„Ne mogu da verujem nivo nezrelosti i gluposti koji je postao norma“, napisao je jedan učesnik konferencije u zajedničkom četu. Drugi je upitao pitanje koje je tokom cele sesije visilo u vazduhu: da li je iko u gradskim službama koje se bave sprečavanjem nasilja upitao kompanije vlasnike društvenih mreža da ograniče zapaljivi sadržaj?
Dok stope nasilja vatrenim oružjem ostaju astronomski visoke među mladima, dokazi upućuju na društvene mreže kao na akcelerator nasilja. Izlivi nasilničkog ponašanja koji su se nekada mogli zaboraviti sada opstaju pred velikom publikom, podstičujući ljude da i oni nešto urade.
Jedne jesenje večeri 2020. godine, Džarem Džekson i Šahdžejhan Mekaskil (Shahjahan McCaskill) ćaskali su u Džeksonovoj hjundai sonati, još uvek opijeni posle odmora, kada su dvadeset četiri hica izrešetala automobil. Dvojica dvedeset šestogodišnjaka, bili su prijatelji još od predškolskog uzrasta. Upravo su se vratili u Zapadnu Filadelfiju nakon nekoliko dana glajdinga, veranja i planinarenja na Portoriku. Džekson se parkirao blizu majčine kuće kada su ljudi iz crnog terenca počeli da pucaju. I njemu i Mekaskilu je konstantovana smrt u bolnici.
Posle ovog događaja, Mekaskilova majka, Nadžila Zainad Ali Mekaskil nije mogla da shvati zašto bi iko želeo da ubije njenog sina i njegovog prijatelja. Obojica su uspeli da savladaju izazove sredine za mlade crne muškarce u njihovom kraju i da steknu diplomu koledža. Džekson je radio kao tehničar za mentalno zdravlje u adolescentskoj psihijatrijskoj ustanovi dok je njen sin vodio malu radnju za čišćenje i bar. Pitala se da li ih je možda napao nezadovoljni bivši zaposleni radnje za čišćenje. Ali potom je stiglo objašnjenje policije: njen sin i njegov prijatelj ubijeni su zbog sukoba na društvenim mrežama među nekim tinejdžerima koje nikada nisu upoznali.
Tokom više meseci odvijala se bitka na Instagramu između grupa okupljenih na različitim stranama Market ulice. To je bilo dugotrajno rivalstvo, ali salve napada i pretnji na internetu povisile su napetosti u komšiliku. Policija je opredelila jednog službenika da nadzire aktivnosti na društvenim mrežama različitih grupa u gradu, i policijsko odeljenje je posumljalo da su oni sa severne strane, koji su se vozili u terenskom vozilu, pogrešno identifikovali jednog od dvojice prijatelja kao pripadnika grupe iz južnog kraja te su otvorili vatru. Sat vremena nakon pucnjave, ekipa sa severa postavila je fotografiju na Instagramu sa natpisom koji je trebalo da omalovaži žrtve i podstakne rivalsku grupu da pokupi njihova tela: „AH HAHAH cave, pokupite ih!“
Džekson i Mekiskil su stradali tokom prve godine nacionalnog porasta nasilja koje je poništilo skoro dve decenije napretka javne bezbednosti. Godine 2020. broj homicida je skočio trideset odsto i kretao se oko tog nivoa naredne dve godine. Postoje rani nagoveštaji da bi stopa nasilja 2023. mogla da opadne za nekih deset odsto u odnosu na prošlu godinu, ali to je i dalje iznad prepandemijskog nivoa.
Kriminolozi ukazuju na susticanje različitih faktora, uključujući društvene poremećaje izazvane pandemijom Kovid-19, porast prodaje oružja na početku pandemije i uznemirenost koja je nastupila nakon ubistva Džordža Flojda, što je dovelo do opadanja policijske aktivnosti i dodatnog pada poverenja u policiju. Ali tokom svog izveštavanja o ovoj pošasti, sve sam češće slušao o još jednog podstreku: društvenim mrežama.
Radnici koji rade na sprečavanju nasilja opisivali su sukobe koji su počinjali na Instagramu, Snepčetu i drugim platformama pa su se prelivali u realni život zastrašujućom brzinom: „Kada sam bio mlad i ja bih ulazio u sukob sa nekim u školi, i jedini ljudi koji su za to znali bili smo ja i ti momci u školi“, rekao je Džejms Timpson, radnik koji radi na sprevačanju nasilja u Baltimoru. „Sada nije tako. Petsto ljudi za to sazna još dok nisi napustio školu. I onda se razbukta veliki rat“.
Pametni telefoni i društvene mreže postojali su mnogo pre skoka broja ubistava; oni očito nisu jedini uzrok. Ali uzimajući u obzir nedavnu prošlost, nije teško videti zašto društvene mreže mogu biti novi, moćni podsticaj nasilja Kada je pandemija dovela do toga da zvaničnici zatvore mesta društvenog okupljanja kao što su škole, biblioteke i sportski centri tokom duže od godinu dana, ljudi – i posebno mladi ljudi – gurnuti su još dalje u virtuelni prostor. Mnogo toga je rečeno o mogućoj vezi između preteranog korišćenja društvenih mreža i problema sa mentalnim zdravljem te suicidima među tinejdžerima. Sada su Timpson i drugi radnici angažovani na sprečavanju nasilja zabrinuto ukazali na sledeći problem. Ukoliko društvene mreže igraju ulogu u pojačanoj tendenciji mladih ljudi da povrede sebe, da li bi mogle da igraju ulogu kada je posredi povređivanje drugih?
Sadašnji skok u nasilju nije povratak stopama ubistava iz devedesetih –on je nešto potpuno drugačije. U mnogim gradovima, nasilje je posebno usredsređeno među mladima. Nacionalna stopa ubistava za one između 15 i 19 godina starosti porasla je između 2014. i 2021. za zaprepašćujućih 91 odsto. Prošle godine u Vašingtonu upucano je 105 ljudi mlađih od osamnaest godina – skoro dvostruko više nego godinu dana ranije. U Filadelfiji, tokom prvih devet meseci 2022. broj mladih žrtava vatrenog oružja – 181 – izjednačen je ukupnom broju iz 2015. i 2016. godine. A u Baltimoru, više od šezdeset dece uzrasta od 13 do 18 godina je bilo ustreljeno u prvoj polovini ove godine. To je dvostruko više u odnosu na prvu polovinu bilo koje godine između 2015. i 2021. – i to se desilo dok je opadao ukupan broj ubistava u gradu. Na nacionalnom nivou ovaj trend je rasno neproporcionalan: 2021. godine, Afriamerikanci uzrasta između 10 i 24 godine imali su skoro četrnaest puta veću šansu da budu žrtve ubistva u odnosu na bele mladiće.
Oni koji se suočavaju sa ovom morom – policija, istražni organi, hitna pomoć – nepokolebljivi su u tome da podsticaj koji daju društvene mreže pomaže da se objasni zašto današnji mladi ljudi čine veći deo žrtava. Ali oni nisu načisto kako se boriti protiv ovog fenomena. Oni razumeju da ovaj novi talas ubistava zahteva nova rešenja – ali koja?
U onoj meri u kojoj podstrekivanje sa interneta privlači pažnju, ona je usredsređena na video snimke izvođenja rep muzike, posebno na takozvanu dril muziku, čije je izvođenje počelo u Čikagu početkom dvehiljaditih i u kojoj dominira eksplicitno mamljenje „dušmana“ (opps) odnosno rivala. Ovi video snimci povezivani su sa brojnim slučajevima napada vatrenim oružjem. Često, međutim, nasilje je podstaknuto mnogo uobičajenijim aktivnostima na internetu. Tinejdžeri mame rivale u objavama na Instagramu ili ih podstiču ortaci u privatnim četovima. Na Instagramu i Fejsbuku oni emitiju uživo upade na neprijateljsku teritoriju i nailaze na izazove da se „zapljunu“ – odnosno da otkriju svoju lokaciju ili će u suprotnom biti označeni kao kukavice. Oni mašu pištoljima na fotografijama na Snepčetu ili na video snimcima objavljenim na Jutjubu ili na TikToku, koji mogu da isprovociraju protivnike da odgovore – te da podstaknu osobu koja raspolaže oružjem da ga zaista i upotrebi.
U decembru, upoznao sam dvadeset jednogodišnjeg Brendoma Olivijerija u državnom zatvoru u Hautzdejsu, u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji, gde je služio kaznu za ubistvo. Godine 2017. Olivijeri kaže da se sukobio sa drugim tinejdžerijma u Južnoj Filadelfiji nakon što je pokušavao da proda marihuanu na njihovom terenu. Kasnije, u privatnom četu preko Instagrama koji su koristili Olivijeri i njegovi prijatelji neko je postavio sliku srebrnog pištolja kalibra 11,5 milimatara (.45). Potom je drugi član, Nikolas Toreli, postavio sliku mačijeg izmeta na trotoaru sa natpisom „Brendon se uneredio na protivničkoj teritoriji“. To je bila šala, ali razgovor je brzo eskalirao. Kasnije tog dana, Olivijeri je pitao Torelija da postavi fotografiju njihovih protivnika na četu kako bi svako mogao da vidi kako izgledaju. Toreli je odgovorio, i, prema sudskom zapisniku, Olivijeri je rekao da će se „unerediti po svima njima“ [u izvorniku se koriste direktniji izrazi, prim.prev].
Kada su se Olivijeri, Toreli i dvojica prijatelja susreli sa četvoricom njihovih protivnika kasnije tog meseca, usledila je razmena oštrih reči, tuča i tri hica iz srebrnog pištolja. Jedan hitac pogodio je Kalera Milera, člana Olivijerijeve grupe. Drugi je pogodio Salvatorea Dinjubila (DiNubile) iz druge ekipe. Obojica su preminuli; bilo im je šesnaest godina. Olivijeri je osuđen zbog ubistva sa predumišljajem Dinjubila i ubistvo trećeg stepena Milera. (Toreli je svedočio protiv Olivijerija i protiv njega nije podignuta optužnica). Olivijeri je osuđen na trideset sedam godina zatvora.
Dinjubilov otac, koji se takođe zove Salvatore, veruje da je mogućnost da se preti preko interneta ohrabrilo Olivijerija i njegove prijatelje da upućuju pretnje; pošto su pretili, osećali su se prinuđenim da u skladu sa time i deluju. „Kažeš da ćeš overiti tog momka. Eto ti prilika za to“, rekao mi je. „Pokušava da živi u skladu sa gangsterskim mentalitetom koji je sam i stvorio“. Olivijeri je tvrdio da je nevin i rekao je da nije on bio onaj koji je ispalio smrtonosne hice, ali je priznao da su on i njegovi prijatelji često podstrekivali jedni druge da se hvališu preko društvenih mreža. „To je ono što mi zovemo paradiranje (pump-faking)“, objasnio je.
Prošle godine, kako se broj pucnjava među maloletnicima u Vašingtonu približavao trocifrenom broju, gradska Mirovna akademija koja obučava članove zajednice da sprečavaju nasilje, održala je sastanak preko aplikacije Zum posvećen društvenim mrežala. Amin Bil koji radi u kancelariji glavnog tužioca u Vašingtonu podelio je na svom ekranu putanju koja tipično vodi od razbuktavanja na internetu do kulminacije sa smrtnim ishodom.
Prezentacija je otpočela fotografijom, postavljenom na Instragramu 2019. godine, koja prikazuje lokalnog repera Akdaklika u Metrou; ismeva se natpisom zato što su ga tu zatekli protivnici a nije bio naoružan. Onda je objavljen skrinšot privatnih poruka između repera i suparničkog repera pod imenom Vokdaun Vil koje je ovaj podrugljivo podelio na Instagram Lajvu. Usledeli su Instagram Stori koji je objavio Akdaklik i u kojem se vređa drugi reper koji je navodno bio prisutan tokom upada u Metro i video sa Jutjuba u kojem se repuje o incidentu stihom „samo mi dajte glok i usmerite me prema protivniku“. Ubrzo nakon toga, u januaru 2020. godine, Akdaklik je smrtno ranjen. Imao je osamnaest godina; njegovo pravo ime bilo je Malik Kise. Tog maja, policija je uhapsila Vokdaun Vila – Vilijama Vajtekera, koji je takođe bio osamnaestogodišnjak. Priznao je krivicu za drugostepeno ubistvo prošlog oktobra.
Prezentacija koju je održao Bili ostavila je neke učesnike zabezeknutim. „Ne mogu da verujem nivo nezrelosti i gluposti koji je postao norma“, napisao je jedan učesnik konferencije u zajedničkom četu. Drugi je upitao pitanje koje je tokom cele sesije visilo u vazduhu: da li je iko u gradskim službama koje se bave sprečavanjem nasilja upitao kompanije vlasnike društvenih mreža da ograniče zapaljivi sadržaj?
„Mislim da nismo ostvarili veliki napredak“, priznao je Bili. Kada je grad zatražio da se pojedine objave uklone, rekao je, kompanije su se oglušile o molbe izgovarajući se neodređenim obrazloženjima o slobodi govora. Čak i da društvene platforme uklone pojedine objave, dvadeset ljudi bi moglo već da podeli objavu sa stotinama i hiljadama drugih. I uzimajući u obzir brzinu života na internetu, može se potrošiti pet godina u pokušajima da se blokira štetni sadržaj na jednoj platformi, samo da bi se celokupna aktivnost prenela na drugu platformu.
Upitao sam portparola Gugla, kompanije koja je vlasnik Jutjuba, o videu repera Akdaklika u kojem se spominje pištolj glok kao i o drugom videu objavljenom prošlog leta pod nazivom Povuci oroz.
On prikazuje u Luizvilu, u državi Kentaki, repera i još desetak mlađih muškaraca koji očito proslavljaju ustrljivanje koje je jednog čoveka dovelo u stanje održavanja u životu na aparatima (kasnije je preminuo). Načelnik agencije za prevenciju nasilja u Luizvilu rekao mi je da je porodica žrtve zatražila od Gugla da ukloni video, ali da je on ostao na platformi, na kojoj je imao petnaest hiljada pregleda. Portparol Gugla, Džek Malon rekao mi je da kompanija ima prilično visoke standarde za određivanje da neki muzički spot podstiče na nasilje, delimično i zbog politike kompanije da dopušta izuzetke za umetnički sadržaj.
Moj razgovor sa Malonom i njegovim kolegama u Snepu u Meti (koja poseduje Fejsbuk i Instagram) ostavili su na mene utisak da platforme za društvene mreže posvećuju relativno malo pažnje svojoj ulozi u podsticanju rutinskog nasilja vatrenim oružjem, u poređenju sa pažljivo propraćenim debatama o cenzurisanju zapaljivog političkog govora.
Meta me je uputila na „standarde zajednice“ koji su prepuni neodređenih iskaza poput „Mi takođe nastojimo da razmotrimo jezik i kontekst kako bismo napravili razliku između usputnih opasni i sadržaja koji čini kredibilnu pretnju po javnu ili ličnu bezbednost“. Snep ističe da je njihova platforma benignija od ostalih, zato što su objave podešene da iščezavaju i gledaju ih prevashodno prijatelji korisnika. Takođe sam se obratio TikToku ali kompanija nije odgovorila.
Zajednicama je, u međuvremenu, prepušteno da se staraju same o sebi. Ali u grupama za prevenciju nasilja dominiraju srednovečni muškarci koji su odrasli u eri pre pametnih telefona; oni se bolje snalaze u intervencijama uživo nego u dešifrovanju pretnji na TikToku. Pre pandemije, jedan pripravnik u glavnoj organizaciji za sprečavanje nasilja u Pitsburgu pregledao je objave onih mladih ljudi na društvenim mrežama koji su smatrani kao rizični da se uključe u sukobe. Pastor Kornel Džouns, veza gradskih vlasti sa grupama za sprečavanje nasilja, rekao mi je da je pripravnik jednom otkrio potmuli sukob na internetu između tinejdžera, od kojih su neki pribavili vatreno oružje. Džouns je okupio učesnike i njihove majke, te je relaksirao situaciju. Onda je pripravnik otišao iz grada pošto se upisao na pravnih fakultet i organizacija se vratila na ad hok metode tipične za takve grupe. „Ukoliko ne pratite društvene mreže, nađete se u čudu otkud se iznenada hiljadu ljudi okupilo u tuči u predgrađu“, rekao je potišteno Džouns. Početkom jula, pucnjava na zabavi u kraju u Baltimoru potvrdila je ovakvo strahovanje: iako se o događaju naširoko raspravljalo na društvenim mrežama, nijedan policajac nije bio na raspolaganju; kasnije se delio video tinejdžera koji prikazuje nešto što podseća na pištolj. Iza pucnjave je ostalo dvoje mrtvih i dvadeset osmoro povređenih.
Pre deset godina Dezmond Aptom Paton, profesor društvene politike, komunikacije i psihijatrije na Univerzitetu u Pensilvaniji, dobio je prvi od nekoliko grantova da izučava ono što je nazvao „internet udaranje“ (internet banging). Njegov istraživački tim učestvovao je u pravljenju algoritma sa timom sa univerziteta Kolumbija koji analizira jezik, slike i čak emotikone na Tviteru kako bi identifikovao korisnike koji su rizik da povrede sebe ili druge. Algoritam se pokazao obećavajuće za otkrivanje onlajn sukobljavanja koji prete da eskaliraju. Ali nikada nije dozvolio upotrebu ovih algoritama, plaćeši se da će to podsećati na prakse policijskog nadzora koje su omogućile više profilisanje nego prevenciju. „Možda postoji pametnija osoba koja će shvatiti kako da ovo radi na etičniji način“, rekao mi je.
Za sada, sistem ne uspeva da predvidi nasilje i – prilično često ne uspeva ni da osudi ljude čija aktivnost na društvenim mrežama podstiče nasilje. U maju trojici tinejdžera je suđeno za ubistvo Džarela Džeksona i Hašdžeana Mekaskila (Shahjahan McCaskill) u Filadelfiji. U vreme pucnjave dvojica od trojici su bili sedamnaest godina stari a treći šesnaest. Aktivnost sa društvenih mreža činila je važan deo tužiočevih dokaza: objave na Instagramu i objavljeni video snimci na kojima se vide trojica optuženih kako se naokolo voze u crnom terencu koji je naizgled identičan onom koji se zaustavio pored Džeksonovog automobila. Druge objave prikazuju ih kako drže pištolj koji po izgledu odgovara opisu onog koji je korišćen u pucnjavi. Nakon jednog dana većanja porota ih je oslobodila optužbi, prosuđujući da je samo jedan okrivljeni kriv jedino za tačke optužnice koje su se odnosile na posedovanje oružja. „Za mene i moju porodicu, [suđenje] je bilo kao sedmodnevna sahrana“, rekla mi je Džarelova majka, Monika Džekson. Nakon toga detektiv koji je obavljao istragu ubistava rekao joj je kako po njegovom mišljenju porotnici u ovakvim slučajevima često sa poteškoćama razumeju osnovne mehanizme društvenih mreža i koliko ključnu ulogu one igraju u međusobnom opštenju mladih ljudi. Kako mi je Paton rekao. „Ono što potcenjujemo iznova i iznova jeste da društvene mreže ne predstavljaju virtualni nasuprot realnom životu. One jesu život“.
Alek Mekdžilis
Preveo: M. M. Milojević
Izvor: https://www.propublica.org/article/social-media-violence-young-americans, 8.8.2023.
