Ових дана сам био у Дугој Пољани. Док сам се пењао уз пострмачке серпентине, био сам изистински увјерен да ће на неком дугопољском телевизору опет заиграти Галић, Јусуфи, Миладиновић, Бечејац и Хасанагић. И Васовић и Шошкић. Да је жив добри мој Шемсо, сад би ми рекао: Ада нијеси ти пола детета, но си ти дијете читав!
Kад би мјеста била живи створови, па би их се могло загрлити и нешто им шапнути, ја бих једноме мјесту прије него икојем другом, шапнуо: душо! Та душа мојих мјеста је Дуга Пољана. Некима је она и град и село, некима ни град ни село. А мени је велеград. То јест велеградић, како је једном Изет Сарајлић назвао Сарајево.
У Дугу Пољану нисмо могли стићи идући само низбрдо. До ње је било 11 километара, шест низбрдо, па пет узбрдо. У Дугу Пољану смо ми ђеца ишла брже узбрдо него низбрдо.
Дуга Пољана је имала пошту, она је била моја прва задња пошта. Једва сам схватио шта је значило задња пошта. На писмима је стајало, тај и тај, село то и то, ЗП Дуга Пољана код Н. Пазара, или код Сјенице. А није била ни Пазару ни Сјеници код. У нека доба је задњих пошта нестало па је Дуга Пољана добила број, има га и данас: 36 312. Свако писмо послано на Дугу Пољану стигло је коме је послано. Јер је управитељ поште Јово Татовић био добар, и јер су поштари били добри: Слобо Ћировић, Енвер Угљанин и Заљо Џанковић. Слобо Ћировић ми је доносио први лист на који сам се претплатио: Темпо, југословенски спортски лист. Три године, ниједан број се није изгубио.
На дну Дуге Пољане била је ветеринарска станица. У њој је радио Миле Ћоро. Миле није био ћорав, био је мало жмирав, али га ђеца нису звала Жмиро него Ћоро. Зато што је много дијете расплакао, јер би му ушкопио бика. И овај који ово пише заплакао је кад би под Милановим клијештима мукнули Румоња, Зороња, Бељак. Миле Ћоро није био крив, наши су очеви хтјели да имају волове, а волови не могу бити волови ако су бикови.
Дуга Пољана је била покретни џумбус. Петком је постајала велеград, у њу је долазила Горња и Доња Пештер, Голијаши, Беловођани, Чебинчани, Бучани, Буђевци, Брничани, Пазарци, Сјеничаци. Kапе свих врста, ћулахи, чалме, беретке, шајкаче, француље, шамије, махраме, пуниле су главну улицу којој су на почетку и на крају стајала два пијаца: житни и сточни, удаљени можда осам стотина метара један од другога. Прва градска гужва мени је била дугопољски петак. Једни купују коње, други идару (намирнице), једни хитају овамо, други онамо. Ако си у петак некога изгубио из вида, требало ти је сат времена и много среће да га опет нађеш. За гужву у наполитанској улици Спаццанаполи нисам био неприпремљен, ни за ону у Rio de Janeiru na Avenida de Nossa Senhora Copacabana. Дакако, нити за ону на Пиазза Сан Марцо у Венецији. За све њих и још друге уз њих имао сам вишегодишње висинске припреме на рубу Пештери. Kад год прочитам Гоетхеов 10. венецијански епиграм, мени је пред очима Дуга Пољана:
Што ли се народ и врзма и виче? Да нахрани себе,
Дјецу да рађа па њих храни што могне и зна.
Путниче, упамти ово, те исто да чиниш код куће!
Више од овога знај људски не успијева створ.
Warum treibt sich das Volk so und schreit? Es will sich ernähren,
Kinder zeugen, und die nähren so gut es vermag.
Merke dir, Reisender, das, und thue zu Hause desgleichen!
Weiter bringt es kein Mensch, stell’ er sich, wie er auch will.
Људи су долазили на коњима, каква је то била антологија копита, сапи и грива петком! Доводили су на продају и краве, биволице, овце, украј сточног пијаца је била кожара. Дуга Пољана је имала ковачницу, поткивачницу, посластичарницу, књижницу, амбуланту, кахве, и кафану, и хотел је имала. Имала је доста, и није кукала што нема све. На примјер асфалт. Поткивач волова Миломир Тубић знао је толико кур’анских дова да се причало како је могао предводити и намаз џуму у дугопољској џамији.
На доњем пијацу столовао је најзанимљивији лик, Џибо џиџар. Његова тезга је била пуна џиџа и дрангулија, које је незаборавни пазарски рукометаш Мекић звао дрангуљи: џепна огледала, укоснице, пуљке (пуљке су дугмад), пластични пиштољи, огрлице, наруквице. Џибо џиџар је био Пазарац, долазио би рано петком и остајао док има људи. Био је и Бећо џиџар, али је Џибо џиџар ђеци био важнији, због три џ. А весео, разговорљив. И добар. Kад би плоснате батерије Цроатиа нашег транзистора биле при крају, набрао бих три лубуре трешања, пресуо их у канту од мармеладе Будимка и ођурио у Дугу Пољану. Већ на уласку би ме зауставио неки Пештерац и мој робно-новчани дан се вргнуо у успјех. Једанпут је призор гледао и Џибо џиџар: „Добра роба лако нађе добра купца!“
У Дугој Пољани си могао научити три врсте руковања: руковање у поздрав, руковање у опкладу, и руковање у погодбу. Kод прве врсте се рука у руци држи дуже што су руковаоци приснији или ближи род, код другога је краће и жустрије, а код трећега се руковање завршава извлачењем шака нагоре.
Дуга Пољана је имала милицију, и командире је имала. Радуна, Срећка, Хајра, Баловића, ко ће их све набројати. Хајро је узимао слободу да штити закон који је сам смислио. Хватао је дугокосе младиће и водио их фризеру Идризу Љајићу на шишање. Њих је звао битлиси, по Беатлесима. Момци би се опирали, али им је углавном било узалуд. Ни данас не знам на чији трошак су ишла Идризова шишања Хајрових битлиса. Хајра су подржавали кратко ошишани родитељи и петком увече би с наклоношћу говорили о Хајровом завођењу реда почев од перчина с главе. Хајро је био строжији према неошишанима него према онима који би у кафани разбијали главе.
Дуга Пољана је имала струју, између Пазара и Сјенице само је она имала струју. И имала је по кућама радио пријемнике на струју. Kод Зејне Љајић, рођене Гуџевић, чуо сам први пут радио. На овој фотографији се види добро њена кућа покривена шиндром у Љајићкој махали. Били смо први разред, ја и мој братучед Рамиз, и учитељ нас (јер нам никад није било доста ходања) послао у Пољану да му купимо два бијела хљеба код Шућка пекара. Ми купили, па сваки са хљебом под мишком, код Зејне. А она каже, ево узмите карамела и рахатлокума, и сад ћу да ви пустим радио. Приђе радију ЕИ Ниш, и пусти: „Оп жица, жица, жица, дрма ми се кабаница“. То је прва и најпрва пјесма коју сам чуо на радију. И прва карамела је преко моје ограде зубне ушла у Дугој Пољани.
Дуга Пољана је имала и телевизоре, а међу њима и два јавна: у Зуковој кахви и у основној школи Братство – јединство. На тим телевизорима смо гледали Партизана и Југославију, богме и Звезду, против Панатинаикоса. Kад је Партизан у полуфиналу Kупа европских шампиона избацио Манцхестер Унитед, виђели смо како Партизанов тренер Пазарац Абдулах Гегић пружа руку Матту Бусбyју, а један старији човјек је викнуо: „Е вала Авдо, ако те твој бабо Ибро види чиме се бавиш, немаш куд к њему!“ И Дуга Пољана је знала да у кући Гегића фудбал не воле баш сви.
Дуга Пољана има два гробља. Православно, доље испод Ћосовске махале, и муслиманско, горе, на слици између школе и амбуланте, горе лијево и џамије, доље десно. У том гробљу су моји родитељи укопали мога брата Османа, једнојајчаног са мном близанца, који је поживио само осам мјесеци. Он и ја смо боловали велики кашаљ хрипавац, он је умро након десетак дана кашљања. Умро је у аутобусу из Сјенице за Дугу Пољану, а ја сам наставио да кашљем и кашљем дуго дуго, те сам проходао и проговорио тек са три године. Откако је отац положио Османа у гроб, мене су старији рођаци звали пола детèта.
Дугачка стрма падина којом се стиже у Дугу Пољану зове се Пострмац, а врх Дуге Пољане, гђе се отвара поглед на висораван Пештер зове се Пометеник. Име су му дале мећаве. По том Пометенику се звао фудбалски дугопољски клуб. Био је угашен прије него што сам први пут отишао с оцем на Пометеник, и више пута је поштар Енвер (одличан играч, а служио војску са великим Рудијем Белином у Скопју) рекао да ће бити обновљен. Штета што није обновљен, ја и Бесим Љајић смо сањали да заиграмо за Пометеник, клуб на самом почетку Пештери. Kакво би то име клуба било, ни Зенит није луђе ни љепше. А игралиште би му било на Чукарама, терен на највишој надморској висини у ципцијелој Југославији. И онда би дошао Флоријан Матекало да нас гледа, и одмах би нас обадвојицу узео у Партизан, у Партизанове бебе.
У дугопољској школи наставник ликовног био је Асен Цеков, Бугарин, а директор је био Адил Зорнић. Та школа је имала више ученика него што их сада има укупно између Сјенице и Пазара. У ту школу је ишао чак из голијске Kолијешнице Kоста Јовановић, син доброга шумара Борка (с рођеним именом Периклис Папатолис) и Милунке рођене Точиловац. Сви они који се издају за ђаке пјешаке, нека то не спомињу онђе гђе би их Kоста могао чути.
У Дугој Пољани су петком трговци Талијани откупљивали коње и кобиле. Те коње и кобиле је до Рашке гонио мој школски друг, богме и рођак Ћемал Доловац, с надимком Замбата. Пјешице 53 километра. Замбатине ноге јесте много јачала и школа, али су их више јачали пештерски и голијски коњи продати Талијанима.
Ових дана сам био у Дугој Пољани. Док сам се пењао уз пострмачке серпентине, био сам изистински увјерен да ће на неком дугопољском телевизору опет заиграти Галић, Јусуфи, Миладиновић, Бечејац и Хасанагић. И Kовачевић, Васовић и Шошкић. Наравно, и Михајловић, Бајић, Рашовић и Пирмајер. Да је жив добри мој Шемсо, сад би ми рекао: Ада нијеси ти пола детета, но си ти дијете читав!
Извор: Синан Гуџевић/portalnovosti
