Што треба да ради члан партије послије полагање посланичке заклетве 27. јула 2023. године осим да прима честитке, поручи грађанима да су им његова врста отворена и позове их да му о свему што их мучи пишу на мејл адресу. Треба ли будући посланик да дјелује у правцу интереса партије или у правцу интереса државе. Иако се ово друго чини и бољим и логичнијим то се сигурно неће догодити. Зашто? Зато што партија својим кандидатима за посланике прописује обавезу која се слободно може назвати и митом редног броја на изборној листи. Наиме носиоцу редног броја на посланичкој листи налаже се да у Скупштини заступа прво партијске интересе и ставове а да ће се његова партија на челу с руководством бринути о државним интересима. Страначки посланици у рукаву држе лукави изговор којим оправдавају слијепу послушност партији и свој понижавајући статус деперсоналитета. Сви без разлике ће вам рећи да дјелују у интересу грађана који су им дали глас. Може ли се глас на изборима сматрати митом. Може уколико се улазак у Скупштину представника народа искористи за саботирање државних интереса.
Што су државни интереси? Поклапају ли се државни интереси са интересима народа, односно грађана. Мислим да не јер народ је разуђен, хетороген, систем а држава је хомоген, усаглашен систем. Партије немају жељу за уређеном, хомогеном државом већ за државом потчињеном својим програмима, начелима, идеологијама и гласачима својих идеологија.
У доба ДПС апсолутизма постојале су само владе континуитета. Није било помена о стабилним и нестабилним владама. У доба развлашћености ДПС -а сваки дисконтинуитет и промјене које са њиме долазе називају се нестабилношћу. Зато се сада у политичком оптицају нашао термин нестабилна влада. Папагајска прича о нестабилној влади одзвања одасвуд. Како се мјери степен стабилности владе. Оним поретком приказаним у наслову – троношцем, хоклицом са четири ноге, столицом са пет точкића, дугачком масивном клупом?
Што зачи стабилна влада? То је она влада која има довољно времена да се фокусира на реформе и да их спроведе а да је притом нико не омета пријетњама и провоцирањима ванредних избора. У том периоду, од најмање 4 године, стабилну владу треба ослободити размишљања о организацији избора. За темељитији опоравак, обнову и изградњу државних институција реформској влади треба обезбиједити стабилност чак и на дужи временски период и преко трајања једног изборног циклуса.
Која је партија спремна да направи тај уступак у интересу државе. Ниједна. Малтене све партије су незадовољне изборним резултатима. Старе, дугоживуће а сада ослабљене партије не помишљају о поправци срозане државе и њених дисфункционалних механизама већ о поправци својих изборних резултата. Због тога се увећава број министарстава која треба да удовоље апетитима партија. Зато се разгранавају крошње државних функција и постављења под којима ће моћи да пландују партијски кадрови од изласка до заласка сунца, од овог па све до наредног сазива Скупштине. Ноћ ће као и до сада припадати партијским интриграма За и Против – Европе, Нато пакта, осуда Русије, фашисто-анти-фашистичких макијавелизама и разноразних фетишизама у националном и европском костиму.
И ови избори су показали да наше политичке скептицизме, антагонизме, дуализме, фанатизме ништа не може ни да смири, ни да заустави. Нијесу их ослабиле ни паклене врућине, ни проглашење коначних резултати избора, ни могућност нових коалиција, ни судски процеси против високих државних функционера које су изњедрили стари изборни циклуси, ни морбидности политичко-криминалних кланова, ни временска, осамдесетогодишња историјска дистанца од заборављених имена људи, лица, предјела и догађаја. Свакадневно слушамо изјаве о скретању с пута, о издаји државе, о разарању ко зна каквих и чијих „светих“ сјећања која се грчевито хватају за нешто што је било или није било, а живих свједока поодавно нема да се сјете како је то уистину било.
Бар када би на само неколико недјеља престале да се емитују бескрајно глупе емисије чији су актери тзв. политички аналитичари, новинари, грађански активисти, изасланици партијских штабова, чини се лакше би нам било. Докле ћемо присуствовати суманутој политици коју мучи незасита глад за јавним наступима? Ти наступи нас доводе у стање тоталне отупљености и слуђености оним што се намјерава државом звати. Сви су за државу и сви су против државе, јер по некима о држави одлучују неки странци са привременим боравком у Црној Гори. По другима о држави одлучују тамо неке старе историјске слике трајно нам утиснуте у сјећање или неке небулозе обавезно нам присутне у подсвијести. Једино се реалност не мијеша у причу о држави. Кад би нас обасјао и зрачић реалности, чини се лакше би нам било.
Није важно колико стабилно сједите на троношцу, хоклици, столици с точковима, клупи уколико буљите у фатаморгану а не у реалност, а историја и држава су нам најсличније фатаморгани. Час их има час их нема. Никако да се повуку и ишчезну пред сликом реалности. Док наше фатаморгане трепере у измаглици ми час говоримо о уништеној држави час о изданој историји. Час нам се држава бори против уништитеља, час се историја поноси уништитељима. Држава има капацитет за минимум два уништења. Историја нам се доказано истовремено и квари и санира, и дотрајава и самопоправља се, и упорно се лакира да буде што новија, што новцијатија.
Чекајући прилику за могуће треће уништење претходно дупло уништене државе стари уништитељи тврде ће нам државу ојачати управо лакирана историја. Једна фатаморгана ће прољепшати призор другој фатаморгани. Наводно док су нам се историја и држава држале за руке у чврстом антифашистичком стиску нико нам ништа није могао. Једна фатаморгана прожета другом фатаморганом наметала је идеалну слику државе за чије се опчињено гледање морамо без престанка борити. Како се избавити из жарке жеље за оживљавањем мелодрамских и траги-комичних историјских анахронизама? Неважно је да ли ћете се фатоморгани дивити са троношца, хоклице, столице на точкићима или са клупе. Од фатаморгане се не живи. Или се можда баш од фатаморгане и живи ако је вјеровати Чехову. Када нема правог живота, човјек живи од фатаморгане говорио је
велики Антон Павлович Чехов.
Ранко Рајковић
