Четвртак, 19 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Мозаик

Мој роман изрежирао је живот: Интервју – Мирко Димић, писац

Журнал
Published: 21. јун, 2023.
Share
Фото: Приватна архива
SHARE

Сећања на своје претке, родитеље, рођаке, комшије и дане детињства у селу Горњем Класнићу, код Глине, Мирко Демић (1964) је преточио у топао и дирљив роман „Ружа под ледом“, сачињеном од 50 прича.

Фото: Приватна архива

Овај истакнути романсијер, приповедач, есејиста и драмски писац, од 1995. живи у Крагујев­цу, где ради као директор Народне библиотеке „Вук Караџић“.

Добитник је неколико престижних признања међу којима су „Меша Селимовић“, Андрићева награда, „Дејан Медако­вић“, „Бранислав Нушић“, „Мирослав Дерета“.

Ова књига се веома разликује од ваших претходних дела. Шта вас је подстакло да је напишете?

– „Ружа под ледом“ је књига чији се настанак не планира. Изрежирао је сам живот. Зато је са лакоћом настала, јер је претходно дубоко прожи­вљена. Иницијално, њен настанак је подстакла смрт мајке и моја очај­ничка жеља да сачувам успомене на њу. Мајчин одлазак ми је угасио и најмање интересовање за литературу. Из те пра­знине и осећаја самоће почела се помаљати нит староставне приче о пре­цима и завичају, темеља којег више немам. Тако су се одмотавале наоко запретене успомене на првих петнаест година живота, када сам био у мајчиној непосредној близини. Та околност ме натерала да се вратим скицама мојих давних приповедачких поку­шаја, нагонећи ме да их надопуним животним и списатељским искуством и накнадним увидима. Отуда концизност у из­разу, поетска згуснутост и сета.

„Раскршће је најстрашнија реч мога детињства“, читамо на почетку једне приче. Зашто баш та реч?

– У њој сам открио многобројне значењске и симболичке слојеве. Поред објективне окол­ности да ми се родна ку­ћа доиста налази поред раскршћа, уклопио сам и веровања наших ста­рих по којима су раскр­шћа стецишта нечистих сила и претњи од оних који путем пролазе. Рас­кршћем су ме плашили, а мој хронични бронхи­тис правдали околношћу да сам управо на њему „нагазио на те чини“. То раскршће је била велика позорница на коју сам гледао кроз плот и „учио се животу“, посматрао свадбе и сахране, јуроди­ве и изопштене. Коначно, раскршћа имају обичај да сиренски призивају неви­не дечје душе и позивају их да крену у потрагу за непознатим и недосегну­тим.

Како сте успели да избегнете замку патетике у оживљавању драгих вам ликова, деда, по мајци и оцу, баке, стричева, оца, мајке, комшија?

– Пре свега – читатељ­ским и списатељским ис­куством. И провереним приповедачким зачини­ма – иронијом и хумором. Није ми била намера да пишем мемоаре, већ епизоде које ће имати до­вољно универзалног да у већини читалаца покрене сећање на сопствено од­растање и оживе универ­зална божанства сваког детињства: мајку и оца, баке и деке, тетке и стри­чеве, као и на „ориђина­ле“ без којих наша мла­дост не би имала обрисе бајковитог.

Једна прича носи наслов „Не помињите ми Ћопића“. Да ли вам је у нечему био узор овај велики писац?

– У мом случају Ћопић је био охрабрење, а потом и трајна фрустрација. Охрабрење, јер је писао језиком којим се говори­ло у мом завичају, а мно­ги његови јунаци били су налик људима које сам познавао. Фрустрација је долазила отуда што сам због вере у Ћопићев је­зик био изведен испред школске табле како би ме наставница показа­ла читавом разреду, јер сам у писменом задатку употребио „некњижевну“ реч – изђикати, а потом сам се избрукао на отво­реној сцени, пошто сам на школској позорници напрасно заборавио ре­чи Ћопићеве песме „На Петровачкој цести“ и зарадио урнебесан смех родитеља и ђака. Када боље ослушнем, чујем га и сада.

Јесте ли намерно инсистирали на шкртим дијалозима који се потпуно уклапају у средину о којој пишете?

– Крајишки човек ка­квог познајем углавном не брбља. Мучи се док не нађе праву реч, а кад у томе успе – она је језгро­вита и вишезначна. Исто је и са уметношћу при­поведања. Језички израз је дошао сам по себи, без свесне намере. Треба­ло је само да наговести околности и елементе драматског у појединим епизодама, а све друго остави читаоцу да доми­сли. Код читалаца се при­зивају уздаси и сета, уз свесан ризик да се такав тон не допадне циницима и дежурним мудрацима. Најтеже је постићи да вам читалац поверује, а кад се то деси – књига жи­ви пуним животом, мимо творца.

Књига се завршава дирљивом причом о напуштању родне куће, најпре због пира паликућа, а потом и због остарелих родитеља. Јесте ли понекад пожелели да обиђете родни крај?

– Да, као и предсмрт­ним „тиком“ мојих пре­дака који су пред смрт имали потребу „да иду кући“, ма где да се нала­зили. Кућа је еквивалент душе, извор и увир наших живота, вечна тежња за спокојем и миром. Зато је свако одвајање, али и вра­ћање родној кући, једно од највећих емоционал­них искушења и душев­них потреса. Бар једном годишње обилазим руину родне куће. Руину, јер је опљачкана и обезљуђена. Дођем да је оплачем и да се изнова постидим над гробовима предака. Из тог стида је настала већи­на мојих књига, па и ова.

Између осталог, приредили сте неколико књига скрајнутих аутора као што су Милан Будисављевић, Милан Прибићевић, Станислав Краков… Хоће ли бити још таквих подухвата?

– Надам се да хоће. Ма­ло је нас који смо испуни­ли дугове према прецима. Још је мање писаца који осећају дуг према прет­ходницима. Недавно сам приредио донедавно не­познат рукопис Десимира Благојевића „Сни и дни“, у издању Народне би­блиотеке „Вук Караџић“ из Крагујевца. Тај своје­врсни поетски дневник писан је у избеглиштву, за време Другог светског рата. Њему сам придодао и избор мало познатих књижевних и ликовних критика, штампаних углавном у дневном ли­сту „Правда“, у којем је радио као новинар. Тре­нутно сређујем рукопи­сну оставштину Зарије Д. Вукићевића, крагујевач­ког писца и културног по­сленика. Објављивање ру­кописа важних личности или штива које је само себи вредно а непознато широј јавности, за мене је важно колико и одужива­ње личног дуга потомака према прецима.

Истрајавање под мукама

РОДИО сам се у не претерано имућној сеоској породици. Земља се об­рађивала примитивно, воловима, од зоре до мрака. Спајао се крај са крајем. Може се рећи да се свака генерација одликовала фаталистичком склоношћу ка трпљењу сваке муке и невоље, као и животињском упор­ношћу да у тим мукама и невољама истраје.

Извор: Драгана Богутовић/novosti.rs

Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Зло пролеће на Северу KиМ: Kратко и јасно о ситуацији која није таква
Next Article Почео упис прве генерације ученика Православне гимназије, влада велико интересовање

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Дијалошка трибина: Дрога нема последњу ријеч (ВИДЕО)

Синоћ, 10. априла 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина…

By Журнал

Митрополит Јоаникије на Михољској Превлаци: Сабрали смо се на овим рушевинама носећи дух обнове

Светом архијерејском литургијом јутрос, на спомен Светог свештеномученика Антима и Светог Јоаникија, првог патријарха српског,…

By Журнал

Немања Бјелица – једини у историји кошарке

Српски кошаркаш Немања Бјелица исписао је историју у сезони 2021/2022. Kошаркаши Голден Стејт Вориорса су…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

КултураМозаик

Крах зелене агенде: Протести пољопривредника широм Европе

By Журнал
ДруштвоМозаикНасловна 4

„Носиш ли то калашњиков или шкорпион испод мантије“ – добацује ми кратко ошишани набилдовани младић

By Журнал
МозаикНасловна 6

Да ли је НАТО исцрпио залихе оружја за Украјину?

By Журнал
ДруштвоКултураМозаикНасловна 3СТАВ

Ђакон Павле Љешковић: Неповјерење и(ли) невјера

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?