Из Сурчина је. По свом чувеном имењаку добио је име Љубиша.
Чим је ушао у нашу кућу мени је одмах било све јасно.
Није он никакав кућни љубимац, нити то има намеру да буде. Сви троје ћемо бити његови кућни љубимци.
Таквог мачка у Блоку нема.
Одговоран је за смрт четири сенице, пет врабаца и једног голуба који су се усудили да слете на нашу терасу.
Ујутру налазимо гомилу перја по стану и тражимо леш, јер их он само удави, а онда се сатима игра са мртвим птицама.
Истина, уништава и скакавце, оне зелене велике, који понекад залутају.
Мене игнорише од првог дана, јер зна да је газда у кући жена.
Код ње је храна, она му чисти песак и даје воду.
Њој се умиљава, ова улизица мачја.
Мени редовно обори упаљач са стола и игра се са њим док га не одгура под тросед. Кад померимо тросед нађемо по три упаљача.
Жена ради тежак посао. Она је дефектолог и ради са болесном децом.
Пола сата пошто се врати са посла је гуја присојкиња. Само сикће.
Тако је било док се у наш живот и стан није уселио мачак сурчинац Љубиша.
Та мачја улизица чека је сад испред врата, тачно зна кад излази из аутобуса и баца јој се у крило.
Она му тепа: Маки, Маки, јеси ли то чекао маму, и носи га у фотељу.
Мази га пола сата и све негативне енергије које је донела са посла нестане.
Опет је нормална и добра. Мама је именица од глагола радити.
Спрема ручак, чисти, смеје се …истина ретко.
Али ко се воли, тај се бије.
Мене никад није ујео али је њу незадовољан количином пружене пажње тако ујео да је морала да прими тетанус.
Ћерки допусти понекад да га помази, али зато на мене само фркће.
Дошло је лето. Бојана отишла код остарелог оца, а Љубиша и ја сами у стану.
Свакога јутра зове Бојана.
„Јеси ли му дао да једе?“
„Јесам.“
„Јеси ли му очистио песак?“
„Наравно, до последњег гованцета.“
„Тако и треба, знаш да мачке воле чисто.“
„Како не бих знао.“
„Јеси ли пустио воду да капа у каду, тамо воли да пије воду.“
„Боже, како то да заборавим. Сигурно да јесам“
А мене ако се сети – сети. Приупита како сам и како иде писање.
Љубиша је љут као рис. Љут је што му нема омиљеног кућног љубимца Бојане.
Залуду му угађам. Само фркће на мене. Своју љутњу исказује тако што више не пиша у песку него у судопери. Ту сам му доскочио. Од судова користим један тањир и по једну кашику и виљушку. Држим их на радном столу заједно са наопако окренутом чашом. Угрејем воду и оперем судоперу.
Сву гардеробу качим на чивилуке. Али неки дан сам писао причу, било је вруће и бацио сам кошуљу на тросед.
Запишао ми је кошуљу и два огромна јастука од троседа.
Кошуљу сам убацио у машину а јастуке на плус педесет носим на хемијско у блок 45.
„Не примамо, пробајте у блоку 70.“
Мојим искушењима никад краја.
Пешке у блок 70 са све запишаним јастуцима. Мачећа мокраћа испарава на сунцу и смрди.
На срећу, тамо примише и дебело ми испразнише новчаник.
Онда зови агенцију за дубинско чишћење намештаја.
Може у четвртак и три хиљаде за тросед.
На све пристајем.
Купујем балиране, мотане цигаре, нема пара за друге, вечеравам паштету.
Слава Љубиши Сурчинцу!
Зато је, дакле, пропало египатско царство. Обожавали су мачке.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
