Непокретни мушкарац успео је да хода тако што је једноставно замислио да то ради, захваљујући електричним можданим имплантима, медицинском помагалу за које каже да му је променило живот. Герт-Јан Оскам, 40-годишњи Холанђанин, доживео је несрећу возећи бицикл пре 12 година и од тада је парализован. Електронски импланти без каблова преносе његове мисли до ногу и стопала преко другог импланта на кичми. Овај систем је још у фази испитивања, али је један водећих хуманитарних фондова за болести кичме у Великој Британији оценио да је „веома охрабрујући“.
„Осећам се као дете, поново учим да ходам“, каже Оскам за ББЦ. Он сада може и да стоји и да се пење уз степенице. „Било је ово дугачко путовање, али сада могу да устанем и одем на пиво са пријатељима. „То је задовољство које велики број људи неће разумети“, додаје Холанђанин. Швајцарски научници су водили овај експериментални пројекат, чији су резултати објављени у магазину Природа. Он је још у основној истраживачкој фази и проћи ће још много година док не постане доступан непокретнима, каже професорка Жозелин Блох са Универзитета у Лозани, неурохируршкиња која је оперативним захватом уградила импланте.
Али, циљ њеног тима је да овај систем што пре изађе из лабораторије и доспе у болнице, додаје она за ББЦ. „Важна ствар за нас је да ово не буде само научно истраживање, већ да приступ добије више људи са повредама кичме, који су већ навикли да од доктора слушају да морају да се помире се чињеницом да више неће ходати“, објашњава. Харви Сихота је председник британске организације Истраживање кичме, која није учествовала у студији. Он сматра да је истраживање „веома охрабрујуће“, иако предстоји дуг пут док технологија постане доступна у широј употреби. „Иако још много тога треба побољшати код ове технологије, ово је је још један узбудљив корак на путу неуротехнологије и њене улоге у враћању функција и независности наше заједнице људи са повредама кичме“, казао је он. Операција којом се Герту-Јану вратила покретљивост изведена је у јулу 2021. Професорка Блох избушила је две кружне рупе у његовој лобањи величине пет центиметара, изнад делова мозга који контролишу покрете.
Потом је уградила два импланта у облику диска, који бежично преносе мождане сигнале, односно намере Холанђанина, до два сензора на шлему који носи на глави. Швајцарски тим развио је алгоритам који те сигнале преводи у инструкције за померање мишића ногу и стопала преко још једног импланта на његовој кичми, а њега је професорка Блох компликованим захватом спојила са нервним завршецима који контролишу ходање. Истраживачи су открили да је после неколико недеља обуке он могао да стоји и шета уз помоћ ходалице. Његови покрети су спори, али неометани, каже професор Грегори Куртин из Федералне школе за политехнику из Лозане, који је водио овај пројекат.
„Било је тако дирљиво када смо га видели како хода веома природно. Ово мења парадигму онога што је до сада било доступно“, сматра доктор. Мождани импланти су направљени на основу претходних пројеката професора Куртина, који је користио само кичмене импланте за повратак покретљивости код пацијената. Кичмени имплант је појачавао сигнал из мозга до оштећених делова кичменог стуба, а додатна стимулација стизала је унапред програмираним сигналима компјутера. ББЦ је претходно извештавао о Давиду Мзеу, првом пацијенту коме су помогли кичмени импланти 2018. године, а напредак је био толики да је са супругом успео да добије дете, што раније није било могуће. Ова технологија прошле године помогла и Мајклу Рокатију да постане први човек са потпуно оштећеним кичменим стубом који је проходао. Обојица су осетили велики бољитак, али су њихови покрети програмирани и делују попут кретања робота.
Такође, они морају да се крећу у складу са компјутером и морају да стану и понове све уколико искоче из шаблона. Герт-Јан је пре уградње можданих импланта имао само кичмени. Каже да сада има доста већу контролу кретања. „Пре сам се осећао као да систем контролише мене, али сада ја контролишем њега“, описује он. Ни нови, ни стари системи не могу да се користе непрестано. Гломазни су и још увек су у фази истраживања.
Пацијенти их користе око сат времена неколико пута недељно као део опоравка. Ходање тренира њихове мишиће и поправило је њихов ниво покретљивости када је систем искључен, што указује да би оштећени нерви могли да се опораве. Крајњи циљ је да технологија постане што мања. Компанија Онворд Медикал професора Куртина уноси побољшања како би технологија постала комерцијална и да би људи могли да је користе у свакодневном животу. „Она стиже. Герт-Јан је добио имплант 10 година после несреће. „Замислите тренутак када будемо могли да уградимо мождано-кичмени систем неколико недеља после повреде. Потенцијал опоравка је невероватан“, сматра доктор.
Палаб Гош
Извор: ББЦ
