U Tolkinovom svetu, sve prostore guta daljina, gotovo svud su posuti znakovi prošlog. I veliki rat za prsten odjek je nekog drugog rata, započetog ali ne sasvim završenog mnogo vekova ranije
Sve što se radi i dešava „sada“, radi se zbog nečega što su činili ljudi odavno umrli. Neki od aktera prvog rata su još uvek tu, poput Saurona, ali je i on samo odraz svog nekadašnjeg lika. Sauronovih devet Crnih jahača su utvare nekadašnjih plemenitih ljudi, čija prava imena ne pamte više ni oni sami. Kralj bez krune, Aragorn, vezan je za prošlost svojom krvlju kao kletvom.
Put kao osnovni znak daljine je Tolkinova glavna tema. Pogled na široki pejzaž je uvek poziv na putovanje, a bilo koja staza u svakom trenutku može da odvede neopreznog šetača beskrajno daleko od kuće, samo ako, kako kaže Bilbo, čovek dovoljno ne pripazi.
Tolkinov univerzum inklinira ka daljinama. Tome doprinosi i poetizacija smrti i poseban osećaj konačnosti u doživljaju sveta, odnosno gotovo istočnjačka osetljivost za prolazno. Poput japanskog mono no anjarea, Tolkinova vizija sveta je tiho i setno prihvatanje da je sve što je materijalno, ili sve što je tu prisutno i „sada“, zapravo u procesu vraćanja u prah iz kog je nastalo. Upravo iz te svesti o prolaznosti i relativnosti svega što nam je pred očima i pod rukama, dolazi njegova povišena osetljivost za prostor, ali i likove koji svi redom deluju kao da su posmatrani iz velike daljine ili nečijeg sećanja. Njihovi su postupci pročišćeni do romanse, i govor im je povremeno sasvim arhaičan i stilizovan, održavajući otklon/daljinu između njih i čitalaca koji ne zaboravljaju da je u pitanju pripovest o nečemu što je, čini se, već davno svršeno.
Dozu konačnosti dodaje i piščev nagoveštaj/mistifikacija da je svet koji opisuje zapravo naš svet, samo toliko daleko u vremenu, toliko udaljen od „sada“ koje pripada čitaocu, da čak i čitalac sam može, ako prihvati igru, da posvedoči da od slavnih kraljeva i gradova o kojima se pripoveda nije ostalo ništa. Ovako uključen u igru, onaj koji čita prihvata da postane poslednja karika lanca pripovesti. Daljina je jedno od lica smrti. Tolkinu nisu strane ni gotske poetičke kombinacije romantike i užasa, kakve se ostvaruju, na primer u hronotopu Mrtvih baruština. Ove močvare su, po Golumovoj pripovesti, progutale jedno (opet) davno bojno polje. Prošlost je u Tolkinovom svetu tako blizu da se gotovo može dotaći, i pod površinom mutne vode naziru se tužni likovi ratnika, ljudi i vilenjaka, koji su tu poginuli boreći se s orcima.
Posle pobede u ratu i Aragornovog krunisanja, odnosno povratka kralja u Gondor, uspostavlja se izgubljena ravnoteža, i oživljava mnogo od stare slave i blagostanja. Međutim, čak je i ostvarenje tog novog, srećnijeg Gondora koji se ponovo rodio iz vatre rata uslovno. Posebni dodatak na poslednjim stranicama treće knjige nemilosrdno precizno odbrojava preostale dane života svih Tolkinovih junaka koji su preživeli avanturu, pošto su datumi (i okolnosti) njihovih smrti uredno upisani u hronike u koje imamo uvid.
Upravo ta svest o konačnosti daje poseban ton „Gospodaru Prstenova“. Gorka svest o neopozivosti smrti i prolaska vremena prisutna je i u Džeksonovom „Gospodaru prstenova“, mada je, saglasno filmu kao različitom mediju, razrešena na drugačiji način. Umesto da kao u knjizi imamo pristup katalogu smrti junaka, Džekson nam prikazuje Arueninu viziju. U snoviđenju posle kog se i ona sama suočava sa sopstvenom smrtnošću i izborom koji je napravila, prisustvujemo prizorima iz njenog budućeg srećnog života sa Aragornom, rađanju njihovog sina, ali i starošću i umiranju koji potom slede. Zajedno sa Aruenom, i gledaoci se suočavaju sa neumitnošću Aragornove smrti. I u filmu se ostvaruje isti utisak života koji je samo prah – sve što se čini, sve što može da se uradi, i sam veliki rat za prsten, sudbine i životi junaka, sve se na kraju niveliše/relativizuje smrću koja je apsolutna.
Naročitu dozu melanholije „Gospodaru prstenova“ daje i isto tako neumitni odlazak vilenjaka u Sive Luke. Ova tužbalica o visokoj civilizaciji koja je na izmaku, ponavlja se kao vinjeta i u filmu, u prizorima vilenjaka koji u povorkama, sa mutnim svetlima u rukama, odlaze zauvek iz Srednje zemlje. Krajnje putovanje kod Tolkina, putovanje koje je i poslednje Frodovo i Bilbovo, odlazak je u smrt. Priče junaka-putnika završavaju se odlaskom preko mora u zemlje koje su izvan našeg sveta. Za Tolkinov svet naseljen avanturistima i putnicima, odlazak u smrt, kao odlazak u apsolutno nepoznato, postaje konačna i najveća avantura, na pragu koje, slično Poovoj Beloj zemlji, za nas pripovedanje prestaje.
Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik.rs
