Umetnička dela ne nastaju u bljeskovima inspiracije nego u svakodnevnoj posvećenosti, pisao je Alber Kami
Tri godine nakon što je postao drugi najmlađi laureat Nobelove nagrade, dodeljene mu za književnost koja “sa nepomućenom iskrenošću rasvetljava probleme čovečje savesti”, Alber Kami (7. novembar 1913 – 4. januar 1960) poginuo je u saobraćajnoj nesreći, sa neiskorišćenom kartom za voz do istog odredišta u džepu.
Dela koja je ostavio za sobom, o putu ka jačanju ličnosti, o kreativnosti kao obliku otpora, o protivteži apsurdnosti življenja, o sreći kao našoj moralnoj obavezi, traju kao živo svedočanstvo onog ubeđenja Meri Šeli da su “reči te kojima se nastavlja velika svetska borba, sada, u ovim civilizovanim vremenima”.
Kami je svoje stavove o pisanju najdirektnije izneo u eseju o romanu iz 1943. godine, uvrštenom u knjigu njegovih inače nezaobilaznih Lirskih i kritičkih eseja.
On razmišlja:
Mora se biti dve osobe kada se piše… Veliki problem je prevesti ono što se oseća u ono što se želi da drugi osete. Nekog pisca zovemo lošim kada se izražava u referencama na skriveni kontekst koji čitalac ne može da zna. Osrednji pisac vođen je time da kaže šta god hoće.
U duhu onoga što će Džejms Boldvin ponoviti u svojim savetima o pisanju, insistirajući na tome da “iza talenta čuče sve uobičajene reči: disciplina, ljubav, sreća, a pre svega izdržljivost”, Kami primećuje da svaki kreativni pokušaj zahteva od nas “izvesnu postojanost duše, ljudsku i književnu spoznaju žrtve”.
On piše:
Onome ko bi zapitao Njutna kako je uspeo da izgradi svoju teoriju, on bi mogao da odgovori: “Razmišljajući sve vreme o tome”. Nema velikog uspeha bez pomalo tvrdoglavosti.
Skoro vek nakon što je Čajkovski izjavio da “umetnik koji drži do sebe ne sme da skrsti ruke sa opravdanjem da nije raspoložen”, Kami dodaje:
Veliki romani… dokaz su uspešnosti ljudskog stvaranja. Oni potvrđuju da je umetničko delo stvar čoveka, nikad dovoljno ljudska, i da njen tvorac može da radi bez diktata odozgo. Umetnička dela ne nastaju u bljeskovima inspiracije nego u svakodnevnoj posvećenosti.
Marija Popova
Izvor: The Marginalian
Prevod: M. Jovandić/Glif
