
Оваква прича, некада давно, дошла је до мене: Прије стотинак година један дјечак, чије поодмакле године и ја памтим, ишао је у основну школу. Нерадо. Па за те сеоске послове, вјеровало се, није ни била потребна никаква школа; могле су се чувати овце и обрађивати њиве без буквара. А те школе још хоће и да преобрате човјека. Ето, једног дана научиш све, али не знаш оно што ти треба. Неупотребљив, кажу, за себе и за другога. Лијепо је што ти то знаш, што си паметан, али, брате, учини нешто.
Но Милосављев отац, каже та скаска, ипак је хтио да његов потомак буде учен, макар до четвртог разреда основне школе. Много је ових без школе, велика је конкуренција за радом и мотиком, требаће и оних који знају по нешто. Читај, читај, Милисаве! Говорио му је строго. Дјечак не би имао куд, узимао је књигу и читао гласно јер му се тако вјеровало да чита.
Не гледајући баш у књигу, мали Милисав је насумице изговарао ријечи које би му пале на памет:“Ђаво иде шумом и прцоће гране под ногама. Како бијаше кренуо из равнице, чекаше га велика педенца јер Ђаволов врх бијаше високо горе. А само кад се домогне врха Ђаво може да узме ствар у своје руке и да каже Богу: Сад ти почини мало!“ Милисављев отац би са задовољством слушао сина како учи. Кренуло је, хвала Богу, мислио је у себи и повремено га бодрио:“Тако, сине, видиш да можеш!“? Син је, охрабрен, убрзано „читао“ и учио Ђавола да запишава дрвеће: држ’, не дај, тамте, вамте… ђаво то најбоље разумије. Шума је, каже та прича, убрзо почела да заудара, а Ђаво је био срећан и мислио: Све да се Бог врати, сад је касно – ово ће заударати док је шуме.
Тако сатима син би као читао у свом ћошку, а отац би као нешто радио по кући, није му се баш допадало како Ђаво напредује, али школа је школа. Само, с времена на вријеме, храбрио је своје дијете: „Тако, сине, видиш да можеш! А шта даље бива са Ђаволом?“
-Ево шта, тата: Ђаво се оженио и напунио шуму својим ђаволчићима. Није више лако поћи по дрва, људи зазиру. Ко год уђе каквим послом или макар да прошета, Ђаво цикне, поскочи и овај стрмекне: или сломи ногу, или руку, или се попери на челенку, али никад не заврши добро.
-Јес, богами. Кад год пођем у шуму, чујем како суве гране прцоћу на све стране. А шта бива даље?
– Ђаво и даље иде уз брдо, савлађује педенцу, што би друго. За сто година, каже, наћи ће се на Ђавољем врху. Е то ће бити вијест. За Ђавола је права срећа кад Ништа постане Нешто.
– Ајде, Милисаве, још нијеси прочитао читаву страну, а постаде филозоф. А је ли то Његош писа’?
– Не, тата чоче, како ти заутупиш, ка’ да си био на лицу мјеста кад је ово писано.
– А је ли далеко Ђавољи вр’, кад би се Ђаво мога’ докопат положаја?
– Полако, полако тата. То је сљедећа лекција. Но ја учим унапријед; тамо пише да би то могло бити 2010. Иха, далеко је то, не брини, тата, нећемо ми то дочекат’.
Илија Лакушић
Извор: Јеж, год 88, бр. 3178-3180, јул-септембар 2023, стр. 20.
