Mikronarativni i pikarski poetički elementi, koji čine dobar deo književnog „vjeruju“ Aleksandra Gatralice, pojavljuju se i u dvema njegovim novim knjigama Varia i Nevidljivi.
Prvoimenovana je, naime, zbirka od „jedanaest priča za odrasle i jedne za decu“. U dobro znanom književnom maniru ovog stvaraoca, s dozom Bulgakovljevske mistike, Gatalica nas na momente uvodi u neku vrstu oniričnog stanja, pa se priče iz Varie, pisane efektnim stilom, mogu čitati i kao zaokružena celina, ali i kao zaseban skup mikrinarativa. Slično je i sa delom Nevidljivi u kome se Gatalica na umetnički način poigrava istoriografskom građom. Ukratko, suočava čitaoca sa sopstvenim narcisoidnim ubeđenjem da postoje istorijske i životne istine koje se mogu saznati.
Smatrate da bi umetnost trebalo da ima zatvorenu strukturu, koja se zasniva na otvorenoj formi i da pisci ne bi trebalo da nude čitaocima da dopišu rasplet. Vi takva dela nazivate klonovima, a s druge strane čitaoci, kojih je neuporedivo više nego što je stvaralaca, vole da budu pitani. Šta je mera stvari?
– Mera stvari je, i u to sam nakon više od trideset godina pisanja, ubeđen – da postoji svet pisca i svet njegovih čitalaca, i da ta dva sveta ne treba da se mešaju. Svako umetničko delo zato mora pre svega da ima zatvorenu strukturu: da bude komad „drugog sveta“ potpuno usaglašen u samome sebi, koji impresionira svojom veličanstvenošću, svojom simetričnošću i savršenstvom svake druge vrste. Takav svet, po prirodi stvari, ne može biti „demokratsko delo“ koje je nastalo „dopisivanjem“ mnogo ruku, čak i ako je mnogo tih ruku jednako vešto kao što su piščeve ruke, a kamoli ako nije. Čitaoci, dakle, ne treba da budu pisci, jer to ne mogu biti, ali i zato što ne treba da odustanu od svoje uloge koja je nezamenljiva i moglo bi se kazati središnja u recepciji književnosti. Nije samo fraza da se sve knjigu pišu za čitaoce. Ja čitaoca ne posmatram kao pasivni objekat koji treba da se divi onome što sam napisao, već kao aktivnog učesnika u procesu shvatanja književnosti. Naime, uveren sam da je, ma kako bila lepim rečima napisana, literatura zapravo spona i uputstvo ka pravljenju slika u glavi čitaoca. Svaki čitalac, dakle, ima svoj „Rat i mir“, svoj „Proces“, pa i – uverio sam se u susretu sa hiljadama čitalaca – svoj „Veliki rat“. Reč je o procesu koji se u teoriji književnosti naziva fenomenološkim i u kojem je slika književnog dela svakog čitaoca jedinstvena i nije slična ni sa piščevom ni sa bilo kojom nekog drugog čitaoca.
Taj vaš „Veliki rat“, koji je svojevremeno ovenčan Ninovom nagradom, pokazao je da ovdašnji čitaoci uvek imaju strpljenja za epsku formu i razgranatu strukturu knjige. Da li je to bilo i za vas iznenađenje?
– Da, veliko iznenađenje, premda me je potom bio stid zbog toga što sam bio iznenađen. Naime, pisac kada piše svoju knjigu ne razmišlja o tome da ugodi ijednom svom čitaocu. On, kako sam već rekao, razmišlja samo o tome kako da napravi idealno umetničko delo. Kad sam završio „Veliki rat“, moji najbliži prijatelji i veliki poznavaoci književnosti, kazali su mi: neće ti se prodavati roman, ima previše karaktera, nepovezanu radnju i nema dovoljno ljubavi. Dogodilo se sve sasvim suprotno. Desetine hiljada čitalaca sa suzama u očima su pratili sudbine junaka i vezivali se za njih. Mnogi su me molili da napišem nastavak knjige, „makar sa junacima koji su preživeli roman“, a neki su išli i dalje, pa pretpostavljali da bi nastavak na neki metafizički način mogao da uključi i sve one koji su umrli ili poginuli na stranicama romana.
Vaša priča „Uvek sam nikad bio u Kikindi“ nastala je davne 2003. Ostala bi u periodici da niste odlučili da je „ukoričite“ u „Gotskim pričama“. Posle toga ona se pojavljuje i u drugim vašim zbirkama. Da li je ta Kikinda imaginarana ili stvarna i ako je gotika pomalo i mistika, ima li Kikinda dozu mistike?
– Kikinda je, pre svega, da kažem divna varoš u kojoj imam mnoštvo pijatelja i gde sam nastupao više puta i dobro se osećao. Kao Bačvanin (majčinim poreklom iz Vrbasa) uvek se osećam kao dobrodošao gost u Banatu i uvek mi je vrlo pijatno da osetim razlike koje je donelo veće prisustvo podanika Marije Terezije iz celog tadašnjeg njenog carstva u Kikindi, nego što je to, recimo bio slučaj u Bačkoj. Kada je reč o priči „Uvek sam nikad bio u Kikindi“ reč je realizaciji doslovnog litrarnog paradoksa. Priča je zamišljena kao literarna Esherova petlja: sa likom koji se zove Uvek sam bio u Kikindi i koji izmišlja najfantastičnije stvari o Kikindi, kome je protivteža lik koji se zove Nikad nisam bio u Kikindi i izmišlja još čudesnije stvari koje „nikad nije video niti voleo u Kikindi“. Tako se prvi lik pojavljuje kao ogledalo drugog lika. Ako je prvi lik nekav vrsta Esherovog stpeništa, drugi lik je antistepenište koje se ishodi iz prvog i izvija se u nemogućem pravcu. Reč je o tome da se kao pisac poigram činjenicom da i poredak priče može da napravi neku vrstu prave grafičke shematike. Nešto slično uradio sam i u delu romana Veliki rat u delu u kojem atentator britanske kurne Osvald Rajner putuje nemogućim putem od Engleske do Rusije, zaobilazeći ratna dejstva da bi onda ispalio jedan hitac u Raspućinovu glavu i vratio se istim putem – ali naopako. Poetika ove priče u romanu Veliki rat zasnovana je na dosledno realizovanom shematizmu putovanja napred i nazad jednog atentatora koji se u Petrogradu zadržao svega nekoliko minuta.
Prosečan čitalac vaših priča bi stilskom, sažetošću i efektnošću napravio komparaciju sa Borhesom, Harmsom ili Kišom, dok se u romanima može pronaći mistika Bugakova i psihološko nijansiranje likova kao kod Dostojevskog. Jesu li to svjesna ili podsvjesna vaša poetska uporišta?
– A, pa hvala vam što me poredite sa tolikim brojem mojih velikih prethodnika i uzora. Naslutili ste jednu važnu činjenicu: niko nije postao umetnik „u vakuumu“ : svi su to postali tako što su nastavili put nekog od velikih prethodnika. To nije tako samo u književnosti, već i u graditeljstvu violina, arhitekturi, slikarstvu, pa čak i u kulinarstvu, vođenju restorana koji dobijaju Mišlenove zvezdice… Dakle, da se vratim na pitanje: sva uporišta su sasvim svesna. Veličina pisca ne meri se samo po onome što je ostavio za života, već naročito po onome koliko je puteva na kraju svog dela ostavio otvorenim za sledeće generacije. Dostojevski je po ovome verovatno stostruko veći zbog onog što možemo nazvati „postdostojevskovskim“ u odnosu na ono „dostojeskovsko“. Ako sam ja, dakle, hvale vredan učenik, onda je to pre svega pohvala mojim učiteljima. Ako bestraga mnogo posle moje smrti neko nastavi neki od mojih literarnih puteva – tek to će biti potpuno ispunjenje moje književne i umetničke misije. Zato onih pet opsesivnih tema uvek traži novog pisca.
Vi ste se bavili i muzičkom kritikom, najviše ste pisali o stvaraocima iz tzv. „visoke kulture“. Da li je sve vredelo truda kad običan svet traži isključivanje, a ne uključivanje moždanih vijuga?
– Naravno da je vredelo! Ipak, ne volim nijedan prevod nemačkih izraza Kultur heute ili Hochkultur (visoka kultura). Kultura je „visoka“ ili „velika“ ili „nedostižna“ samo ako se za nju ne borimo obrazovanjem. Kada zakaže obrazovanje, onda dela Pekića, Kiša, pa i vrlo neposrednog Bulatovića postanu visoka kultura i svi „vide da u njima ima nešto“, ali ih niko ne čita. Kada sam se prvi put susreo s Geteom mislio sam da će on zbilja potvrditi izraz Kultur heute i da će me učvrstiti u uverenju da je prava umetnost nešto kao gotovo neosvojivi zamak, ali onda sam se u susretu sa „Jadima mladog Vertera“ i „Faustom“ uverio da je preda mnom jedno osetljivo dete koje nastoji da razume svet oko sebe i vanrednim svojim talentom ga opiše. Knjige nekad umeju da se račvaju u više pravaca, ali ako uz malo truda ne može da se uđe u njihovu suštinu, onda one od početka ništa ne valjaju i samo glume „učenost“.
Nemanja Savić
Izvor: dnevnik.rs
