Век и по је Акадско царство господарило Месопотамијом крајем 3. миленијума пре нове ере. Посматрано са временске дистанце, век и по је релативно кратак период за „живот“ једног царства, нарочито тако снажног као што је било Акадско. Оснивач, први и вероватно најпознатији владар био је Сарагон, а својом државом управљао је из града Акада. Период месопотамске историје који је претходио оснивању Акадског царства археолози називају раним династичким периодом, који је трајао од око 2900. до 2350. године пре нове ере. У раном династичком периоду дошло је до успона градова-држава у јужној Месопотамији, међу којима и Ура, Урука, Лагаша и Киша, које су често међусобно ратовале.
Ипак, из досадашњих познатих извора се закључује да су, упркос честим сукобима, ови градови-државе, били културно хомогени. У раном периоду, док су севером Месопотамије владали Акађани, јужним делом владали су Сумери, који су такође имали своје градове-државе које су се бориле једне против других.
Током 24. века пре нове ере, успоном Акадског царства, ситуација у Месопотамији се променила. По први пут у историји регије Акађани и Сумери су потпали под једну власт – акадску. Одговоран за ово уједињење био је Сарагон од Акада.
Први владар Акадског царства
Због недостатка материјалних извора из тог времена, о Саргоновом животу се не зна много. Одговор делимично лежи у чињеници да Акад, главни град Акадског царства, тек треба да буде пронађен. Истраживачи се због тога ослањају на изворе настале у истом периоду на другим местима, или на оне написане касније. О Сарагоновом животу, на пример, највише се сазнаје из легенди и нардоних прича, насталих након његове смрти. Легенде кажу да је Саргон као беба пронађен како у корпи која је плутала на реци. Пронашао га је баштован који га је усвојио и одгајао као рођеног сина. Идентитет његовог правог оца није познат, док се за његову мајку каже да је била храмска проститутка или свештеница у граду на средњем Еуфрату. Иако је Саргон, као и човек који га је усвојио, био скроман баштован, и није имао утицајних рођака, успео је да добије положај пехарника владара Киша.
Према причи Легенда о Саргону, владар Киша – Ур-Забаба – је из непознатог разлога именовао Саргона за свог пехарника. У то време то је био веома важан положај, изузетно близак владару и подразумевао је велико поверење.
У Легенди о Саргону, Саргон сања како је Ур-Забабу млада жена удавила у великој реци крви. Када је за свој сан испричао краљу, овај се уплашио и решио да се отараси Сарагона. Испланирао је да Сарагону да огледало да однесе главном ковачу у Е-сикил на поправку. Када би га испоручио, ковач је требало да Сарагона гурне у калуп и да га убије. Међутим, пре него што је Сарагон стигао до ковача, зауставила га је богиња Инана и рекла да се Е-сикил (храм) свето место и у њега нико загађен крвљу не сме да уђе. Тако је Сарагон, слушајући богињу, огледало предао испред храма и избегао смрт.
Када је краљ видео Сарагона живог, уплашио се још више. Тада одлучује да га пошаље краљу сумерског Урука са поруком у којој је писало да убије гласника. Крај приче је непознат јер је остатак легенде изгубљен, а претпоставља се да је у њему описано на који начин је Сарагон постао краљ. Познато је да је – када је дошао на власт – напао и победио краља Урука и опрао руке у ‘доњем мору’ што је симболично значило да су Сумери под његовом влашћу.
Након освајања јужне Месопотамије, Сарагон је наставио да шири царство. Покренуо је војне кампање на исток, освојио Елам. Померио је границе Акадског царства и на запад и заузео Мари и Еблу, две државе у данашњој Сирији које су се непрестано међусобно бориле за превласт. Једна од најважнијих последица Сарагонових освајања било је успостављање трговачких путева. Роба је безбедно путовала Еуфратом са севера на југ, кедровина је стизала из шума данашњег Либана, док се племенити метал добијао из рудника у планинама Таурус. Али Акађани су трговали и изван граница своје државе, чак и са Индијом.
Наслеђивање престола у Акадском царству
Саргон је владао од око 2334. пре нове ере до своје смрти, око 2279. пре нове ере. Наследио га је Римуш, један од његових синова. Други владар Акадског царства владао је око девет година и снажно се борио да одржи царство. Током његове владавине избиле су бројне побуне, али је Римуш успео успешно да се избори са њима. Према предању, Римуша су убили његови званичници. Наследио га је старији брат Маништушу. Он је успео да стабилизује побуне у царству, па је усмерио своје ресурсе на – данашњим речником речено – спољну политику. Осим покретања војних похода, Маништушу је и ојачао трговинске односе са страним силама. Као и његовог претходника, Маништушуа су такође убили његови званичници.
Владавине Римуша и Маништушуа историја често заборавља јер су се десиле у „сендвичу“ између два највећа владара Акадског царства, Саргона, пре њих и Нарам-Сина, после њих.
Нарам-Син је био четврти владар Акадског царства. Био је унук Саргона и син Маништушуа. Током његове владавине, која је трајала од око 2254. до 2218. године пре нове ере, Акадско царство је достигло свој врхунац. Нарам-Син је наставио војна освајања свог оца и деде нападајући регионе западног Ирана и северне Сирије. Због својих успешних војних експедиција, Нарам-Син је добио титулу „Краљ четири угла универзума“. Поред тога, Нарам-Син је добио статус ‘живог бога’. Стела, позната као Победничка стела Нарам-Сина (данас се налази у музеју Лувр у Паризу), приказује Нарам-Сина већег од свих других фигура око њега како носи рогат шлем на глави. Обе карактеристике указују на божански статус краља.
Осим војних победа, забележено је да је Нарам-Син стандардизовао економију царства. Такође, своје ћерке је поставио за врховне свештенице важних култова у месопотамским градовима-државама, чиме је додатно нагласио свој божански статус.
После спектакуларне владавине Нарам-Сина, ствари су кренуле низбрдо. Нарам-Синов син и наследник, Шар-Кали-Шари, морао је да се носи са спољним претњама, па су Акађани из офанзиве прешли у дефанзиву. Ипак, успео је да орџи царство. Након његове смрти, међутим, изгледа да је дошло до борбе за престо. Неке од градова-држава у јужној Месопотамији су ово искористиле да поново потврде своју независност, што је резултирало губитком територија за Акађане. Последња два владара Акадског царства били су Дуду и Шу-Турул. У то време, међутим, Акађани више нису контролисали царство него само регион око свог главног града.
Извор: Национална гоеграфија Србија
