Воштаница за књижевника Петра Сарића

Петар Сарић: “Да су пријатељи наши давали име Црној Гори не би јој дали име Црна Гора него Светигора“

Петар Сарић, најзначајнији српски прозни писац на Косову и Метохији после Другог свјетског рата и један од најважнијих савремених српских књижевника, упокојио се у Господу у уторак 3. октобра 2023. године у Косовској Митровици.

На вијест о упокојењу пријатеља књижевник Милутин Мићовић је на свом Фејсбук профилу написао следеће:

Петар Сарић
1937 -2023

Рођен у Бањанима ( Горњи Тупан, Црна Гора), радни и стваралачки вијек провео на Косову и Метохији.

Романописац и пјесник, уредник, издавач, просвјетни радник. Понио је мелодију српског језика из Бањана, приче, легенде, поднебље, истанчано осјећање за причање. Ослоњен на тај говорни језик, архајску љепоту свог племена, градио је романе који припадају врху савремене српске прозе. Био је ангажован и као писац и јавна личност од осамдесетих година прошлог вијека до краја живота. Косовску причу, страдање српског народа од Арнаута, а потом под ударцима НАТО пакта, износио је храбро и достојанствено. Човјек и родољуб, послије НАТО бомбардовања, остао је да се бори, страда, издржава, са својим народом.

 Из опустјеле Приштине преселио се на Брезовицу под Шаром планином. Бољела га је Црна Гора, њени раздори и разбраћења. То је била и тема наших разговора, – поред Бањана и бањских главара.

Петар је имао орловски изглед, снагу косбаше, и њежну душу, пуну завичајног и свенародног памћења. Мелеман човјек, како се каже у Бањанима. Покој ти души, драги Петре, војеваао си своју битку до краја живота, остао вјеран и себи и свом народу. Име ти свијетљело и пред Богом и међу људима.

Милутин Мићовић

Петар Сарић: “Да су пријатељи наши давали име Црној Гори не би јој дали име Црна Гора него Светигора“

,,Да су пријатељи наши давали име Црној Гори не би јој дали име Црна Гора него Светигора. Вјерујем да је завичај за сваког човјека свето мјесто, баш као што је Косово свето мјесто за свакога Србина било гдје да се налази. Иако сам као мали желио да одем из свог завичаја, гдје сам био усамљен јер тај крај у Бањанима гдје сам рођен није насељен, куће су ријетке, тако да је радост кад ти ријетко дође гост у кућу, касније сам схватио да све што сам бивао даље од завичаја у ствари сам му бивао све ближи, о чему свједочи то што највећи број мојих романа говори управо о Бањанима“, казао је, између осталог, 11. фебруара 2023. године за емисију ,,Косметска кандила“ Радија ,,Светигора“ књижевник Петар Сарић, кога сматрају најбољим приповједачем у послијератној књижевности српског југа.

 Сарић је тада казао да управо о завичају говори у својим дјелима, па и у свом награђиваном и превођеном роману “Сјутра стиже господар“ и открива да му је узор за лик господара био управо Јосип Броз Тито.

Сплетом околности Петар Сарић, преко Требиња и Билеће, гимназију завршава у Јајцу 1958. године и исте године одлази на Косово, гдје предаје француски и српски језик у основној школи у селу Гатње код Урошевца. Наставио је школовање ванредно у Скопљу, гдје је студирао књижевност и истовремено радио како би могао да плаћа себи студије, које завршава у редовном року.

 После одслуженог војног рока Сарић почиње да ради као професор у гимназији у Призрену, затим у гимназији у Ораховцу, а 1971. године напушта рад у просвети и одлази у Приштину гдје је био најприје секретар, а потом и уредник часописа ,,Стремљење“, гдје га и затиче 1999. година. Те године уз помоћ војника КФОР-а, њиховим камионима, Сарић из “Дома штампе” у Приштини успијева да све књиге пренесе на Брезовицу код Штрпца, гдје ова највећа издавачка кућа јужно од Београда наставља са радом неко вријеме.

Петар Сарић, пjесник, романсијер, драмски писац, аутор је култних романа: „Сjутра стиже Господар”, „Петруша и Милуша”, „Сара”, „Митрова Америка”, „И времену се затурио траг”, ,,Клобук“. Петар Сарић је рођен у Горњем Тупану у Бањанима код Никшића 11. јула 1937. године а свој радни вијек провео је на Косову и Метохији.

 Добитник је награда ,,Лазар Вучковић“ за пјесму ,,Мир Богородице“ 1971. године, награде ,,Грачаничка повеља“ 1993. године, награде ,,Меша Селимовић“ за роман ,,Сара“ за 2008. годину, ,,Вукова награда“ за 2012. годину, ,,Златни крст кнеза Лазара“ 2016. годину, за роман ,,Клобук“ добио је 2021. године три награде ,,Григорије Божовић“, ,,Борисав Станковић“ и ,,Светозар Ћоровић“.

Петар Сарић је бранио Косово пером. ,,Политика“ је објављивала његова писма Џорџу Бушу, Бернару Кушнеру, Азему Власију, Добрици Ћосићу, Војиславу Коштуници, Владици Амфилохију (Радовићу)… која су касније обједињена и у његовој књизи ,, И времену се затурио траг“. И онда кад се није смјело, односно кад је мало ко смио, у вријеме комунизма, Сарић пише пророчко писмо Азему Власију, у коме га, између осталог, назива ,,издајником и узурпатором“.

 Оставши на Брезовици, не напуштајући Косово, иако родом из Бањана, Сарић не заборавља своје поријекло ни у ова смута времена. Вјерује у очување српства и у Црној Гори и на Косову, и свуда гдје се говори српским језиком, са поносом је, како је говорио, гледао на наше литије за одбрану светиња.

Сарић је долазио у своје Бањане и као увелико остварен писац гдје је, између осталог, говорио и о идентитету, и једнако био поносан на своје Бањане колико и они на њега. Сарићеве двије пјесме ,,Призрен“ и ,,Мир Богородице Љевишке“ налазе се у зборницима ,,Призрене стари“ и ,,Богородица Љевишка у пјесмама”, приређивача Радмиле Кнежевић и Леле Марковић.

ПРИЗРЕН

Кроз град царски
Река тече
Вода
Не признаје да је ухваћена
И град руши огледалом.

Узалуд се мост пропиње
Према небу
Тужни лук без стреле

Додирујем чело да умирим
Ватру
Под прстима
Редови калдрме

Опет негде звони звони
Као камен бачен насред
Мора
Овде ћемо ноћас
Заноћити.

МИР БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

На улазу
Сретоше ме љути коњи
У галопу.

Кост чеону
Белу гриву
Нагрдише потковани коњи
Просут ђердан крви
Не може се никад сакупити

Крик тишине
Прилази ми стуб гвоздени
Иза мене сви путеви побелеле
Нестадоше

Од сусрета полудео ваздух
Па ме хладним ланцем
Око врата стеже

С једног стуба хладно око
Врелу сачму на ме сипа
Ко кроз гору капље сачма

Заборављам на сунце и подне
Док ме греју лица од камена
Чије оно беху руке
Што ме тихо окупаше.

Између белог зуба дана
И мог грла
Мостови су ево порушени
А на прагу
Хладни камен греје
Стопала путнику

По високо оштар нож прозора
Кап ваздуха за причешће
На крилима носи света птица
Познати шум
Окреће се под стопалом крви

Тишина ми глача кости
Дохватиш ли ме
Дохватио си зид
Широки плочник у поход креће
Коњи потковани ватром
Док кандило не сиђе у траву
Узалуд ће поље да ме чека.

Једно звоно као око звони
Од њега ме нико неће
Излечити

Под дрхтавом руком звука
На зиду се нова луца
појављују
Одјекује небо над Призреном.

Пјесниче, моли се својом поезијом за наше свето и распето Косово и Метохију, као што си то чинио и у овом, земном животу.

Слободанка Грдинић

Извор: Радио Светигора