Политички потрес 30. августа 2020, ипак неочекивани пад ДПС-а, заправо је отворио политичку арену за рат свих против свију
Формирање четрдесет и четврте Владе Црне Горе, преговори, понуде, принципи и комбинације пуне новинске ступце скоро свакодневно, провоцирају расправе на друштвеним мрежама и дају аналитичарима разлог да се осјећају важним док коментаришу догађаје који заправо и немају пуно значења. Многи међу нама носе кривицу за учешће у једном или више ових аспеката. Сами избори већ дјелују прилично давним, љето је у међувремену почело и скоро се завршило а да још нисмо начисто ко ће све чинити извјесно најнагомиланију владу коју смо овђе икад финансирали. Можда и овај текст читате након што је објављен састав наредне владе, али то ни по чему неће промјенити поенту.
Можемо о томе расправљати на устаљени начин, бавити се гласинама, лагати себе и друге причом да се формирање извршне власти базира на било каквим принципима сем расподјеле партијског колача, или још једном очајавати о безизлазном партијском систему какав карактерише и Црну Гору, али и све друге државе региона. Али да пробамо нешто друго, да погледамо има ли какве везе наша политичка збиља након тридесетог августа двије хиљаде двадесете године са политичким филозофијама Хобса и Лока. Да нађемо нешто, наизглед узвишено, у мучној политичкој свакодневици којој, жељели то или не, присуствујемо.
Учећи теорије, било да се ради о онима из природних наука, или онима из хуманистике, прилично смо склони да занемаримо случајности, па чак и друштвени контекст који је до неке теорије довео. Околности посматрамо као занимљиву фусноту, као причицу која ће нам олакшати да уђемо у суштину или евентуално као зачин за завршетак неког предавања. Можда је то на неки начин и разумљиво када се ради о биологији или хемији (мада је и то упитно) али је истински необично да тако нешто чинимо када се ради о хуманистичким наукама, о политичкој теорији или филозофији. Неријетко су околности суштинске, некад и важније од самог аутора, за стварање неке теорије.
Два енглеска мислиоца, раздвојени свега четрдесет и четири године по датуму, а шездесет пет километара по мјесту рођења, понудили су двије прилично различите теорије о друштвеном уговору. Друштвени уговор је замишљена основа по којој су појединци, директно или индиректно, предали дио своје слободе како би формирали првобитне државе. Хобс је кроз дјело “Левијатан” истицао своју доктрину да природно људско стање неумитно доводи до “беллум омниум цонтра омнес” – рат свих против свију. Сматрао је да је људска природа увијек деструктивна, увијек ратничка, увијек жељна да отме нешто што припада другоме. Из те свијести, из тог страха, човјек је створио државе, заједнице које ће бити довољно моћне, које ће бити чак страшне попут библијског Левијатана, да предуприједе могућност таквог бесмисленог и грозног насиља, таквог хаоса из ког само лоше ствари произилазе.
Представници странака мање бројних народа су скоро сви одреда били на промотивним скуповима Мила Ђукановића прије свега пар мјесеци, апелујући да се не гласа за потпредсједника Покрета “Европа сад” Јакова Милатовића
Свако од нас свјесно себи одриче дио суверенитета, дио природног права, дио своје слободе, како бисмо од државе добили сигурност, како бисмо, захваљујући Левијатану, могли формирати цивилизовано друштво, и онда у њему стварати културу, умјетност, науку, све друго.
Џон Лок је био другачијих схватања. У његовом кључном дјелу “Двије расправе о влади”, једина ствар у којој се потпуно слаже са Хобсом јесте та да људи стварају државе кроз замишљени друштвени уговор у слободној вољи, остало се разликује. Он тумачи да су наша природна права право на живот, право на слободу и право на имовину. Ми стварамо државе да бисмо квалитетније и снажније осигурали ова природна права. Џон Лок не бјежи од става да постоје људи који су спремни да угрозе туђе слободе, али је далеко од катастрофичних посматрања према којима нам је потребна свемоћна држава као једина гаранција да неће доћи до рата свих против свију. Вулгаризовано говорећи, Хобсова држава је свемоћно чудовиште које осигурава да будемо мирни, док је Локова један мирни арбитар, Јустиција покривених очију са мачем и кантаром у рукама.
Како је дошло до ове разлике између филозофа удаљених пар деценија и пар десетина километара? Не знамо да ли су њихови психолошки профили били суштински различити, да ли им је одгој био радикално другачији, али знамо да околности јесу. Исте оне околности које се у другим теоријама занемарују, овђе су малтене једине заслужне за разлику између ових теорија. Средином седамнаестог вијека, током и након владавине Чарлса Првог Стјуарта, Енглеску су задесила три сукцесивна и веома брутална грађанска рата. У релативном односу према броју становника, број погинулих дупло је већи него што је та земља проживјела током трауматичног Првог свјетског рата. Тиранска склоност краља, његово стално распуштање Парламента, нови и оштрији порески закони, промјене црквених начела и свеопшта самовоља резултирали су поменутим грађанским ратовима, стотинама хиљада мртвих, разним звјерствима, док је самог Чарлса то оставило тачно за главу нижим него што је био.
Тако је Енглеска, први и засад једини пут у својој историји, неколико година функционисала као парламентарна република. Историјска чињеница да је Хобс у својим позним годинама свједочио свим бруталностима и залима која један грађански рат доноси јесте и довела до тога да пожели постојање државе која има једини и искључиви монопол над силом. Било је природно да пожели било шта само да не живи деценију константних страхота и несигурности. Лок је с друге стране био тек ђечак и тинејџер током трајања сукоба, па док се формирао као мислилац и филозоф, док је почео да пише, ратне страхоте су биле деценијама иза њега. Свијест да човјек може чинити човјеку зло није заборављена, али се преко ње примио вео оптимизма, вео који каже да је слобода ипак најважнија вриједност.
Дјелује можда збуњуће како се одавде стиже до почетне позиције, превирања у вези са актуелним формирањем нове Владе Црне Горе. Политички потрес који се догодио тридесетог августа двије хиљаде и двадесете године, ипак неочекивани пад ДПС-а, који је у свим каснијим изборним циклусима био све стрмоглавији, заправо је отворио политичку арену за рат свих против свију. Још нисмо свјесни јачине тог потреса и потпуне неспремности политичке класе да се са тиме носи. Због те неспремности, класа је отишла у једино што је умјела, у рат. Већ је формирање прве пост-ДПС владе, под премијером Здравком Кривокапићем, обиљежено нападом од стране најјачег парламентарног конституента, Демократског фронта, на тадашњег министра финансија (а садашњег мандатара) Спајића, да је нелегално ушао у посао око задуживања државе, те да је у том послу узео себи значајну провизију.
Напади тог политичког савеза на овог министра нису јењавали током цијелог мандата, па је и цијела јесен наредне године прошла у међусобној свађи око буџета за двије хиљаде двадесет и другу. Они су њега нападали да жели да уништи јавне финансије, он њих да су економске незналице. У наредној години Спајић их је све вријеме изједначавао са ДПС-ом (што је за ДФ била вјероватно највећа увреда), док су они њега прозивали око власништва над неким некретнинама у Београду и Боки Которској, те успјешно саботирали предсједничку кандидатуру ове године.
Не треба пуно да се нервирамо да ли у прескупој и огромној Спајићевој влади сједи партија А, партија Б или партија Ц, јер док траје “omnium bellum contra omnes” таква влада и не може дуго издржати
Но, нису то једина два потенцијална конституента ове владе који међусобно ратују. Представници странака мање бројних народа су скоро сви одреда били на промотивним скуповима Мила Ђукановића прије свега пар мјесеци, апелујући да се не гласа за потпредсједника Покрета “Европа сад” Јакова Милатовића. Милатовић је узвратио изјавивши да за њих Бошњачка странка уопште није партнер. Међу очекиваним чиниоцима већине су и Демократе које су управо чланови БС оптужили у скупштини да су извршили “етничко чишћење” у јавним предузећима, а они узвраћали оптужбама да су функционери те странке злоупотребама дошли до државних станова, отпремнина и других привилегија.
Покрет Ура актуелног премијера Дритана Абазовића није ни у каквој комбинацији за формирање Владе али је на изборима наступио заједно са Демократама иако су, прије свега годину дана, Демократе протестовале против Абазовића носећи фигуру Изногуда и паролу да је “узео 21 милион да би постао мандатар умјесто мандатара”, док им ни чланови Уре нису остали дужни вичући да “пусте фотеље, запалиле се дабогда”.
Сви ови међусобни напади будућих вољних или невољних савезника током свега протеклих пар година само су дио свега што се дешавало. Када бисмо се послужили интернет претраживачима, сигурно бисмо нашли још сијасет других, вјероватно и бруталнијих прозивки и напада. На неки начин је трагичније да су све ове нападе истовремено, на грознијем нивоу, реплицирали чланови и симпатизери “нижег” партијског нивоа, кличући својим “херојима”, користећи њихове слике за аватаре на друштвеним мрежама, пљујући на сваки начин оне који су “туђи”.
Будућа Влада ће се формирати брзо (можда је и формирана док ово читате) и њен мандатар ће очигледно бити Милојко Спајић. Знајући личне и професионалне квалитете представника политичке класе, ко год сједио у тој влади, какве год имали секретаре и директоре, не можемо очекивати неке сјајне резултате. Зато нема сврхе, ако немамо неку перципирану личну корист, учествовати и агитовати за учешће или неучешће било које странке или било које особе, јер су Спајић и сви будући конституенти (а сами су то тражили и боље нису заслужили) у ситуацији Тамног вилајета – “ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се”. Укратко, постоје само лоша рјешења.
Гледајући из овог угла, живећи у времену у ком се чини да кадрови постају све гори и гори, да су могућности пред нама све безнадежније, можда смо склони да прихватимо Хобсово тумачење.
Тако би се у овом црногорском партијском црнилу могло рећи да је ово стање рата свих против свију неиздрживо и да је боље имати неког Левијатана, рецимо онај стари моћни ауторитативни ДПС.
Јесте, крали су, судови нису дијелили правду, тужиоци и полиција се сумњиче да су радили за нарко-картел.
Знајући личне и професионалне квалитете представника политичке класе, ко год сједио у тој влади, какве год имали секретаре и директоре, не можемо очекивати неке сјајне резултате
Јесте, политичари се сумњиче за учествовање у стотинама коруптивних скандала а имовина свих грађана се дијелила буџашто блиским “бизнисменима”.
Јесте, обични грађани су имали све могуће бизнис препреке, а кумови све могуће пословне привилегије. Али није било овога, није било оваквог рата, није било овог хаоса.
Неки су склони да то помисле и не треба их критиковати због тога, то је људски, јер ситуацију сталног хаоса је тешко трпјети. Чувена је реченица “лош је био Мусолини али су макар возови ишли на вријеме” која осликава колико људи желе ред, чак и под фашизмом. Истини за вољу, чак ни та мисао није истинита, јер нису за вријеме фашистичке Италије редови вожње били ништа тачнији него касније, али вео времена покрије све.
Тако ће вео времена покрити ово. Рат свих против свију не може трајати довијека. Он ће досадити, он ће бити превазиђен, и од стране публике и од стране актера. Наступиће временом Локово вријеме, доба у којем ће ово бити прошлост, прошлост која нас упозорава, али која нас не тјера на радикална рјешења.
Тада ћемо, надам се, моћи да се бавимо бољим законима, бољим кадровима, бољим представљањем. Схватићемо да смо политички створили државу и да бирамо, и да будемо бирани све вријеме бивајући прави носиоци суверенитета.
До тог момента, не треба пуно да се нервирамо да ли у прескупој и огромној Спајићевој влади сједи партија А, партија Б или партија Ц, јер док траје “омниум беллум цонтра омнес” таква влада и не може дуго издржати. Обрнимо улоге, замислимо нас, грађане, бираче, да смо у овом тренутку један шалтер, на који неко, у овом случају политичари, треба да донесу неки свој документ, у овом случају владу. Ако су је саставили, ако има то што формално треба да има (јер суштински сигурно нема), остаје нам само да им лупимо печат, потпишемо, вратимо документ и кажемо – “Следећи!”. Јер док подигнемо поглед, знамо да следећи, који је можда дио и садашње комбинације, једва чека да стигне на ред.
Стефан Ђукић
Извор: Велике приче
