiljnu muziku, ali ne pripremljeno i po redu. Prosto bih je čuo tako kako naiđe, odakle god bila. Prednost Barselone (šezdesetih godina) bila je u tome što se muzika mogla čuti svuda, to je izuzetno muzikalan grad. Posebno sam slušao treći klavirski koncert Bele Bartoka, koji mnogo volim, i puštao sam ga često upravo u dane kada sam pisao Jesen patrijarha.
Kada je objavljen, pojavili su se neki stručnjaci, i za književnosti i za muziku, koji su pokušali da mi objasne da je, nekako, kompozicija, struktura te knjige zasnovana na tom koncertu Bele Bartoka… ali nikad nisam mogao da razumem to što su mi objašnjavali. Trebalo bi čovek da se zapita kog je muzičkog žanra O ljubavi i drugim demonima! Nemam pojma, ali verovatno i ta knjiga ima svoju muziku. Ono što sam hteo od romana bilo je da bude muzika bez ijednog falša. Da bi to ispalo tako, na knjizi od 200 strana morate da radite četiri godine, svakog dana, čineći sve što je potrebno da nijedan ton ne isklizne u falš.
Piše: Jon Intxaustegi
Izvor: El Pais:
Preveo: Matija Jovandić/glif.rs
